NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ivan, Slobodan i Ona

Ivan je politički ignorisao Mirjanu. Kako mi je govorio, sa njom nije želeo da vodi političke rasprave, a ona se opet ponašala prema Ivanu kao prema čoveku koji joj je uzeo nešto što samo njoj pripada, Slobodanovu naklonost i odanost

      Slavoljub Đukić, dugogodišnji komentator “Politike”, glavni i odgovorni urednik NIN-a, istaknuti publicista, izuzetan je politički hroničar poslednje decenije. Njegove četiri knjige - “Kako se dogodio vođa” (1991), “Između slave i anateme” (1994), “On, Ona i mi” (1997) i “Kraj srpske bajke” (1999) - iscrpan su opis i dubinska analiza glavnih političkih događaja u Srbiji. Knjige su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, bugarski, mađarski.
      
       Nekoliko godina sprema knjigu “Političko groblje” o glavnim ličnostima koje su protrčale našom političkom scenom u poslednjoj deceniji prošlog veka i početkom novog milenijuma. Sa Ivanom Stambolićem se susretao mnogo puta. Poslednji razgovor je bio mesec dana pre Stambolićevog nestanka. “Evo ovde je sedeo, u toj fotelji”. I u Srbiji, zaprepašćenoj ubistvom premijera Đinđića, policijski izveštaj o Stambolićevoj likvidaciji na Fruškoj gori izazvao je zgroženost javnosti. Šta mi uopšte znamo o onome što nam se dešavalo?
       - Sve je to, nažalost, zajednička priča koja nas je snašla i koja ima duboke korene. Nesreća je davno krenula i sve drugo je dolazilo po logici ludila. Najmanje sam očekivao da će biti otkriveni Stambolićev grob i njegove ubice. Zbog same ličnosti žrtve, bio sam uveren da zločin nije izveden uobičajenim kanalima: naručilac ubistva-poverljivi organizator ubistva-egzekutor. Očigledno je bilo da je reč o političkom ubistvu, ali sam mislio da se naredbodavac, vrh vlasti, nije usudio da zločin poveri direktno policijskoj formaciji u kojoj ima dosta svedoka.
      
       Da se vratimo korenima ludila, koje možemo označiti čuvenom Osmom sednicom. Kada je Stambolić shvatio da se protiv njega okrenuo najbolji prijatelj, Slobodan Milošević?
       - Mislim da je ubrzo, posle Miloševićevog izbora za predsednika SK Srbije, uvideo da njihova politička saradnja ne ide onako kako je zamišljena. Prva indikacija je bila Miloševićevo napadno osvajanje dva najuticajnija medija, “Politike” i Televizije. Ali je kobno kasno otkrio Miloševićeve vlastodržačke ambicije. Još na Osma sednici on je gajio nadu da se sporovi mogu izgladiti. Ni tada nije video da je, zapravo, Osma sednica na njega uperena, a ne samo na Dragišu-Bucu Pavlovića, kako je, inače, intonirana. U jednom trenutku, čak je začuđujuće bezbrižno, sa govornice predložio da se “Sloba i Buca nađu na kafici”, da se izmire i izglade nesporazume. Prosto, neshvatljiva naivnost! Ali, treba ga razumeti. “Bio mi je kao brat”, govorio mi je Stambolić, posle svega.
      
       U kojoj meri su među njima postojale političke razlike, ili je reč o klasičnom obračunu dve frakcije, u borbi za vlast?
       - Njih dvojica su, svakako, različite prirode, karakteri, razlikuju se i u metodu rukovođenja. Ivan je bio tolerantniji, mekši u komunikacijama, prilagodljiviji. Sredinom osamdesetih godina uviđao je da nešto treba menjati u partijskoj politici. Iako je tada i sam učestvovao u izvesnim nepopularnim akcijama, tipičnim u komunističkom režimu, nastojao je da smire strasti. Zahvalan sam mu, i meni je pomogao kada sam se našao u neprilikama. Ali, u osnovnim političkim pogledima, kao što su Ustav, Kosovo, položaj Srbije i Jugoslavije, ekonomski razvoj, imali su ista, ili slična gledišta. To je i Stambolić potvrdio u kasnijim ispovestima. Dakle, reč je o Miloševićevoj goloj borbi za vlast.
      
       U ovom broju lista objavljujemo izvode iz pisma koje je Stambolić uputio Miloševiću 1991. godine. Da li je to, posle Osme sednice, bio jedini vid komunikacije između njih dvojice?
       - Poslednji njihov oficijelni susret bio je 14. decembra 1987. godine kada je Ivan, u prisustvu dvojice glavnih aktera, Miloševića i Ljubičića, bio prisiljen, posle višenedeljnog naganjaštva, da se povuče sa položaja predsednika Republike Srbije. Taj sastanak je uglavnom mirno prošao, uz izvesne varnice i otvoreno opiranje Ljubinke Trgovčević, tadašnjeg člana Predsedništva. Sve je ranije urađeno, Ivan je bio slomljen, u beznadežnom položaju. Čak je, da i to kažem, na kraju otvorena boca viskija, čime je nazdravljeno novom Ivanovom poslu, predsednika Jugoslovenske banke za razvoj. “Muka mi je kada se toga setim”, govorio mi je Ivan kasnije. A onda je došao potresan trenutak, aprila osamdeset osme, na sahrani Stambolićeve ćerke Bojane, koja je izgubila život u saobraćajnoj nesreći. I baš u to vreme, dok se protiv Stambolića vodila užasna hajka, na sahrani se, van svih očekivanja, pojavio Milošević da izrazi saučešće porodici. Ivanova supruga Katarina odbila je da mu pruži ruku. To je, koliko znam, bio njihov poslednji susret. Još jednom su preko telefona razgovarali. Bljutava hajka protiv cele familije Stambolić mesecima je trajala, i Ivan se telefonom javio Miloševiću sa pitanjem - dokle? On je mirno odgovorio: “To drugi rade, ja sa tim nemam ništa. A i štampa je slobodna!”.
      
       Koliko se tragedija Ivanove kćeri Bojane može dovesti u vezu sa njegovom političkom sudbinom?
       - Bilo je o tome dosta govora. Porodica Stambolić bila je u očajnom položaju, sa svih strana anatemisana. I prirodno se javila sumnja da je, posle svega što se dogodilo, i Bojanina smrt inscenirani zločin, saobraćajnim udesom. Taj događaj je ispitivala crnogorska policija koja je, kako sam obavešten, savesno obavila posao, a informisan sam od ljudi kojima se može verovati. Reč je, prema njima, o klasičnom saobraćajnom udesu.
      
       Kako objašnjavate što se u otkrivanju ubica Ivana Stambolića često pominje ime Mire Marković?
       - Razloga ima više, a jedan je opšti, u samoj ličnosti profesorke Marković, čija je nekontrolisana mržnja političkih neistomišljenika i protivnika išla do bolesnih razmera. Dovoljno je pročitati njene kolumne koje je objavljivala u štampi. Ali, ima tu i nešto drugo, manje poznato javnosti. Dok su Stambolić i Milošević četvrt veka bili najbliži prijatelji, nerazdvojni drugari još od studija na Pravnom fakultetu, između Ivana i Mirjane su uvek postojali zategnuti odnosi, na distanci, do netrpeljivosti. Ivan je politički ignorisao Mirjanu. Kako mi je govorio, sa njom nije želeo da vodi političke rasprave, a ona se opet ponašala prema Ivanu kao prema čoveku koji joj je uzeo nešto što samo njoj pripada, Slobodanovu naklonost i odanost. Ona je podgrevala njegove ambicije i mislim da nije daleko od istine tvrdnja da bi možda, možda, Miloševićeva karijera tekla drugačije bez njenog prisustva. Ali tu su opipljiviji dokazi o ulozi Mire Marković. Ona je najavila Osmu sednicu tekstom koji je sedam dana ranije štampan u “Politici Ekspres”, a pisan je 13. septembra 1987. godine, u Požarevcu, u prisustvu Slobodana Miloševića i trojice istomišljenika, da sada ne pominjem njihova imena. Inače, taj komentar, koji je Mirjana pisala, potpisao je Dragoljub Milanović, sada begunac od zatvora, i od tada počinje njegova visoka karijera. Dalje, Mirjana je jedan od ključnih organizatora Osme sednice, mada kao prikrivena, pozadinska ličnost. O svemu tome sam više puta razgovarao sa Stambolićem i pokojnim Bucom Pavlovićem koji su mi, svojim svedočenjem, najviše pomogli da rekonstruišem događaje opisane u knjizi “Kako se dogodio vođa” (1991). Zanimljiv je podatak da je Stambolić i posle političkog sloma bio uveren da je Mirjana klica zla, da je ona nametnula razdor između njega i Miloševića. “Ona je Slobu nahuškala”, govorio mi je. Trebalo mu je vremena da prosto sebe uveri da nije poznavao čoveka s kojim je proveo četvrt veka. I to do kraja života nije mogao sebi da oprosti.
      
       Dakle, može se govoriti i o njegovoj političkoj naivnosti?
       - I o tome, svakako Ivan je posedovao političke veštine, spretno se snalazio u delikatnim situacijama, ali je često, kao i mnogi političari, pogrešno procenjivao svoje saradnike. Najupečatljiviji primer je izbor Miloševića. Zbog toga je došao u sukob sa svojim prijateljima koji su mu ostali odani do kraja.
      
       Na ovo sve što ste rekli, nadovezuje se i podatak da je Mirjana Marković, uoči izbora 2000. godine, rekla u krugu svojih saradnika (o čemu ste pisali): “Lako ćemo sa opozicijom, avet Osme sednice nadvija se nad Srbijom.” Neposredno posle toga kidnapovan je Ivan Stambolić. Šta je, zapravo, moglo biti u njenoj glavi kada je to izgovorila?
       - Toj njenoj izjavi se pridaje veliki značaj iz razumljivih razloga. Mnoge poteze koje je povukao Milošević, mnoge obračune koji su došli, upravo je Mirjana nagovestila u svojim javnim istupima. Veoma je bilo važno što će ona reći, jer su, na osnovu njenog mišljenja, izvođeni zaključci o Miloševićevim namerama. Setimo se šta se događalo posle njenih napada na nezavisne medije, opozicione stranke, na Mila Đukanovića, Borisava Jovića, Vuka Draškovića, da ne nabrajam dalje. Ona je bila vesnik političkih egzekucija. U strahu od gubljenja vlasti, bila je obuzeta izdajama i zaverama. U jednom od svojih tekstova (1997) ona govori o “bradatom, čupavom, poluizbezumljenom strašilu” (mislila je na Draškovića) koje “urliče usred prestonice”. Postavljajući pitanje “Zašto svakih pedeset godina mora da bude uhapšen i uglavnom streljan neko iz moje porodice?”, ona zaključuje: “Ta ista neman hoće moj život: da li će tu biti kraj, da li će tu neman izbeći moja deca?” Javno je negodovala, sredinom devedesetih godina, povodom televizijske serije o ubistvu Aleksandra Karađorđevića i njegove supruge Drage Mašin. U njoj je videla nečiju podvalu i zluradu opomenu. Sumnjala je u pobude autora: “Ne znam sa kakvim je namerama pravljena ova serija”, pisala je u “Dugi”. Svako opozicionarstvo, a pogotovo gubljenje vlasti, ona je doživljavala kao gubitak života, i tako se odnosila prema svojim protivnicima. Ta njena sumnjičavost išla je ispod granica razuma.
      
       U kojoj je, zaista, meri Ivan Stambolić predstavljao opasnost za Miloševićev režim?
       - Smetnja jeste bio, samim tim što je osuđivao režim i što je bio nekada istaknuta ličnost u političkom životu Srbije. Ali ne više od toga. Sigurno su supružnike nervirale njegove izjave, svakako su bili gnevni na njegove kontakte sa visokim funkcionerima Makedonije, Bosne, Hrvatske, sa predstavnicima međunarodne zajednice i opozicije. Ali, objektivno, on nije imao izgleda na predsedničkim izborima 2000. godine. Jeste, nagovešteno je prikupljanje glasova, imao je izvesne značajne podrške, ali Ivan je u osnovi bio realpolitičar, svestan mnogih ograničenja. Njega na izborima ne bi podržala udružena opozicija, sem nekoliko pojedinaca, nije iza sebe imao svoju partiju, a predstavnici međunarodne zajednice koliko god su ovu ideju imali u opticaju, bili su dovoljno obavešteni o odnosu snaga i opštem raspoloženju. Jednom rečju, pomisao o opasnosti Ivana Stambolića po režim Slobodana Miloševića mogla je da se rodi samo u suludim glavama. Ivanova tragedija je, zapravo, zločin bolesne frustracije.
      
       U celoj ovoj priči, gde su sada saradnici i obožavaoci supružnika Milošević? Upadljiv je podatak da je, posle 5. oktobra, mnogo više bliskih saradnika napustilo Miloševića nego Miru Marković.
       - Postoji razlika između saradnika Mire Marković i Slobodana Miloševića, a ona se ogleda u ponašanju supružnika. Milošević je u životu imao dosta prijatelja, drugara i saveznika, a izuzimajući svoju porodicu, nikome nije bio do kraja odan. Najbolji je primer Ivan Stambolić. Mada je mnogima izlazio u susret, dok su mu bili potrebni, ni za kim mu nije srce treperilo. Saradnike je tretirao kao biološki materijal i delio na (privremene) podanike i prijatelje. Ko god mu je bio potreban, prihvatao ga je, dobro nagradio, a kad bi zasmetao, njime bi obrisao pod. Ali otirače nije bacao u kontejner. Šešelja je hapsio i obožavao, premijera Mirka Marjanovića je najviše cenio od svojih saradnika i odbacio u trenutku kada on nije pristao da podrži Šešeljevu predsedničku kandidaturu. Tu su i Milo Đukanović i Milorad Vučelić, da ne nabrajam. Milana Panića je promovisao za premijera, potom ga prezirao i ponižavao, a kada se Panić pojavio nekoliko godina kasnije, u vreme beogradskih demonstracija, sa porukom iz Bele kuće (25. januar 1997), pao mu je u zagrljaj kao najrođenijem: “Gde si, Milane, toliko se nismo videli!” On je bio praktičan političar, koliko para, toliko muzike. A politici je prilazio u stilu Kopolinog “Kuma” koji, u jednom trenutku, kaže: “Oni su naši prijatelji, ali su i poslovni ljudi. A prijatelji su nam zato što su poslovni ljudi.” Čista računica. Zato je Milošević na kraju ostao na cedilu, bezmalo napušten od svih. To je samo posao, ništa lično, kako se između sebe obračunava mafija.
       Mirjanin slučaj je drugačiji. Ona ume da mrzi i da voli. A i kada mrzi i kada voli, unosi svu svoju energiju. Jednom novinaru sa kojim je kontaktirala, kaže: “Prijateljstvo nagrađujem sto puta, izdaju i neverstvo kažnjavam hiljadu puta!” Koliko god vlastoljubiva i spremna da se odrekne nekih svojih uverenja kada je u pitanju zajednički supružnički interes, ona je uspevala da u svojoj okolini razvije osećanje komunističke ideje koja je, istovremeno, podrazumevala lagodan život i bogatstva svojih istomišljenika. Rezultat je, kako se može videti, da su joj ostali odani mnogi saradnici.
      
       Toliko pričamo o Mirjani Marković. Gde je tu Slobodan Milošević?
       - Sticaj okolnosti je Mirjanu stavio u prvi plan, njen angažman, moć, izjave, odlazak iz zemlje, ali njih dvoje se nikako ne mogu razdvojiti, oni su zajednička priča. Mada tek na sudu treba da se utvrde počinioci zločina, i dotle moramo biti obazrivi, opšte je uverenje javnosti da je nalog o ubistvu stigao iz samog vrha. Ako se to dokaže, onda samo može biti govora o zajedničkom zlodelu. Istina, gledajući ljudski, teško je zamisliti da neko može sinuti glavu svome nekadašnjem najboljem prijatelju, koji je toliko za njega učinio. Poznato je, takođe, da je Mirjana Marković imala toliku moć da je mogla, mimo supruga, da pozove jednog Radeta Markovića ili pokojnog Vlajka Stojiljkovića, ma koga na vlasti... Ali je nezamislivo da ode tako daleko. Jedno je priča o njihovoj “beskrajnoj uzajamnoj ljubavi” i o Mirjaninom ogromnom uticaju na supruga, ali sve su to, u ovom slučaju, šund-romani. Koliko god različiti, koliko god su često odvojeno nastupali, oni su bili nerazdvojan politički tandem. Zajedno su izvršili puč 1987. godine, zajedno su osvajali, učvršćivali i spasavali vlast. Samo tako možemo razmišljati o tragediji Ivana Stambolića.
      
       Ako se utvrdi da je nalog za ubistvo Stambolića došao iz samog vrha, kakve će to imati političke posledice, pored, razume se, krivične odgovornosti?
       - Tu se otvara bezbroj pitanja. To više nije samo razgovor o “komandnoj odgovornosti”, ili o pogrešnoj politici Slobodana Miloševića, pri čemu su mogućna različita gledišta i gde se zalazi u domen istorije, od položaja Srbije u Jugoslaviji, do ponašanja međunarodne zajednice, gde nešto i jeste i nije. Ovde je reč o jednom surovom podatku (ako se dokaže), da je skoro petnaest godina na čelu Srbije bio “okoreli ubica”, da je tom “ubici” klicao narod, da je on jedno vreme (1988-1990) bio najpopularniji vođa u istoriji Srba. Sa tom sramotom mi treba da nastavimo da živimo. Da ne govorim kako će posle toga Hag izgledati i kako se može istorija zloupotrebiti, sve do novog položaja Socijalističke partije koja se nije odrekla svoga predsednika. Hoće li sa Miloševićevom slikom da idu na sledeće izbore? Duga je to i druga priča.
      
       SLOBODAN RELjIĆ
      
Krv! Opet smrt!

Izvodi iz pisma Ivana Stambolića Slobodanu Miloševiću 1991. godine
      
       Dugo i predugo ćutim.
       To je jedino sredstvo odbrane koje mi nisi mogao oduzeti.
       Činilo mi se da i ćutanje može biti rečito.
       Verovao sam da će proći zaglušujuća tutnjava prejakih reči i njihova jeka kroz prazninu šupljih misli. (Umoriće se jahači usplahirenih reči i ishitrenih misli, postaće njihovi zatočenici; jednoga dana neće znati šta će sa njima.) Ali nisam verovao da se svaka odćutana pozlati, da svaka krupna reč i važna misao mora da odleži u ćutanju.
       Sve smo, uostalom, jedan drugome rekli za onih dvadeset pet godina, kada nisi bio nesluhovit kao posle.
       Znao si slušati. (...)
       U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću, ubrzo posle Osme sednice, pročitah “da mi i seme u korenu treba satrti”! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve “političke kampanje”, koju si birokratski otmeno nazvao “diferencijacijom”? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odaslati na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao. U besu, a valjda i strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim neznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom.
       Dugo sam, i predugo, ćutao.
       Razloga za to je, kao što vidiš, mnogo, i nisu jednoznačni.
       Na kraju krajeva, ili pre i posle svega, kada čoveka zadesi ono što je mene zadesilo, sve drugo u odnosu na to postaje beznačajno, besmisleno, bezvredno.
       Pa, šta me je onda navelo da ti se baš sada obratim?
       Krv! Opet smrt!
       Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim ne opere. Pala je 9. marta u času kada ovo pismo započinjem. (...)
       U četiri oka, a i pred svedocima, više puta sam ti govorio da dok smo na političkim položajima, stalno imamo u vidu da se sa njih moramo povući pre nego što budemo prisiljeni da naredimo da se protiv naroda upotrebi sila.
       Nisam izgovarao nikakve mudrosti, izgovarao sam samo početna slova političke azbuke.
       Ti si, međutim, u tome, u takvom poimanju političara, naroda i sile, video moj oportunizam, a potom si takvo viđenje proširio na čitavu moju političku borbu.
       Izrekao si, jednom prilikom, na zatvorenoj sednici, a onda to izbacio iz javno objavljenog govora, da je Salvador Aljende i trebao da izgubi glavu, jer nije umeo da sačuva vlast! Svet je, nešto kasnije, sa zgražanjem preneo i tvoju izjavu “Delovaćemo protiv antisocijalističkih snaga, čak i ako nas smatraju staljinistima!”, a ti je nikada nisi povukao. (...)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu