Da li je ova sredina mogla da shvati slikara koji je tvrdio da sudbina sveta zavisi od jednog kanarinca u Bosni, u njegovoj, Vidakovoj Bosni

      U utorak, 25. marta, u Beogradu, na Bežanijskom groblju, sahranjen je slikar Milovan Vidak, jedan od osnivača Medijale. Njegova smrt gotovo da nije ni zabeležena u medijima. Umro je od teškog oblika astme. Jednostavno, prestao je da diše. Niko se nije setio, dok je bilo još vremena, da teško bolesnom proroku iz Medijale da, bar sat vremena na televiziji, bar dve-tri strane u novinama, da rezimira svoj likovni život bez koga je nezamislivo moderno srpsko slikarstvo pedesetih godina kome je Vidak nametnuo svoj Kodeks. I ovaj posthumni tekst piše se sa velikom grižom savesti, jer, eto, i NIN kao da je zaboravio na Vidaka. O Vidaka se nisu ogrešili samo novinari, već i tzv. uža i šira kulturna javnost. Guranje Vidaka na marginu srpskog slikarstva, gurana je tamo i Medijala. A Medijala je bila novi oblik renesanse i to ovo društvo nije shvatilo, kako pedesetih godina, tako i danas kada smo već ušli u 21. vek.
       Olja Ivanicki, sa nekim čudnim mirom, bez gneva, kaže: “Ovo društvo, kao i ono pređašnje komunističko, prokockalo je i Vidaka, kao što je svojevremeno, prokockalo Šejku, Milića od Mačve, Zamurovića i ostale. Ostalo je samo da odrade još mene, pa da završe sa Medijalom. Ali, ne zameram nikom. Površnost sveta je ogromna, kako na globalnom, tako i na našem lokalnom planu. O Vidaku, Olja Ivanjicki kaže: “Uvek je strašno kada se desi smrt. Bez obzira što je bio dugo bolestan. Evo, ja sada ne mogu ni da se setim prvog susreta sa njim. Moj fond sećanja iz moje baze podataka je toliki da se, zaista, ne sećam prvog susreta sa Vidakom. Znam samo da je Šejka, jednog dana, rekao: ‘Našao sam slikara koji je vojno lice!?’ Svi smo tada počinjali, uticali jedni na druge, vodili smo zajednički život i davali jedni drugima ogromnu moralnu podršku. S druge strane, bili smo toliko otvoreni da smo, eto, tražili svuda samislioce, pa i u JNA pedesetih godina. Vidak je kao invalid iz rata, slikao samo jednim okom, ali to mu nije smetalo jer je, očigledno, imao - treće oko. Prva Vidakova slika bila je Čudesni svet gljiva. To su bile neke gljive iz njegovog bosanskog sveta, a što je bilo prilično bizarno 1955. godine kada su slikari uglavnom slikali ašove, čekiće, radne akcije, gradilišta, fabrike.
       Ubrzo, posle svojih gljiva, Vidak je napustio vojsku i objavljuje svoj čuveni Kodeks koji je sastavio još 1952. godine. Iz tog Kodeksa se i rađaju njegove fascinantne vanzemaljske slike kojima daje vizionarske naslove. Recimo, Impulsni oscilator, Polarizacija budizma, Zona epruveta Mirujuća plazma, Živa plazma, Kristali, Kibernetička punktura, Centralni cenzor čuvstva...Vidak je likom podsećao na Teslu.
       Olja, tim povodom, priča: “Dugo sam razmišljala: šta njih dvojicu povezuje? I pitala sam ga: Vidače, da li kod vas, tamo, u rodnom kraju , često sevaju munje? Odgovorio je: Seva i grmi svaki dan. Tada sam shvatila da su i Tesla i Vidak bili nabijeni elektricitetom, i da, samim rođenjem, poseduju posebno pročišćeno stanje svesti, da je i Tesli i Vidaku bilo sve jasno, odmah, samim rođenjem. Shvatila sam da su bili veoma blizu ne samo munja, već, i samog Boga. Evo, i u mojoj zgradi postavljaju gromobran na krov, pošto i, ovde, na ušću Save u Dunav, sevaju, često, munje i gromovi i ja sam očajna što to rade. Jer, svesna sam da ću sa gromobranom izgubiti taj najbolji deo moje svesti i pameti, taj dotok i protok energije. Jer, nisu slučajno ovde na Kosančićevom vencu svoje palate imali i Hadrijan i Trajan.”
       Tamo negde, devedesetih godina, kada se navršilo četrdeset godina Vidakovog slikarstva, Nikola Kusovac je napisao: Kodeks i njegov dobar prijem snažno su obavezivali Vidaka i učvrstili ga u veri da je na pravom putu, da on, potom, nikad nije doveo u sumnju njegove nedorečenosti i nejasnoće. Zato, valjda, nije ni pokušavao da ga dopuni, pojasni i promeni nabolje. Ponavljao ga je neprestano, ne samo kao svoje trajno moralno i stvaralačko opredeljenje. Za takav odnos prema Kodeksu, kao večnoj i nepromenljivoj vrednosti, važna je bila činjenica da se Vidak njegovom suštinom uklopio u onu stvaralačku klimu koja je rezultirala pojavom Medijale. Jer, neki od članova Kodeksa nosili su klicu bitnih postavki Medijale što su ih svojim delom, shvatanjima i često ponašanjem, najavljivali već od početka šeste decenije, više od drugih: Dado Đurić, Uroš Tošković, Olja Ivanjicki, Igor Vasiljev, Ljuba Popović, Kosta Bradić, Svetozar Zamurović, Vladimir Veličković i Milovan Vidak. Dašta, uz živo i presudno delovanje Leonida Šejke, Mira Glavurtića, Siniše Vukovića i na svoj način Vladana Radovanovića, umetnika koji su krajem iste decenije, a još više kasnije, i teoretski definisali suštinu Medijale.
       O suštini Medijale, nezaobilazni Šejka će reći: “Danas, bez obzira na to da li je Bog mrtav ili odsutan, slika se može praviti kao nada ili iščekivanje, kao iščekivanje jednog sveta simetričnog, konačnog koji poseduje neko svoje tajno središte, svoju tačku Omega ka kojoj je sve upućeno. Očekivana tačka Omega može učiniti da se u haosu izgubljene, u vrtlogu bačene i rasturene stvari, srede prema nekom horizontu perspektive te tako da ponovo u slikarstvo uđu dva njegova bitna atributa: Zemlja i Nebo.”
       Na kraju, prisetimo se i jedne omiljene Vidakove izreke koje se i Olja Ivanjicki rado seća i često je ponavlja i u ovom razgovoru za NIN. A ta Vidakova izreka, taj njegov filozofski stav, glasi: SUDBINA SVETA ZAVISI OD JEDNOG KANARINCA U BOSNI. Ako vam nije jasno šta je Vidak hteo ovim da poruči svetu, onda vam nudimo jednu tibetansku izreku sličnog značenja. A ta tibetanska glasi: Kada leptir zatreperi krilima u Tibetu, taj treptaj se do Rima pretvori u razorne oluje. A ako vam ni to nije jasno, pogledajte Vidakovu sliku kojoj je dao ime - Polarizacija budizma. Olja Ivanjicki, na kraju razgovora o Vidaku, dodaje: “Zamisli sada užas ptica nad Irakom! Možeš li da shvatiš koja je to vrsta turbulencije?”
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      

Kodeks Milovana Vidaka 1 Čistoća i jasnoća subjektivnog viđenja polaže pravo na istraživački začetak        2. Istinsko vođenje dolazi iz samog predmeta        3. Osloboditi se straha i želje za oživljavanjem anahronizma i preživelog sveta        4. Srušiti Hegelov zid        5. Ovladati izvođačkom tehnikom do nestvarnog        6. Pri izučavanju i posmatranju objektivnog ne zanemariti svet rođen iz pokrenutih emocija i impulsa        7. Treba da budem trezan, usredsređen, budan i odgovoran sebi. Treba da shvatim prolaznost formalnog privida probuđenja realnosti. Ne smem izgubiti iz vida dolazak tehničke inteligencije, uslovljene zakonom i svetom destrukcije        8. Tražiti i prepoznavati mogući ključ večnog trajanja - žudnje ka univerzumu ljudskog duha        9. Proučavati i upoznavati sva područja koja otkrivaju, uključuju ili isključuju dati trenutak svog uobličenog postojanja ili nestanka, posrednog ili neposrednog bitka objektivnog života i smrti        10. Poštovati svaki stvaralački i istraživački rad uslovljen subjektivnim razlozima, tim pre ako služi ljudskom rodu        11. Oslobađati se rušilačkog i oplođavati graditeljski nagon        12. Prodreti do suštine imaginarnog impulsa ljudske prirode        13. Poimati i razjašnjavati materijalističko postojanje sveta i njegovo metafizičko otuđenje.                          1952.