Težište prevodilačkog rada ovogodišnje laureatkinje Barbare Antkovijak čine srpski pisci. Osim Tišme, prevodila je Danila Kiša, Jaru Ribnikar, Boru Ćosića, Biljanu Srbljanović

      Statistika nadmoćno govori u prilog ovogodišnjem sajmu (20-23. mart). Zabeleženi su rekordni brojevi od bezmalo 2 000 izlagača iz 28 zemalja i oko 88 000 posetilaca. Ako se rast nastavi ovim tempom, postoji bojazan da će Lajpciški sajam jednog dana izgubiti onaj šarm skromnosti, intimnosti i prisnosti koji ga čini toliko privlačnim. Za razliku od mamutske frankfurtske smotre na kojoj se svake jeseni obavljaju krupni poslovi i sklapaju važni ugovori, Lajpciški sajam svakog proleća ljubiteljima knjige pruža priliku da čuju, vide i opipaju čuvenog pisca, da upoznaju novog, da diskutuju sa autorima i njihovim izdavačima. Lajpcig je prvenstveno sajam publike, a ne biznisa. I zato, dok je Frankfurt poznat kao najveća pijaca knjiga na svetu, Lajpcig se ponosi najvećim svetskim festivalom čitanja.
       Moto festivala je “Lajpcig čita”. U toku četiri sajamska dana grad se pretvara u veliku slušaonicu. Ne samo na sajamskom prostoru, nego i u kafićima, crkvama, muzejima, bibliotekama, sudskim i gradskim dvoranama, pivnicama, pa čak i u zoološkom vrtu ljudi se okupljaju da bi slušali autore dela ili diskutovali sa njima. Ove godine je održano oko 650 takvih seansi u kojima je pred ukupno 35 000 posetilaca učestvovalo preko 750 autora! To nisu bili samo nepoznati debitanti (njih je bilo “samo” oko 80), već poznati pisci, pa čak i dva nobelovca - Imre Kertes i Ginter Gras.
       Počevši sa prošlom godinom, Ginter Gras će biti prisutan na svakom Lajpciškom sajmu, ako ne lično, onda svakako sa svojom bronzanom figurom (ne zaboravimo da je Gras po zanimanju vajar) koja se poput Oskara dodeljuje dobitnicima nove Nemačke nagrade za knjigu, a oni se - baš kao i za američku filmsku nagradu - biraju na osnovu nominacija. Figura prikazuje obliša u čovekovoj ruci. Da se prisetimo: riba obliš simbolizuje u istoimenom Grasovom romanu životno iskustvo i mudrost koja se stiče čitanjem.
       Pomenimo samo neke od dobitnika ovogodišnjeg “Literarnog obliša”. To je na prvom mestu u kategoriji nemačke beletristike poznata filmska rediteljka Doris Deri, koja se u poslednje vreme ističe lakom prozom, a nagradu je dobila za kraći roman “Plava haljina”. U kategoriji inostrane beletristike nagrađen je britanski pisac Jen Makjuen, čiji je roman “Molba za oproštaj” zapažen još prošle jeseni u Frankfurtu. Priznanje je nadalje uručeno nemačkom publicisti Peteru Merzeburgeru za biografiju Vilija Branta, a nagradu za životno delo dobio je nadasve plodni i raznorodni pisac Peter Hertling. U Lajpcigu i publika ima reč. Mimo svakog stručnog žirija, ona bira najomiljeniju knjigu. Ove godine se opredelila za “Povratak učitelja plesa” švedskog autora Heninga Mankela, čiji krimići u Nemačkoj dostižu ukupni tiraž od 11 miliona primeraka.
       Nikakav žiri, a ni publika, nisu još stigli da zapaze jednu krajnje aktuelnu publikaciju u izdanju berlinske kuće Ch. Links. Reč je o knjizi “Balkan-Mafija” austrijskog novinara i publiciste Norberta Mapes-Nidika, odličnog poznavaoca i objektivnog tumača prilika na Balkanu. Pukim slučajem knjiga je izašla iz štampe na dan ubistva srpskog premijera Đinđića i odmah izazvala veliku zainteresovanost među insajderima. Njen autor je tokom 90-ih godina pratio i u uglednim nemačkim listovima komentarisao zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije; ovde se, međutim, ograničio na organizovani kriminal s posebnim osvrtom na specifičnosti svake od zemalja na Balkanu. “Politički korisnici raspada Jugoslavije”, “Sankcije protiv Srbije i Crne Gore delovale su poput prohibicije u Čikagu”, “Država toleriše krijumčarenje cigareta u Crnoj Gori”, “Kako se sprovodi privatizacija država”, “Da li je OVK kriminalna organizacija?” - tako glase neki naslovi uglavnom kraćih poglavlja ove zanimljive publikacije.
       Vrhunac Lajpciškog sajma predstavlja, na njegovom završetku, uručenje dveju Nagrada za evropsko razumevanje, od kojih je prva namenjena autorima, a druga prevodiocima. U poslednjih deset godina nagrađena su čak dva srpska književnika: 1996. Aleksandar Tišma i prošle godine Bora Ćosić. Sada je nagrada dodeljena belgijskom piscu Hugu Klausu, koji, kako se ističe u obrazloženju žirija, “sa mnogo smisla za grotesku i apsurd odslikava ponor evropske civilizacije, a posebno nasilje i licemerje u politici”. Klaus je napisao tridesetak romana, veći broj pesama i nadrealističkih drama, a naročito se istakao romanom “Nevolja Flandrije”. Opisujući ljude koji su doživeli fatalne greške u vaspitanju i kasnije svakodnevnu izdaju, a da ništa iz toga nisu naučili, on ukazuje na apokaliptičnu dimenziju fašizma i kolaboracije.
       Nagrada za prevodilački rad pripala je Barbari Antkovijak iz Berlina, koja je tokom nekoliko decenija upoznavala nemačku javnost sa delima brojnih književnika iz južnoslovenskih zemalja. Neumorno prevodi sa bugarskog, srpskohrvatskog i slovenačkog, a spisak prevedenih knjiga razbio bi prostorni okvir ovog članka. Do 1990. godine Barbara Antkovijak je kao urednica istočnoberlinskog izdavačkog preduzeća “Folk und velt” ne samo vredno prevodila, već i otkrivala nove talente. U poslednje vreme posvetila se gotovo isključivo opusu Aleksandra Tišme, koji je u celini, zaključno sa “Dnevnikom”, prevela na nemački.
       Težište prevodilačkog rada ovogodišnje laureatkinje čine srpski pisci - osim Tišme, prevodila je Danila Kiša, Jaru Ribnikar, Boru Ćosića, Biljanu Srbljanović. To, međutim, nije sprečilo udruženje hrvatskih izdavača i knjižara da joj na svom štandu ukažu počast. Prošla su, izgleda, vremena prenaglašene nacionalne euforije. Hrvatski štand i nastup na njemu odlikuju se danas poslovnom trezvenošću, pa je i govor u čast Barbare Antkovijak sadržao prijatnu notu umerenosti i fer-pleja. Tako je istaknuto da slavljenica doduše najviše prevodi sa srpskog, “a da mi želimo da joj odamo priznanje za onaj deo za koji je nas zadužila”.
       Osim Hrvatske, nijedna od zemalja bivše Jugoslavije nije izašla na Lajpciški sajam, pa stoga možemo samo da nagađamo da li bi se i srpski izdavači setili da izraze zahvalnost ličnosti koja promoviše srpsku književnost i srpske pisce u Nemačkoj i u svetu.
      
       MIRJANA MILOŠEVIĆ-VITMAN
      

Barbara Antkovijak Barbara Antkovijak se posle studija slavistike rado prihvatila plemenitog posla na sporazumevanju među narodima. Kada hvale njen istančani osećaj i elegantni stil, izgovara se da je to samo zanat koji je izučila. I dodaje da je pre svega važno dobro poznavati maternji jezik.        Danas je sve teže plasirati literaturu sa srpskohrvatskog jezičkog prostora. Pogotovo otkako se na Balkanu smirila situacija. Zapravo je tužno reći, ali rat je odigrao ulogu reklame za književnosti zavađenih naroda bivše Jugoslavije. Pre nekoliko godina otkrila je mladog sarajevskog pisca Nenada Veličkovića i plasirala njegove “Konačare”. Sada, međutim, već nekoliko meseci uzalud pokušava da pridobije nekog izdavača za njegov novi roman “Sahib”.        Odlučno odbija da prevodi dela pisaca koji su zaplovili u nacionalističke vode. Takav stav smatra nemoralnim i njihove knjige ne prihvata. Jednostavno, ne pristaje da razluči kvalitet nekog dela od karaktera njegovog tvorca.        Uprkos dugogodišnjem iskustvu, nije lako predvideti koja će knjiga imati uspeha. To je neka vrsta lutrije i za prevodioca i za izdavača. Danas pravac određuju američka i francuska literatura, a i pisci poput Koelja, koga, priznaje, baš mnogo ne ceni.        U srpskoj književnosti, nažalost, ničeg značajnog nema na vidiku. Kao da su nemili događaji poslednje decenije i po doprineli nekoj dezorijentaciji među ljudima, pa i među piscima. Hrvatska književnost se, naprotiv, trgla iz svoje dugogodišnje učmalosti. Najviše zadovoljstva joj pričinjava prevođenje proze Dubravke Ugrešić.        Pored Aleksandra Tišme, koji je trebalo da joj održi laudaciju u Lajpcigu, a održao ju je umesto njega Bora Ćosić, od srpskih pisaca posebno ceni još Danila Kiša, a i “malu” Biljanu Srbljanović.