NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Odbrana i poslednji dani

Na Slobodanu Miloševiću se vidi da mu je beogradska istraga prošlog vikenda zadala udarac veće žestine nego Karla del Ponte za 400 dana haškog procesa

      Britanski sudija Ričard Mej pokušao je u ponedeljak ujutro u Hagu da ućutka vidno usplahirenog Slobodana Miloševića: “Budite mirni. Ovo veće ne uzima u obzir, niti mnogo čita, šta piše u štampi.” Kako time nije umirio već dodatno rasrdio Slobodana Miloševića, sudija je pritiskom na dugme optuženom isključio mikrofon: “Ne vidim da to što se događa u Beogradu ima veze sa ovim suđenjem... Vaša supruga se nas ne tiče. Nećemo vas više slušati. Ovo je govor koji se tiče događaja u Beogradu.”
       U procesnom smislu sudija Mej je svakako bio u pravu: rasvetljavanje ubistva Ivana Stambolića nema direktne veze sa haškim procesom. Sve ostalo sudija je pogrešno razumeo, počev od osnovne činjenice da sudbina procesa kojim predsedava više nije u njegovim rukama. Događaji u Beogradu natkrilili su haško suđenje Slobodanu Miloševiću. Sudija Mej to možda ne vidi, ali sam Milošević intuitivno zna da je rat - koji on ne bez uspeha duže od godine vodi u Hagu - možda nepovratno izgubljen još prošlog vikenda na Fruškoj gori. Tačno je da je Miloševićeva prva briga, na prvom pojavljivanju u sudnici posle dvonedeljne pauze, bila da zaštiti Miru Marković, i toliko je britanski sudija sa lakoćom razabrao. “Oni znaju da sam ja imao vlast, a ne moja supruga”, uspeo je Milošević da kaže pred TV kamerama, uz pogrde vlastima u Beogradu zbog “neviđene medijske kampanje” u “uslovima potpunog bezakonja i terora”. No to je bio samo deo plana.
       Bivši jugoslovenski predsednik zna ono što ceo Beograd zna, a Hag tek treba da shvati: da je samo u jednom danu istrage o ubistvu Zorana Đinđića, prošlog petka, pred licem naroda učinjeno više na razobličavanju zločinačke prirode njegovog režima, nego za blizu četiri stotine haških dana. Saznanje da su visoki policijski činovnici iz elitne jedinice MUP-a Srbije izvršavali politička ubistva za pare, i da je kao žrtva takvog zločina stradala ličnost koja je nosila ožiljke iz starih ličnih i političkih razmirica sa vladajućom porodicom u Srbiji, ravno je dejstvu atomske bombe po onom što je Slobodanu Miloševiću od harizme i političkog ugleda ostalo. Od trenutka spornog (pravno ne sasvim besprekornog) izručenja Haškom tribunalu, Milošević je stekao izvesnu psihološku prednost nad svojim političkim i sudskim protivnicima: pojedinac protiv velikih sila koje su ga ugrabile zavrćući ruku njegovim protivnicima koji su nasledili osiromašenu zemlju, sam se brani protiv pravne mašinerije teške 100 miliona dolara godišnje, naoružan dokazima da su i njegovoj zemlji i narodu učinjene nepravde zbog kojih niko nije odgovarao ni na jednom sudu. U svemu tome nipošto nije bila nevažna ni činjenica što se neočekivano dobro snalazio u ulozi advokata i što je bio veoma vešt unakrsni ispitivač.
       No, njegova je umešnost uvek bila pre politička nego pravna, kao što su i njegove ambicije u sudnici uvek imale duplo političko dno. Slobodan Milošević vodio je u Hagu bitku za svoj politički legat: kao haški sužanj, sam protiv većih i jačih od sebe, kao glas nepravedno bombardovanog naroda čiji su nacionalni interesi poslednjih godina dvadesetog veka zgaženi na svetskoj pozornici, imao je šansu da ne ostane zapamćen samo po izgubljenim ratovima i srušenim gradovima i proteranim Albancima i pokradenim izborima. Obraćao se svojoj javnosti kod kuće, uspešnije nego što su to umeli haške sudije i tužioci.
       A onda ga je stigla jedna ruka iz groba, od svih ruku koje su po prostorima bivše Jugoslavije prošle decenije iskopavali haški i drugi istražitelji. Na Miloševiću se u ponedeljak jasno videlo da razume da se sve u hipu promenilo i da nikakve sudske egzibicije, nikakva nadmudrivanja svedoka ne mogu potrti svest o mafijaškoj državi u kojoj je elitna policijska jedinica trgovala heroinom, za pare ubijala “državne neprijatelje”, žarila i palila po ratom zahvaćenim teritorijama. Zadržao je staru aroganciju ali je promenio taktiku i prvi put nešto zatražio od suda koji “ne priznaje”: “zahtevao” je da hitno dođu istražitelji iz Beograda koji bi ga ispitali o navodnoj umešanosti u slučaj Stambolić. Poređenja radi, kada je pre nekoliko meseci sudija Goran Čavlina dolazio u Hag da bi Miloševića ispitao u vezi sa krivičnim postupkom zbog kog se Milošević 2001. našao u Centralnom zatvoru, Milošević je jednostavno odbio da se vidi sa Čavlinom. Činovnici Haškog suda tada su navodno bili voljni da Miloševića ako treba i silom privedu na saslušanje (u takvim situacijama se postupa po našem Zakonu o krivičnom postupku, a ne po haškim pravilima), ali Čavlina to nije tražio. Radije se u Beograd vratio neobavljena posla. Milošević se sada, suočen sa vestima iz Beograda, sam nudi za saslušanje: da bi što više podvukao svoj “pravednički gnev”, zahteva da saslušanje bude javno. Sudiju Meja to naravno ne interesuje: to nema veze sa njegovim slučajem.
       Dok se Beograd nije umešao ovako kako se umešao, ova deonica haškog suđenja mogla je biti relativno inspirativna za Miloševića. Njemu počinje suđenje za Bosnu upravo u vreme kada se Amerikanci spremaju da opsedaju Bagdad i druge iračke gradove. Invazija na Irak već u ovoj ranoj fazi pokazuje da nije lako ratovati humano i poštedeti civile čak ni kad se visokoprofesionalne i obučene trupe na to prethodno obavežu. U nastavku suđenja Miloševiću bi se ukazalo mnogo prilika da uporedi srpsko i američko vojevanje tako da razlike budu možda manje upadljive od sličnosti. Amerikanci i Englezi upravo vode težak rat koji ne uživa podršku svetske javnosti i vodećih organizacija za ljudska prava.
       Miloševiću bi se ukazala i prilika da vojne stručnjake koje sam pozove kao svedoke podseti na reči generala Klausa Naumana i političara Pedija Ešdauna, koji su ga sa haške klupe za svedoke (i sa moralne visine) uveravali da zapadni standardi ratovanja isključuju nemar prema životima civila, i da britanska vojska ne okreće cevi svojih tenkova na narod. Konačno, američki planovi o posleratnoj vojnoj okupaciji Bagdada izričito ne predviđaju ništa slično Nirnberškim procesima za iračke vođe. Visoki funkcioner Ministarstva odbrane rekao je “Njujork tajmsu”: “Ne mislite o Nirnbergu. Mislite o Tokiju.”
       Hteo je da kaže da nisu planirane opsežne dugogodišnje istrage ratnih zločinaca, već brzi procesi za ograničen broj visokih oficira, poput onih koji su posle kapitulacije Japana organizovani za generala Hideki Tojo i desetine njegovih oficira.
       Sve naravno zavisi od daljeg toka rata, ali u prvobitnim planovima, koji su predviđali da Iračani dočekaju Amerikance kao oslobodioce, figurirale su liste iračkih zvaničnika podeljene u tri grupe: mala grupa onih koji moraju biti na ovaj ili onaj način uklonjeni, a onda dve velike grupe onih koji bi poslužili kao štof od kog bi Amerikanci ponovo iskrojili državnu administraciju sposobnu da upravlja Irakom pod njihovom vojnom upravom. Sudovi bi verovatno bili lokalni, uz prisustvo stranih sudija, i po svoj prilici ne bi ni nalikovali haškom eksperimentu pod okriljem UN. Bušova administracija je Sud u Hagu nastavila da podržava po uzoru na Klintonovu, ali se ipak brzo videlo da joj ni ideološki ni konceptualno nije sasvim po meri.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu