NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Deca kneza Pavla

I kad je počela ona agresija na našu zemlju 1999. godine bio sam protiv nje, ne znam zašto bih sad bio za ovo novo kršenje međunarodnog prava i ignorisanje UN i Saveta bezbednosti. Takav biznis ne cenim mnogo

      Praunuk kneza Aleksandra, najmlađeg sina vožda Karađorđa, sin kneza Pavla i kneginje Olge, potomka ruske loze Romanovih, rođen je u Engleskoj u Vajtlodžu 1924. godine. Studirao je na čuvenom Itonu, živeo u izgnanstvu od 1941. u Grčkoj, Egiptu i Keniji... Dobrovoljac pilot RAF-a u Drugom svetskom ratu, civilni pilot posle rata, trenutno predsednik jedne međunarodne avio-kompanije, sada živi u Parizu. Njegovo kraljevsko visočanstvo knez Aleksandar (Pavlov) Karađorđević govori za NIN.
      
       Povod za ovaj razgovor bio je “okrugli sto” - pokušaj da se naučno, argumentovano i u pravom svetlu prikaže vaš otac knez Pavle, koji je nepravedno sklonjen sa evropske istorijske scene. Danas, javnosti dostupna njegova vizionarska upozorenja saveznicima pokazuju kakva je mogla biti njegova istorijska uloga i kakvu smo iskrivljenu sliku o martovskim događajima ‘41. imali. Od tada je prošlo 62 godine. Zašto to otkrivanje nije bilo moguće ranije?
       - Najpre, Englezima i Sovjetima (Čerčilu i Staljinu) nije išlo u račun da objave istinu. Po svaku cenu Čerčil je želeo da otvori još jedan front u Evropi i time oteža posao Trećem rajhu. Na osnovu arhivskih dokumenata danas je više nego jasno da su Englezi svesno pristupili uništenju Kraljevine Jugoslavije. Staljin je, preko svojih špijuna u Engleskoj (i to je danas poznato) želeo da odloži ili bar uspori Hitlerov napad na SSSR. Preko svojih špijuna u Beogradu, gde se nalazio na zadatku general NKVD-a Mustafa Golubić, Sovjeti su predano radili na obaranju vlade Dragiše Cvetkovića i Namesništva. Jugoslovenski Generalštab i knez Pavle imali su u Berlinu jednog izuzetnog obaveštajca u ličnosti generalštabnog pukovnika Vladimira Vauhnika. On je još početkom 1940. godine “nanjušio” nemački plan da na istoku Rajha okupi 200 divizija u proleće naredne, 1941. godine. O nemačkim pripremama obavestio je svoje pretpostavljene, ali i Sovjete! Oni su se pravili kao da ne čuju, jer je tajni sporazum Staljin-Hitler bio na snazi. Vauhnik je prvi saznao da je 14. ili 15. marta 1941. godine bilo dato naređenje za napad na SSSR. Dobio je i tačan plan napada, pravce kretanja nemačkih 200 divizija! Tajni dokument je Vauhnik odmah poslao u Beograd u Generalštab ađutantu kneza Pavla. Mi danas možemo da zaključimo da su knez Pavle i vlada bili odlično upućeni u namere Hitlera i da su to vešto iskoristili potpisavši 25. marta Sporazum sa Nemačkom koji je Jugoslaviji, prema tajnom Protokolu, garantovao suverenitet, teritorijalni integritet i neutralnost. Istinu o tragičnim martovskim događajima prvi su počeli da falsifikuju sami pučisti i jugoslovenska vlada u Londonu, zatim i komunisti, ali oni tek posle Hitlerovog napada na SSSR. Zaverenici ili, bolje je reći, grupa srpskih avanturista sa generalima Simovićem i Mirkovićem na čelu i engleskim plaćenicima gurnula je zemlju u najveću nesreću, a zatim su svi oni pobegli iz zemlje. Sa sobom su odveli i maloletnog i na brzinu proglašenog kralja Petra II. Oni su tada kralja počeli da zloupotrebljavaju i to se nastavilo u Londonu. Dakle, zaverenicima nije bilo stalo da se dozna istina jer su svoju egzistenciju kao ministri i vlada zasnivali na laži. Godinama posle rata dokazivali su knjigama i člancima da je 27. mart bio delo najvećeg rodoljublja! Dalje, na osnovu dokumenata danas znamo zašto je i naša Crkva morala da ćuti. I među tada najvećim dostojanstvenicima SPC bilo je zavrbovanih od strane Engleza! I najzad, komunisti su vešto iskoristili 27. mart za svoju propagandu. U samom događaju nisu praktično učestvovali i kad je njihov Tito stigao u Beograd iz Zagreba, prvo što je uradio bilo je da svog konkurenta Mustafu Golubića isporuči Gestapou. Komunisti su posle stalno lagali o 27. martu. Prvo da bi se dodvorili Englezima (Titu je to uspelo pred kraj rata) i podvalili londonskoj i jugoslovenskoj vladi. Ta vlada je napokon pristala da se odrekne kralja Petra II, pošto ga je pre toga bezočno iskorišćavala, i počne da radi za Tita. Ovaj ih je iskoristio i ubrzo odbacio. Martovski događaji su utrli put komunistima i omogućili genocid nad Srbima u Hrvatskoj, doprineli građanskom ratu u Srbiji, rasparčavanju Jugoslavije, stranoj okupaciji, verskom ratu i praktično bili uvertira u stradanje Srba u poslednjoj deceniji XX veka.
      
       Prošle nedelje, baš nekako pred početak “okruglog stola”, na RTS-u je emitovan intervju sa kneginjom Evom-Marijom Karađorđević (Mici Lou). Tom prilikom su prvi put otkriveni neki detalji o kraljevom testamentu i tome kako je taj dokument vaš rođak dvaput bezuspešno osporavao pred američkim sudom. Kako posle toga može da se shvati to što se vaš rođak naziva “starešinom kraljevskog doma” i što na njegovom veb-sajtu stoji titula “monarh”? Postoji li neki drugi dokument koji mu na to daje pravo?
       - Ako to nisu registarske tablice na automobilu kojim se vozi, zaista ne znam da postoji neki drugi dokaz toga “starešinstva”. Inače, svako može da se proizvede u šta hoće a Internet je za samozvance idealno sredstvo propagande. Već sam rekao više puta da ne bi smelo da dođe do zloupotrebe prinčeva, do zloupotrebe SPC. Manje me čudi da je Brozov režim vodio rat protiv nas i da mu je uspevalo da neke članove porodice privuče sebi kako bi oni radili u korist režima a ne u korist srpskog naroda. Ne čudi me što su Englezi nekada iskoristili nedoraslost zadatku kralja Petra II i preko njega doveli na vlast komuniste. Ne bi me začudilo da su i današnji njihovi “stručnjaci” za Balkan zamislili i pomažu ostvarivanje plana prema kojem treba “krunisati demokratiju” u Srbiji ustoličavanjem čoveka koga ni rođeni otac - kralj Petar II nije hteo da imenuje za svoga naslednika. Isto tako, ne čudi me da se oko ovoga lakrdijaškog projekta okupio izvestan broj ovejanih komunista - kažu mi da članovi tzv. Krunskog saveta svi zajedno imaju 300 godina članstva u KPJ - opšte je poznato da su komunisti oduvek nastojali da naude imenu potomaka Karađorđa, oni znaju da se na taj način izruguju srpskom imenu. Ali zaista se čudim da se kod nas tako lako zaboravlja i čudi me da naš svet ponekad lako poveruje u servirane gluposti, kao u onu po kojoj smo mi dobili kralja u trenutku smrti kralja Petra II novembra 1970. godine. Stalno govorim da obnovikraljevine treba prići krajnje ozbiljno. Pred narod treba izaći sa istinom, i samo sa istinom, kako bi se uspostavio moralni oslonac, mora mu se kazati i ko je ko i u našoj porodici. Molim vas, i u običnim preduzećima direktor biva imenovan pošto dokaže svoju stručnost i pošto prođe test kod psihologa. Zar mi Srbi treba da budemo toliko naivni pa da na čelo države postavimo nekog ko nije video psihijatra? Želim da budem jasan: Srbija sad nije kraljevina, pa prema tome Srbija nema kralja. Pošto nema kralja on nije mogao biti krunisan, dakle monarh. Ako nema kralja, krunisanog vladara, onda ne može postojati “krunski savet” (može samo u komediji, pozorištu ili kao karnevalska institucija). Kraljevski dom kao institucija ne postoji otkako je 29. novembra 1945. ukinuta kraljevina. Kraljevski dom osniva samo vladar koga je Ustavotvorna skupština proglasila za kralja i dinastu. Dakle, sad nema “starešine kraljevskog doma”, postoje samo Karađorđevići, od kojih jedan javno pretenduje na krunu. On je starešina, nadam se, samo svojoj užoj porodici.
      
       Mnogo se govori o vraćanju privatne svojine porodicama u Srbiji. To još nije učinjeno, zakon se sprema. Znamo da je pred sudom u Strazburu u toku postupak za vraćanje lične svojine vašeg oca na Brdu kod Kranja. Prostorije u kojima je vaš kabinet nalaze se u iznajmljenom stanu. Vi još stalno ne boravite u Srbiji. Takođe, znamo da bez vraćanja privatne svojine vlasnicima ulaska u Evropu nema. Da li vam je ponuđeno, makar, korišćenje prostora na Dedinju, jer vi na to imate pravo?
       - Ne, meni nije ništa ponuđeno. Pisalo je u dokumentu, kojim je Zoran Žižić, jugoslovenski premijer u ostavci, predao dvorove na korišćenje mom rođaku, da se daju na korišćenje svim članovima porodice. Međutim, videlo se kako se princ Aleksandar poneo prema mojoj sestri kneginji Jelisaveti. On je nju izbacio i zapretio joj nekom svojom osvetom ako samo pokuša da se vrati. To me od njega nije začudilo, i ranije je on pretio nekim članovima porodice. Pretio je i svome stricu kraljeviću Andreji da mu neće garantovati život ako se ne priključi federalcima. To davanje dozvole za boravak u dvorovima na Dedinju je najobičnija lakrdija sračunata kako bi se svi Karađorđevići izbrukali pred Srbima i kako bi nam se u Evropi i Americi svi smejali.
       Nadam se da će jednog dana biti donet zakon o denacionalizaciji i da taj zakon neće biti opterećen novim vidom nacionalizacije imovine Karađorđevića. Koliko sam obavešten, sprema se takva jedna ujdurma. Onima koji su je spremili poručujem da se ne zavaravaju, neće srpskim vlastima biti moguće da u evropskim institucijama opravdaju diskriminaciju prema nama. U Sloveniji su se ponadali da će od naslednika kneza Pavla moći da ukradu dvorac na Brdu kod Kranja. Moja sestra i ja tužili smo Sloveniju Sudu za prava čoveka u Strazburu. Već godinu dana čekamo proces i znamo da će Slovenija morati da postupi prema pravilima koja važe u celoj Evropi. To jest, moraće da iz svoga Zakona o denacionalizaciji od decembra 1991. godine odstrane član 87. koji je diskriminatorski prema Karađorđevićima. Meni je stalo i to ponavljam da se u Srbiji pre svega vrati imovina SPC i građanima koje su ojadili komunisti. Na nesreću, vrši se tzv. privatizacija, a da prethodno nije izvršena denacionalizacija.
      
       Kada ste prvi put posle mnogo godina, ponovo posetili Beli dvor, u kojem ste proveli detinjstvo, da li ste zapazili kakve promene, pošto su celokupan nameštaj, statue, tepisi, tapiserije, knjige i ogromna dragocena kolekcija slika bili tada vlasništvo vašeg oca?
       - Da, to je bilo 1990. godine. Tada sam od jednog prijatelja, funkcionera, dobio popis vrednosti u Belom dvoru. I sam sam se uverio da je sve na svom mestu kako smo to ostavili kada smo 27. marta 1941. godine morali da napustimo kuću i zemlju i krenuli u izgnanstvo. Znao sam za mnoge slike i stvari koje je moj otac tamo ostavio, nekih stvari sam se sećao, ali mogu reći da sam tada bio u prilici da prvi put dobro posmatram slike Pusena, Rembranta, Kanaleta, Veronezea... Sad, otkako su dvorovi “dati na korišćenje” nisam tamo išao, niti mi je data mogućnost da proverim da li je cela imovina sa onog popisa na svom mestu. I nadležni, kojima sam se obraćao, nisu bili u stanju da tamo odu i utvrde stanje. U štampi je pisano da se neke stvari iznose... Mnogo se govorilo o pokušaju da se neke slike iznesu, prebace u Englesku na tobožnju restauraciju. Čuo sam da je to sprečeno. U nemogućnosti da normalno saznamo šta je sa našom imovinom, mi smo slučaj predali advokatu i on je u naše ime podneo tužbu protiv stanara dvorova. Time se traži dozvola za sudski uviđaj. Žalosno je što moram reći, ali sud do danas nije uspeo da uruči poziv ovome stanaru dvorova. Svaki put kad pozivar dođe, njemu na kapiji kažu da dotični nije tu, već na nekom službenom putovanju. Mi čekamo, uzdamo se u pravdu. Vidim da su vlasti ovih dana suspendovale mnoge sudije koje su bile u sprezi sa mafijom, nadam se da će se to odraziti i na naš slučaj.
      
       Nažalost, poslednjih decenija, bili smo svedoci jedne antisrpske politike, a u periodu oko 1999. i čitave ekspanzije antisrpstva. Ponekad se čini da paralela postoji u individualnom rascepu ličnosti kada se izgubi onaj osnovni kolektivni identitet. Šta je srž te pojave i kako se sve to može privesti kraju?
       - Individualni rascep ličnosti posledica je problema identiteta. Srbi su u taj problem kolektivno ušli davne 1918. godine, kada je stvorena Jugoslavija a oni postali “trojedini narod”, tobože jedan sa Slovencima i Hrvatima. Između dva svetska rata problem se izoštrio i posle 27. marta 1941. srpski narod je doživeo svoju veliku tragediju, posle čega je pao u ruke, u ropstvo, Josipa Broza i njegove klike. Danas vidimo da se posledice jugoslovenstva i stradanja u srpskom narodu pre svega očitavaju kroz identitarni kompleks. Poslednja decenija XX veka pooštrila je to pitanje i bili smo svedoci velikog broja bekstava i nove apostazije kod Srba. Kažu mi da se problem može tretirati kao i šizofrenija u psihijatriji. Došao sam do zaključka da se mora ići sa istinom pred narod, sa istinom a ne linijom manjeg otpora uz poluistine što je put u osrednjost, u imitaciju života. Želim da dragim sunarodnicima dokažem da je od najveće važnosti vera u život, u budućnost Srbije i da posle prihvatanja te ideje više neće Srbin biti anahronizam. Prihvatanje tog dinamičnog koncepta može mnogo da učini da Srbi prestanu da ratuju sami sa sobom.
      
       S obzirom na vaš uvid u to kako društvo funkcioniše na Zapadu, recite nam šta mislite o globalizmu sveprisutnom danas i o pokretu antiglobalizma?
       Meni je naročito zanimljivo da su globalisti, oni koje poznajem, svi izašli iz levičarskih radionica, a to je, kako sam shvatio, slučaj i sa antiglobalistima.
      
       Danas je sve postalo biznis; i rat je unosan biznis. Kažite nam nešto o sada aktuelnom ratu u Iraku i tome kako je on, ipak, započet uprkos tako masovnim protestima običnih građana širom planete.
       - I kad je počela ona agresija na našu zemlju 1999. godine bio sam protiv nje, ne znam zašto bih sad bio za ovo novo kršenje međunarodnog prava i ignorisanje UN i Saveta bezbednosti. Takav biznis ne cenim mnogo.
      
       MILENA ČUKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu