Divlje kopanje narušava, remeti civilizacijske slojeve, a time i onemogućava da se zabeleže vekovi tu ostavljeni

      Onu staru o zlatnim kašikama na dvoru Nemanjića, dok su po Evropi krstaši zubima kidali meso, teško da ćemo ikad moći da dokažemo, kaže Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu. Danas je u penziji: “Nemamo nijedan materijalni dokaz da je ta priča istinita. Ovaj je teren bio velika prometnica, veza istoka i zapada, vojske su prolazile, kralo se, pljačkalo, rušilo, raskopavalo... I danas se krade.”
      
       Divljih arheologa, čini se, više je nego pre, i bolje su opremljeni od legalnih arheoloških ekipa.
       - Zato što oni lako i brzo otuđe arheološke predmete, dobro ih prodaju na tržištu i u mogućnosti su da kupe najsavremeniju opremu, detektore za traženje metala, jer njih srebrni i zlatni predmeti najviše zanimaju. To je čitav lanac divljeg, surovog kopanja, devastiranja tla. Divlje kopanje narušava, remeti civilizacijske slojeve a time i onemogućava da se zabeleže vekovi tu ostavljeni. Kad se bakarni novčić pojavi na tržištu, vredi nekoliko evra, a dragocen je podatak za arheologa koji pokušava da rekonstruiše sliku nekog terena.
      
       Srbija je, kažu, arheološki bogata.
       - Plodna je civilizacijskim slojevima. Gde god prokopate, naći ćete neolit, vinčansku, helensku, rimsku, ilirsku kulturu... paleolita ređe ima. Ovde se ralom iskopavaju vekovi. Novci, keramika. I u bunarima se svašta nađe. U rekama, posebno. Kad su poplave, voda zaseče obalu, i, slojevi se pojave. Zato je primamljivo otuđivati. Kao i kad je o numizmatici reč, ili filateliji, primenjenoj umetnosti, nakitu... sve što se teško identifikuje, sve što ima srodnog materijala, primamljivo je za krađu. Arheološkim predmetima je teško ući u trag, ukoliko nisu legalno iskopani, stručno ispitani, opisani i završili u muzejima, jer nisu evidentirani.
      
       Postoji priča o pronađenom Renoaru u Arkanovoj kući?
       - To bi me baš iznenadilo. Bio je čovek koji je pitao za ono šta ima. Zvao me je da pogledam sliku za koju je mislio da je falsifikat. I bila je. To što je on skupljao od umetnina bilo je, da tako kažem, suženo. Vezano za njegov mentalitet, pre svega. Reč je o vojnim ratnim slikarima iz Prvog svetskog rata, Balkanskih ratova. To je Vasa Eškićević, Dragomir Glišić, Miodrag Petrović... Privlačile su ga ratne teme i to je i kupovao. Arkan nije imao afiniteta prema Renoaru. Možda mu je neko poklonio “Renoara”. Sem ukoliko u pitanju nije “vruća roba”. Sumnjam da bi je kupio. On je znao šta je “vruće”.
      
       Organizovane krađe umetnina su ređa pojava kod nas. Ali zato postoji razrađeno tržište falsifikata.
       - Da. Najpoznatija je Pančevačka grupa. Oni su pravili i lažne arheološke predmete. Jednom su natociljali i Sotbi - prodali su celu lažnu seriju srpskih ordena. Oni su veliki majstori za falsifikate.
       Odavde je otišao veliki broj Hitlerovih tabakera, sa sve posvetama Geringu, Gebelsu... Udari se malo zlata, pokoji pokvareni, ali pravi brilijant da se “zamažu oči”... I sve je to iz Pančeva izlazilo. Tu je najviše Evropa stradala, jer to su bili predmeti za evropsko tržište. Falsifikati Konjovića, Dobrovića, Petra Lubarde, Miće Popovića, postoje u velikim količinama. Umetnička dela se ovde kradu na kraju. Kad se sve pokupi iz kuće, skine se i slika sa zida. Ali, kriminal falsifikata postoji.
      
       ZORA LATINOVIĆ