Za Ameriku i dalje nije najveći problem kako da dobije rat protiv Sadama Huseina, nego šta će posle toga. Ruski vojni analitičari već upozoravaju da bi neka vrsta gerilskog rata u iračkoj prestonici mogla da se nastavi još godinama

      Kada je ovaj rat stigao do svog - čini se - završnog čina, do konačnog obračuna u Bagdadu, i jurnjave za Sadamom Huseinom po njegovim palatama, gde su sukobljene vojske sada u prilici da jedna drugu dohvate za guše, i da se pokolju, sasvim je logično da se ponovo postavi pitanje: šta će doneti kraj? I, kako će taj kraj da izgleda? Koliko ljudske krvi treba da se prolije da bi jedan od glavnih aktera, ili možda obojica, rekli: e, sad je dosta... A zatim i da se još jednom, u svetlu novih - krvavih - okolnosti, potraži odgovor na pitanje: šta sledi posle ovakvog finala?
       “Gde je to čuveno iračko oružje za masovno uništavanje? Neće li ovaj rat ući u istoriju i po tome što sve do samog kraja nije pronađen pravi razlog za njegovo otpočinjanje?” - upitao je novinar “Skaj” televizije američkog generala na konferenciji za štampu u savezničkom štabu u Kataru. “Odlično pitanje” - odgovorio je general i odmah prešao na drugu temu...
       U međuvremenu, američki vojnici - očito žureći da što pre stignu do cilja - često iskaljuju gnev i frustraciju na bespomoćnim iračkim civilima i pucaju na strane diplomate, na novinare, iračke i ostale, na svoje saveznike Britance, na Kurde, na sve, bez razlike. Stambene četvrti, škole, porodilišta, bolnice, islamska svetilišta, pijace, autobusi puni mirovnih aktivista i sve drugo što im se u Iraku učini “sumnjivo”, trenutno postaje “legitimna” meta. Predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, “Lekari bez granica”, neposlušni strani novinari u Bagdadu i mnogi drugi neugodni svedoci - naročito otkako se rat primakao svojoj odlučujućoj fazi - upozoravaju da “oslobodilačke” trupe koje nadiru prema centru iračke prestonice, za sobom ostavljaju krvave tragove... Dok za to vreme avijacija sistematski razara grad, ne štedeći ni rezidencijalne četvrti, jer se u njima kriju mnogi “naoružani civili”... Čak i britanski oficiri konsternirani su američkom “teškom rukom”, piše londonski “Tajms”.
       Kritike saveznika su usledile nakon tragičnih incidenata u kojima su pobijeni brojni irački civili, a među njima i sedmoro dece i žena na koje je pucala američka vojska na kontrolnom punktu u blizini Nadžafa. Britanski dnevnik navodi i slučaj pogibije 15 članova jedne porodice stradalih kada je na njihovo vozilo ispaljena raketa iz helikoptera “apač”. Tim povodom, na videlo su izašla mnoga neslaganja, kako na vojnom, tako i na političkom planu i “ozbiljne pukotine u odnosima” između Amerikanaca i Britanaca. I agencija Rojters skreće pažnju da britanski zvaničnici imaju problema sa željom SAD da u Iraku dođu do brze pobede bez obzira na iračke živote.
       Jedan američki zvaničnik rekao je prošle nedelje da je Vašington spreman da za osvajanje Bagdada plati “vrlo visoku” cenu. “Ako to znači da će biti mnogo žrtava, onda će ih biti”, rekao je zvaničnik SAD u “mačo” stilu od kojeg vojni planeri u Londonu znaju da poblede u licu, zaključuje britanska agencija. Sa istekom druge nedelje rata u Iraku postalo je vidljivo da su čak i najveći entuzijasti počeli da sumnjaju u mudrost ovog poduhvata. Amerikanci nisu navikli na borbe ove vrste, tako da nije teško zamisliti kakvu će pometnju izazvati gubici tolikih života, ocenila je poznata vojnoanalitička grupa “Džejns”.
       Problem ogromnog broja civilnih žrtava i načina vođenja rata u Iraku, koji su nametnuli Amerikanci, postaje naročito aktuelan u trenutku kada se postavlja pitanje - može li se takav rat, uopšte, završiti? Pogotovo ako se ima u vidu da će američki vojnici za još neizvestan period ostati u Iraku i tamo pokušati da održavaju “red i mir” sve dok se ne uspostavi “demokratski poredak”. Jer, u zemlji u kojoj Amerikanci ni pre ovog rata nisu bili preterano popularni, i u kojoj je mržnja prema njima sada silno uvećana, a oružje se u ogromnim količinama nalazi svakome nadohvat ruke, sudbina “mira” i “demokratije” postaje krajnje neizvesna... Zato i dobro upućeni američki eksperti sada izražavaju ozbiljne sumnje u realnost oficijelnih planova administracije predsednika Buša u vezi sa posleratnim Irakom.
       Recimo, Marta Nef Kesler, dugogodišnji analitičar CIA za Bliski istok, u jednom predavanju studentima novinarstva održanom na Univerzitetu u Delaveru prošle nedelje, upozorava da bi Irak, a sa njim i čitav region Bliskog istoka, uskoro mogao da sklizne u totalni haos. “Ta zemlja bi lako mogla da doživi sudbinu bivše Jugoslavije ili Libana i da se raspadne duž etničkih i verskih šavova”, kaže Kesler... Drugim rečima, glavni problem za Ameriku nikada i nije bio kako da dobije rat u Iraku, nego ono što sledi posle toga... Tim pre što se Amerika brzopleto obavezala pred čitavim svetom, objavljujući da je njen ratni cilj stvaranje “slobodnog” i “demokratskog” Iraka. Umesto da je pošteno i realistično saopštila da samo želi da ukloni sa vlasti jedan režim koji ugrožava njene interese zato što podržava teroriste i pretenduje da postane regionalna sila, zaključuje Kesler.
       Tako formulisani ratni ciljevi sada, naravno, podgrevaju i nove crne slutnje. Ne samo u regionu Bliskog istoka, nego i u samoj Americi. Jer, ako zvanični Vašington krene da objavljuje ratove svim nedemokratskim vladama i obećava slobodu i demokratiju svim narodima u svetu, to bi vodilo novim oružanim sukobima u nedogled... Bivši senator i demokratski kandidat za predsednika SAD (1972) Džordž Makgavern na jednoj konferenciji u Milvokiju prošle nedelje tvrdi da predsednik Buš ozbiljno namerava da napadne Iran i Severnu Koreju posle okončanja rata u Iraku.
       “Sadašnja administracija zaista planira takve ratove. To znam pouzdano jer sam razgovarao sa ljudima bliskim Beloj kući koji tvrde da se takvi planovi trenutno razrađuju”, kaže Makgavern. Uzgred, on dodaje da ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da neki međunarodni sud Džordža Buša proglasi za ratnog zločinca, naročito ako se ispostavi da je u Iraku, koji Amerika namerava da okupira, stradalo mnogo nevinih civila. “Bušova teorija preventivnog rata, kojom je pravdao napad na Irak, mnogo podseća na svojevremeno japansko objašnjenje za napad na Perl Harbur, jer i Japanci su onda tvrdili da je napad bio opravdan zato što se Amerika pripremala da napadne njihovu zemlju, ali na suđenju ratnim zločincima posle Drugog svetskog rata u Tokiju sudije nisu imale razumevanja za tu vrstu argumenata”, kaže Makgavern.
       Pitanje - kako će se završiti ovaj rat? - postalo je naročito aktuelno još od trenutka kada su se svi prvobitni strateški planovi Pentagona pokazali pogrešnim. Kad su se Iračani “oslobodiocima” suprotstavili gerilskom odbranom. Sad, istina, mnogi vojni analitičari izražavaju sumnju i u verovatnoću da će se na ulicama samog Bagdada, ipak, odigrati neke velike bitke. “Jasno je da to neće biti klasična bitka za Bagdad, kakve su opisane u istorijskim priručnicima. To možda najbolje pokazuje primer borbi u Basri, gde je primenjena taktika da se irački otpor slomi usmerenim bombardovanjem pre nego što pešadija uđe u grad. Isto se događa i u Bagdadu”, kaže Vladimir Kuznar, vojni komentator glasila ruske armije “Krasnaja zvezda”. Kuznar, inače, očekuje da će se sukobi visokog intenziteta u glavnom gradu Iraka okončati za nekoliko dana, ali zato upozorava da bi gerilski rat mogao potrajati godinama i da će Amerikancima biti zaista potrebno još mnogo vremena da uspostave čvrstu kontrolu nad ovim gradom...
       “Predsednik Buš proglasiće pobedu u Iraku onda kada glavnina iračkog otpora bude slomljena, bez obzira na to da li su u tom trenutku kapitulirali Sadam Husein i njegovi vodeći oficiri”, piše pre neki dan “Vašington post” pozivajući se na izjave američkih zvaničnika. “Proglašenje pobede planira se u trenutku kada američke snage budu kontrolisale dovoljno veliku teritoriju i kada bude likvidirana kritična masa iračkog otpora. Taj momenat još nije definisan”, rekao je jedan vojni zvaničnik na kojeg se poziva vašingtonski list. To, praktično, znači da Amerikanci već razmatraju i mogućnost da progutaju još jedno poniženje: da proglase svoju vojnu pobedu i objave i zvanični kraj rata u Iraku, čak i ako im ne pođe za rukom da se dočepaju Sadama Huseina...
       No, kako bilo da bilo, zvanični kraj ovog rata (ili, barem, njegove sadašnje faze) staviće čitav svet pred nova iskušenja, budući da posle toga više ništa neće biti kao pre. Zato, ma kako to nekome možda pretenciozno zvučalo, razgovori između predsednika Buša i britanskog premijera Blera, nedavno u Kemp Dejvidu i ove nedelje u Belfastu u Severnoj Irskoj, ali i razgovori koje je u Moskvi sa rukovodstvom Rusije vodila Bušova specijalna savetnica za bezbednost Kondoliza Rajs, po mnogo čemu asociraju na konferencije u Breton Vudsu, Jalti ili Potsdamu nakon Drugog svetskog rata. Na tim razgovorima moraće se, recimo, postaviti i pitanje: šta sa Ujedinjenim nacijama? Ili, pitanje budućnosti NATO-a u sadašnjem obliku? Jer, Ujedinjene nacije će - po svemu sudeći - uskoro biti potpuno marginalizovane i, ako uopšte i prežive u svom sadašnjem obliku, svešće se na neku vrstu humanitarne ustanove. NATO će, verovatno, izgubiti svoj nekadašnji smisao, jer će Amerika imati sve manje razumevanja za argumente pojedinih svojih starih evropskih saveznika iz vremena hladnog rata, kao što su Francuska, Nemačka ili Belgija. Razlog je jednostavan, jer je Amerika vojnički toliko superiorna u odnosu na sve svoje evropske saveznike da joj oni uopšte nisu potrebni...
       Dakle, oni Evropljani koji nisu spremni da bespogovorno slede Ameriku u svemu i solidarišu se sa njom baš u svakoj budućoj vojnoj avanturi širom sveta, moraće sami da se pobrinu i za svoju bezbednost, da odreše kese za svoje vojne budžete koji su znatno skresani tokom poslednjih godina. Svoje baze, i svoje vojnike stacionirane u Evropi, Amerikanci će iz Nemačke verovatno prebaciti u Poljsku, Mađarsku ili Bugarsku i tako, uzgred, Nemce lišiti značajnog izvora prihoda... Čak i sedište NATO-a, ako NATO uopšte opstane u svojoj sadašnjoj formi, moglo bi se možda preseliti u neku drugu evropsku zemlju, čime bi Belgija svakako bila lišena značajnih prihoda. A Francuzi će nesumnjivo pretrpeti ogromne štete ako Amerikanci zamrznu svoje učešće ili se povuku iz zajedničkih projekata sa francuskim firmama u oblasti istraživanja svemira, odbrambenih i komunikacionih tehnologija... Stoga će, nesumnjivo, budući odnosi Amerike i Evrope, u svetlu novih okolnosti nakon rata u Iraku, biti temeljno - “rekonstruisani”.
       Odnosi Amerike i Rusije biće, posle ovog rata, takođe svedeni na realni nivo. Očito svesna svojih sadašnjih mogućnosti, Moskva se zato i ne protivi baš suviše glasno onome što se trenutno zbiva u Iraku. Uostalom, ruski predsednik Putin je pre neki dan sasvim razgovetno rekao da nije u interesu Rusije da Amerika u Iraku bude poražena...
      
       STEVAN NIKŠIĆ