Da li je ubica Milivoje Radulović izbegao zatvor zato što je njegove vojničke veštine pravosudnim organima hvalio bivši šef Državne bezbednosti Jovica Stanišić

       Priča počinje u sitne sate 14. maja 1991. godine u kafiću u beogradskom Bulevaru revolucije. Za malim šankom sede dva četrdesetogodišnjaka, koji se do tada nisu poznavali - Milutin Đedović i Milivoje Radulović. Đedović traži overen račun od šankerice, na šta Radulović uskače u priču i kaže da za to treba sačekati gazdu lokala. Đedović pristaje i oni započinju razgovor, koji će se, prema rečima svedoka, posle sat vremena završiti Radulovićevom rečenicom: “Drug, ti mene već pola sata zajebavaš“, posle koje je potegao pištolj i pucao Đedoviću u glavu. Koji minut kasnije, Radulović beži iz kafića i narednih dana se krije kod prijatelja i rođaka u Beogradu, a potom se prijavljuje u dobrovoljce i odlazi na ratište u Gospić, gde se pridružuje Srpskoj dobrovoljačkoj gardi.
       Na ratištu provodi više od godinu dana, dolazeći povremeno u Beograd. Braća pokojnog Milutina Đedovića uspevaju da mu uđu u trag i svoja saznanja prijavljuju policiji.
       “Saznali smo da vežba negde na Voždovcu sa Srpskom dobrovoljačkom gardom i to smo rekli inspektorima gradskog SUP-a. Jedan od njih me je na to pitao: ‘Da li treba 10 ljudi iz policije da pogine da bi njega uhapsili’”, priča Živojin Đedović, brat ubijenog Milutina.
       Ubica je, ipak, uhapšen, koji mesec kasnije. Uhvaćen je 24. oktobra 1992. godine, u blizini svog stana u Beogradu i odmah pritvoren. Ispostavilo se da je, što bi se stručno reklo, Radulović još odranije bio poznat organima gonjenja, odnosno da je već bio osuđivan i to kako u Beogradu, tako i u Beču. Međutim, ispostavilo se da za njega znaju i neke više instance u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije.
       Naime, istraga je još bila u toku, a Radulović u pritvoru, kada je, 26. januara 1993. godine, Okružnom sudu u Beogradu dostavljen dopis, kojim je tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije Jovica Stanišić obavestio sud o učešću Milivoja Radulovića kao dobrovoljca u ratnim operacijama 1991. i 1992. godine.
       U dopisu se, kako piše u obrazloženju presude, navodi da je Radulović kao dobrovoljac bio komandir izviđačkog voda u okolini Gospića od leta 1991. godine, te da je pohvaljen kao “vojnik koji je ispoljio visok nivo umešnosti i lične odlučnosti u ratnim dejstvima”.
       Stanišić u svom pisaniju dalje navodi da je Radulović posle Gospića, “sa borbenom grupom prebačen na Pale, gde je osnovao kamp kao osnovnu bazu za dalje delovanje u borbama u Bosni”, te da je “najveći deo vremena proveo na ratištu u Sarajevu, gde se pokazao kao hrabar borac i komandir”.
       Za sudsko veće i za tužioca to je izgleda imalo značaja, budući da je Raduloviću nepunih deset dana posle Stanišićevog pisma, ukinut pritvor. Uprkos njegovoj kriminalnoj prošlosti i činjenici da se više od godinu dana posle ubistva Đedovića nalazio u bekstvu. Radulović će kasnije, na suđenju, objašnjavati da je smatrao da nema koristi da bude u zatvoru, već da je bolje da bude na ratištu.
       Prema rečima sudije Okružnog suda u Beogradu Radmile Dragičević-Dičić, koja je kasnije preuzela taj slučaj, istražni sudija je bio protiv ukidanja pritvora, ali se tužilac saglasio sa tom odlukom. Optužnica je podignuta dva meseca kasnije, ali, kako tvrdi sudija Dragičević-Dičić, tada već više nije bilo zakonske mogućnosti da se Raduloviću ponovo odredi pritvor za vreme trajanja suđenja.
       Posle gotovo tri godine manje-više redovnog odazivanja sudskim pozivima, kada je proces već bio priveden kraju, a presuda postala izvesna, Radulović se marta 1996. godine odlučio na bekstvo. Osuđen je dve godine kasnije u odsustvu na deset godina zatvora. Još nije priveden pravdi. Živojin Đedović je ubeđen da policija više i ne traga za ubicom njegovog brata Milivojem Radulovićem. Tim pre što njegove poternice nema na Internet sajtu MUP-a Srbije.
      
       MILORAD VESIĆ