Ono što je CNN bio tokom Zalivskog rata, Al-Džazira je u ovom ratu. Svidelo se to Pentagonu ili ne

      Iako se od početka rata uobičajeno hrabro rola tenkovima po iračkim pustinjama, Kristijana Amanpur, apsolutna zvezda CNN-a, ovog puta je, izgleda, bačena u zasenak. I to ne samo u senku Majeda Abdela Hadija, glavnog Al-Džazirinog reportera u Bagdadu koji, čini se, nikada ne spava, niti haje za artiljerijsku paljbu i slučajno američko ciljanje hotela u kome se nalazi jedna od kancelarija njegove redakcije.
       Ipak, nije reč o profilima ličnosti, reč je o medijskim kućama koje stoje iza Amanpurove i Hadija, o medijskom, televizijskom ratu u pratnji pravog rata, te o američkom gubljenju važne borbe. Jer, zapečaćen Zalivskim ratom, monopol CNN-a kao personifikacije (ratnog) izveštavanja definitivno je razbijen: tokom 1991. godine, ni jedna ni druga strana nisu treptale dok se s terena javljao Piter Arnet, da bi danas obe strane imale sopstvene oči. Problem zapadne koalicije je u tome što je sila prilika dovela do toga da i CNN, i BBC, i SKY, i ABC, i svi ostali moraju da preuzimaju Al-Džazirine snimke, ma koliko joj se u početku opirali, optuživali je za kršenje Ženevske konvencije, ocenjivali kao “malo više od propagandne mašine Sadamovog režima”, Bin Ladenovim glasnogovornikom, s Njujorške berze proterivali i u Vašingtonu privodili njene dopisnike, rušili joj sajtove. Ni Pentagon se nije dugo loptao s ovom katarskom TV mrežom. Pošto su spoznali prave mogućnosti, uticaj i moć Al-Džazire, intervjue su joj dali i Kolin Pauel i Donald Ramsfeld i Kondoliza Rajs.
       Urednici Al-Džazire su surovi, grubi, dosta precizni i neumoljivi u tvrdnji da treba sve objaviti. A zapadni komentatori će ukratko reći da je rat na američkoj televiziji vatromet na ekranu, parada oklopnih transportera povremeno prekinuta konferencijama za novinare u Vašingtonu, dok je rat na Al-Džaziri - pakao. Konkretnije: dok CNN reprizira, i reprizira reprizu, propagandne priče o britanskim trupama kako šetuckaju s Iračanima u osvojenom Um Kasru, Al-Džazira istovremeno pušta najnoviju Sadamovu poruku u kojoj poziva narod da istraje u borbi i na šta, potom, “lepi” Bušov govor o tome kako će “naš svet biti sigurniji i mirniji”. Evo još jednog primera drugih redakcija, na dve strane: dok ABC pušta video-razglednicu porodice i prijatelja koji povređenom američkom vojniku žele brz oporavak, TV Abu Dabi prikazuje egzodus zadihanih Iračana iz Nasirije s jednom jedinom željom - za vodom.
       Pored razmimoilaženja u davanju prednosti civilnim žrtvama i ratnim zarobljenicima, razlikama između stila kompjuterske igrice i stila smrti, veoma je upadljiva i bitno drugačija terminologija na zapadnim i arapskim medijima. Na TV stanicama u SAD govori se o “ratu u Iraku” (ukoliko se ne koristi Pentagonov termin “Operacija iračka sloboda” ili ABC-jev “Rat s Irakom”). Na arapskim medijima govori se uglavnom o “invaziji” i “agresiji”. Al-Džazira opredelila se za izraz “Rat Iraku” (slobodan prevod War on Iraq), a Al-Arabija, koju je u Saudijskoj Arabiji nedavno osnovala organizacija proslavljena arapskom verzijom kviza “Želite li da postanete milioner”, snašla se s “Trećim zalivskim ratom” (prvim se smatra rat Iraka protiv Irana, drugim ratom onaj posle iračke invazije na Kuvajt).
       “Arapski CNN”, to jest Al-Džaziru (poluostrvo u prevodu) do pre neki dan su na Zapadu smatrali petom kolonom, uprkos činjenici da i ona ima problema s arapskim vladama, da je Bagdad prošle nedelje zabranio rad dvojici njenih novinara, da je samo jedan od četvorice njenih novinara u Kuvajtu dobio zeleno svetlo za priključivanje savezničkim trupama. Kap je prelila čašu kada je TV mreža iz Dohe emitovala snimke mrtvih američkih zarobljenika, mada ni konkurencija preko okeana, dodajmo, nije izdržala ni 24 sata gnušanja nad tim činom. I ona je ubrzo pustila u etar sporne kadrove za koje je američki sekretar za odbranu odmah procenio da predstavljaju eklatantno nipodaštavanje Ženevske konvencije. (Amerikanci, inače, odbacuju reakciju oponenata da su i oni prekršili Konvenciju prikazivanjem zarobljenih talibana u njihovoj bazi na Kubi, u zalivu Gvantanamo.)
       Bez potrebe za naglašavanjem prednosti poznavanja jezika, komšijskih veza i zajedničke vere, jasno je da su arapski mediji na čelu s Al-Džazirom izbili u prvi plan budući da imaju prolaz do iračke strane (novinari CNN-a proterani su iz Bagdada još na početku rata). A ni arapski analitičari se, pak, ne libe da kažu kako su obe strane pristrasne. Na Zapadu je, kažu, evidentna naklonost ka administraciji, glavama vojskovođa i poziranju vojnika; CNN je napravio paralelni štab u studiju, BBC u gostima stalno ima stručnjake s Kraljevskog instituta za strateške studije. I Arapi, naravno, igraju za njihovu publiku, ne štede na skepticizmu kada navode izjave i saopštenja iz Sjedinjenih Država i Velike Britanije, zadirkuju i jetko komentarišu američke i motive i veštinu. Opet, ističe se, arapski urednici nemaju petlju da u studio dovedu nekog vojnog eksperta, nekog ko će predvideti očekivani poraz Iraka. Tajm piše da, u najboljem slučaju, Al-Džazira tretira američke zvaničnike upravo onako kako Foks tretira antiratne proteste - s pola snage u balansiranju.
       Nije, dakle, neobično što se prosečni gledalac satelitskog i drugih programa više puta od početka rata našao u čudu, slušajući i gledajući sasvim oprečne vesti. Detalj: do danas nisu demantovani navodi najpopularnijih palestinskih novina Al-Kuds koje su ogromnom fotografijom obelodanile lokalnog seljaka, “heroja zaslužnog za rušenje američkog helikoptera” (sećate li se “stelta” i kolca na njemu?). Međutim, i na ovom polju, na užas američki, takoreći vode Arapi. Kada su oni zatrubili o burnom revoltu šiita u Basri protiv iračkih trupa, Al-Džazira je momentalno javila da ima demostracija, ali mirnih i pro-Sadamovih. Slično se desilo i s američkim izveštavanjem o “mirnoj situaciji” u Um Kasru. Ispostavilo se da je, u stvari, otpora bilo. Oštrog otpora.
       Postoje, znači, dokazi da, ponekad, za vrhunsko izveštavanje nisu potrebni samo novac i oprema. U ovaj rat se uložilo mnogo: CNN je “pokrio” Irak s 25 miliona dolara i 250 ljudi u regionu. Rojters je za sedam dana potrošio tri miliona dolara i poslao 150 samo fotoreportera. Obezbedio im čak i minijaturnu, digitalnu TV montažu veličine knjige i specijalni paketić za pustinju s lekovima, vitaminima i osveživačima daha.
       Zato nije iznenađujuće što se rat ne vodi kako treba za Ameriku, čak ni i u zemljama koje je podržavaju. Italija je jedna od retkih sa stalnim proameričkim televizijskim pogledom i to stoga što premijer Silvio Berluskoni drži 90 odsto stanica. S tim u vezi, kako nam je rekao Miroslav Lazanski, vojni komentator i jedan od naših retkih izveštača iz Iraka, francuski i nemački reporteri u Bagdadu, zbog zvaničnih stavova Pariza i Berlina o ratu u Iraku, uživaju više nego odličan tretman.
       Lazanski isto potvrđuje Al-Džazirinu veliku prednost u medijskom ratu, kaže da je omiljena među intelektualcima. Jer, pušta sve i ima je svugde, i u centru Bagdada i u američkom konvoju vozila (spektakl oko uvođenja institucije trupama pridruženih novinara, čime je Pentagon hteo da odobrovolji sedmu silu, naročito arapsku, bio je kratkog daha). Ciljano “omekšavanje” nije urodilo plodom ni kada je, navedimo, Centakom uveo za muslimanske novinare specijalnu prostoriju za molitve. Uzalud. Novinari s maticom u Dohi ne odustaju od “takozvanog rata protiv terorizma”, stalnim izveštajima o iračkim civilnim žrtvama. Prošlonedeljnu Ramsfeldovu konferenciju za štampu presekli su snimkom ranjene iračke devojčice.
       Rat se, sva je prilika, bliži kraju. Rat za koji se smtara da je, po medijskoj pažnji, prevazišao sve dosadašnje, i SRJ i Avganistan zajedno. Ali, zapadni mediji i dalje ne odustaju od celodnevnog programa posvećenog ratu, dramatičnim uključenjima novinara s gas-maskama na licu i detonacijama kilometrima daleko, ponavljanjem priča o ratnim zarobljenicima i susretima s njihovim porodicama, te manjkom vesti o iračkim civilnim žrtavama. Sve to dok vesti o rastu broja umrlih od SARS-a prolaze na kajronu, jedva.
       Savezničke trupe ušle su u Bagdad, osvajaju jednu po jednu predsedničku palatu. Ipak, od Bliskog istoka do Azije i Južne Amerike, svi prenose Al-Džazirine snimke. Prenose ih oni koji žele sirove, grafičke slike, oni koji ne mare mnogo šta Ramsfeld ima da kaže o tom pitanju. Svi su shvatili da Al-Džazira upravlja televizijskim talasima. Svidelo se to Pentagonu ili ne.
      
       ANA VUČKOVIĆ