Bekstvo bivšeg direktora RTS-a od izdržavanja kazne, puštanje iz pritvora Dejana Milenkovića Bagzija..., izrodilo se u generalnu optužbu celokupnog pravosuđa

      Kratka vest da Visoki savet pravosuđa “redovno obavlja poslove iz svoje nadležnosti”, da “predlaganje kandidata za nosioce pravosudnih funkcija vršio je i vrši po zakonskim kriterijumima, a to su stručnost i dostojnost...”, u neka druga vremena i ne bi bila vest da se nije pojavila u vreme vanrednog stanja. Ovako je ona i više od vesti, jer se pojavila posle niza poteza vezanih za pravosuđe - izmena pravosudnih zakona, razrešenja 35 sudija, ostavki pod pritiskom (predsednice Vrhovnog suda) i iz “ličnih razloga” (beogradski okružni tužilac), suspenzija (republičkog javnog tužioca) i postavljenja dekretom v. d. predsednika Vrhovnog suda i republičkog javnog tužioca koji imaju ovlašćenja da po potrebi suspenduju i imenuju čelnike nižih sudova i tužilaca...
       Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, umesto kritika pale su i mnogo teže reči. Ređanje pojedinačnih slučajeva, kao što su “Ibarska magistrala”, bekstvo bivšeg direktora RTS-a od izdržavanja kazne, puštanje iz pritvora Dejana Milenkovića Bagzija..., izrodilo se u generalnu optužbu celokupnog pravosuđa kao glavnog krivca za opstrukciju u borbi protiv organizovanog kriminala, što je posledičilo i atentatom na premijera.
       U senci ovakvog reza ostale su kontraoptužbe iz redova pravosuđa i dela političke javnosti, pre svega Demokratske stranke Srbije, da izvršna vlast ukazujući prstom na drugoga zapravo pokušava da sa sebe skine odgovornost za bujanje organizovanog kriminala.
       Prve žrtve bile su 35 sudija koje je Narodna skupština Srbije “po sili zakona” poslala u penziju. Pod udarom su se našle i sudije koje je svojevremeno DOS sam birao. Među njima i sedam sudija Vrhovnog suda, mahom onih koji su se prvi suprotstavili Miloševićevim izbornim krađama zbog čega su bili najureni iz pravosuđa. Jedan od ove sedmorice, Zoran Ivošević bezuspešno je dokazivao kako je ovakvo penzionisanje nelegalno pošto je penzionisanim sudijama već bilo odobreno produženje radnog staža.
       Pritisnuta zahtevima za smenu, ostavku je podnela predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković i objavila da napušta pravosuđe. I ona je bezuspešno pokušavala da se suprotstavi tumačenju koje je dao novi vicepremijer Čedomir Jovanović, da je morala da se povuče, jer je odbijala da penzioniše sudije “kod kojih su se stekli zakonski preduslovi”, kao i da je odbila da u vanrednom stanju “privremeno udalji retslove Miloševićevog pravosudnog sistema”.
       O “zakonskim preduslovima” novopečenog juriste vicepremijera Jovanovića, ozbiljna mišljenja su izneli ozbiljni pravnici sa upozorenjem da se atmosfera i eho vanrednih mera ne koristi za dovođenje nečijih pulena koji će aminovati sve što je činjeno, a sami činiti sve što im “glavari” narede. Redovni profesor upravnog prava i član Visokog saveta pravosuđa dr Zoran Tomić u ličnom stavu u dnevniku “Danas” uočava zabrinjavajuće indikativnu žurbu da se po izmišljenom i protivpravno skraćenom postupku, i to konstitutivno dejstvujućom odlukom Skupštine penzioniše 35 sudija “zbog navršenja radnog veka”, sa dozlaboga smešnim i nelogičnim obrazloženjem Odbora za pravosuđe i upravu koji je i podneo Skupštini ovu inicijativu, i sve to upravo u uslovima vanrednog stanja. Skupština je rekla kako ova inicijativa nema veze sa vanrednim merama. (To je profesora Tomića i navelo na komentar koji ne može da se podvede pod kršenje Naredbe o vanrednom stanju).
       Za profesora Tomića ovaj skupštinski čin predstavlja “tipičnu manifestaciju političke moći, čak oblik zastrašivanja dela sudstva za navodno iskazanu nelojalnost”. Što će reći, da je ignorisanjem obavezne pravne procedure ignorisan i obavezni princip podele vlasti.
       Posle ostavke predsednice Vrhovnog suda, suspendovan je i republički javni tužilac Siniša Simić, a odlukom Nataše Mićić od 21. marta na njihovo mesto su postavljeni Sonja Brkić i Đorđe Ostojić, oboje iz Novog Sada.
       Vrlo oštra polemika i kritika na relaciji izvršna i zakonodavna vlast na jednoj i vrha srpskog pravosuđa na drugoj strani, traje skoro godinu dana i vezana je za ocenu koliko su odmakle reforme u pravosuđu, a posebno zbog čega nije urađeno više. Na frontalne udare izvršne vlasti, sudije i sudovi su zauzimali odbranašku poziciju odgovarajući kontranapadima.
       Nasuprot tome, oprečni stavovi pomenute dve grane vlasti su se pretvorili u nepomirljiv sukob u koji su polako uvučeni i Tužilaštvo i policija, po mišljenju sudija glavni “krivci” za spor i neefikasan rad pravosuđa na “vrućim predmetima”. Oprezniji analitičari su izbegavali direktne ocene jer su sve ove institucije u istom kolu i međusobno zavisne. Međutim, prema ranijem mišljenju ministra pravde Vladana Batića, stanje u Tužilaštvu mnogo je bolje od onog u sudovima, naročito otkako je na to mesto došao novi republički javni tužilac Siniša Simić. Upravo je ovaj tužilac hitro reagovao na spisak bivše predsednice Okružnog suda u Beogradu Vida Petrović-Škero iz kojeg se vidi da se optužuju zbog predmeta koji se sudije nalaze u Tužilaštvu, ocenivši ovo nezakonitim i svojevrsnim pritiskom na Tužilaštvo.
       Devet meseci kasnije, u sveobuhvatnoj akciji “sablja” koju policija sprovodi posle ubistva premijera Zorana Đinđića, zbog saradnje sa mafijom na meti se našlo i pravosuđe. Privođen je predsednik Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i članovi sudskog veća koji su pre nekoliko nedelja oslobodili prvog atentatora, ali je kapitalni “ulov” predstavljao Milan Sarajlić, zamenik republičkog javnog tužioca. Sarajlić je priznao veze sa zemunskim mafijaškim klanom i zadatke koje je od njega dobijao za “debelu” novčanu nadoknadu, koji sežu sve do opstrukcije rada novoizabranog specijalnog tužioca. Malo je falilo da mafija u liku Sarajlića dobije “svog” specijalnog tužioca.
       U kontekstu hapšenja tužioca Sarajlića i saopštenja Vlade Srbije o njegovom priznanju, advokat Dragoljub Todorović, jedan od punomoćnika oštećenih u stravičnom zločinu na Ibarskoj magistrali, sačinio je ceo spisak činjenica koje ukazuju na razloge nepostupanja, opstrukciju i potpuno ignorisanje dokaza i niza relevantnih okolnosti okružnog javnog tužioca u Beogradu.
       U beogradskoj Palati pravde tvrde da su mnogi sumnjali u Sarajlića. Interesovao se samo za predmete od kojih je imao ličnu korist. Optužnice su mu bile površne, nesistematične i konfuzne, što je zadavalo velike muke sudijama. Ostao je upamćen njegov gest iz perioda hiperinflacije kada je pismeno odbio da prima platu i sindikalne “polutke”, jer i nije krio da ima bolji izvor zarade. Za upućene, njegovo učešće je mnogo veće u predmetima koji nisu stizali do suda i sugerišu da se ispita koliko prijava nije pretvorio u zahtev za sprovođenje istrage, od koliko njih je odustao i koliko predmeta uopšte nije rešio. Stoga je neizbežno pitanje kako je Sarajlić napredovao i čiji je, u stvari, bio kadar?
       Za odgovore nije bilo vremena, jer je usledio novi šok - hapšenje sudije Okružnog suda Živote Đoinčevića, predsedavajućeg vanraspravnog veća, za koga se, takođe tvrdi, da ima veze s mafijom.
       Hapšenja teških “kalibara” verovatno će biti još, jer se mafijaška organizacija formirana pod Miloševićevim okriljem “para kao čarapa”, što u drugi plan stavlja inoviranje Zakona o sudijama, donetog istog dana kada je obavljeno i razrešenje 35 sudija, za koje čelnici izvršne i zakonodavne vlasti kažu da ne zadire u nezavisnost pravosuđa... I dok je, s jedne strane, Skupština poštovala odluku Ustavnog suda i Velikom savetu pravosuđa vratila nadležnost koju je i imao, desile su se i neke novine.
       Rokovi za efikasnost rada Velikog personalnog veća su pooštreni. To znači da “ako u roku od 30 dana od dana pokretanja postupka za razrešenje Veliko personalno veće ne donese odluku o utvrđivanju razloga, odluku će doneti Opšta sednica Vrhovnog suda u narednom roku od 30 dana, a članovima Velikog personalnog veća će prestati mandat”. Iako se sve ubrzava, i dalje ostaje na nivou sudstva.
       Novina koja neće blagonaklono biti dočekana predstavlja to što se izbor i utvrđivanje razloga za prestanak dužnosti predsednika sudova izmešta iz Visokog saveta pravosuđa i vrlo lukavo rešava kroz pitanje uprave - stavlja se u nadležnost novog Veća za pitanja sudske uprave. Na taj način će i novi predsednik Vrhovnog suda biti predložen van Velikog saveta pravosuđa.
       To i ne bi bilo tako sporno da u sastav novog veća ne ulaze: predsednik nadležnog odbora za pravosuđe Skupštine Srbije, ministar za pravosuđa, predsednik Vrhovnog suda Srbije (sada je to v. d. predsednika) i četiri člana koje Narodna skupština bira među sudijama okružnih i viših sudova. Dakle, same sudije ne biraju nikog. Nešto slično se radi u Hrvatskoj gde pokušavaju da odvoje predsednika suda od sopstvenog suda.
       Sada je ključno, kako će se raditi jer se ušlo u krizni period vanrednog stanja. Ljudi su se na neki način navikli. Otud i vest da je Visoki savet pravosuđa u redovnom stanju, jeste vest koja uliva nadu da će se i ostale stvari vratiti u normalu. Pravosuđe pre svega.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      

Novi predlozi Pored već donetog Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala pojavili su se i novi predlozi za osveženje Zakona o krivičnom postupku, odnosno da neke vanredne mere postanu redovne. Prema predlogu DOS-a pritvor za organizovani kriminal, terorizam i ratne zločine trebalo bi da bude do 60 dana. Takođe, trebalo bi da dođe i do izmene kazni za ova krivična dela tako što bi bile kumulativne (sabirale bi se) pa bi mogle da dostignu trocifren broj kaznenih godina. Opozicioni DSS je te predloge nazvao “licemernim”, podsetivši da je Vlada Srbije podnoseći svojevremeno Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona “insistirala na tome da kazne ostanu neizmenjene”.        Kada se radi o onome što govori ministar pravde, da treba ponovo uvesti konfiskaciju imovine kao kaznenu meru, Vladan Batić “kuca na otvorena vrata” - i sada u zakonu postoji odredba da se sva imovina stečena kriminalnom aktivnošću, izvršenjem krivičnog dela, oduzima.        Još manje je verovatno ostvarenje ideje da se ukine istražni sudija i taj posao prebaci na policiju kako je to bilo u vreme Aleksandra Rankovića - takozvani izviđaj policije koji je direktno predavan tužiocu. Kao i predlog da se ukine smrtna kazna, jer je od Evropske unije stiglo jasno upozorenje da nas obavezuje Protokol VI Evropske konvencije o ljudskim pravima.