NASLOV: Fantomi
PISAC: Jelena Kajgo
REDITELj: Gorčin Stojanović
POZORIŠTE: Atelje 212

      Kao i mnogi drugi autori pre nje, koji su pisali pod jakim uticajem nordijske dramske škole, i Jelena Kajgo je u “Fantomima”, istina sledeći više Ibzena negoli Strindberga, postavila staro, od kraja XIX veka sve do danas aktuelno pitanje: da li erotska, ljubavna veza među polovima neizbežno ukida slobodu pojedinca?
       Za razliku, recimo, od pisaca s religioznim pogledom na svet, koji smatraju da su i muškarac i žena nepotpuni jedno bez drugog, da ih tek ljubav čini slobodnim, jer ih oslobađa time što guši mračni, nagonski deo njihove prirode, ona je u “Fantomima” bar donekle, makar i prividno taj problem ostavila otvorenim, zapravo razrešila ga je ali i komplikovala na drukčiji način. U osnovi, Jelena Kajgo je, inficirana duhom naše civilizacije, u kojoj dominira ono što je ljudima duboko egoistično, bila sklona da konstatuje da ljubav ometa proces individuacije, da ljudsko biće bude distinktna jedinica s jedinstvenim osećajnim i psihološkim statusom. I zato njeni junaci nikako ne uspevaju da utvrde svoj identitet, liče na fantome, na prikaze slične duhovima, žive pre u prostoru sna, u mašti, a manje u stvarnosti, nisu u stanju da dopru do svoje suštine. Ili ih bar takvim čini, dovoljno oslonjena na tekst, inscenacija reditelja Gorčina Stojanovića.
       U pogledu strukture, njena drama se sastoji od dva segmenta, u stvari od dva posebna komada, koji su, iako tematski usko povezani, u mnogo čemu i različiti. To se može reći i za predstavu, koja je, inače, u celini veoma estetizovana, u kojoj ni likovi, ni veze među ljubavnicima, ni opis naše današnje socijalne sredine nisu usaglašeni s bukvalnim realizmom. Njen prvi deo je dat u formi dramske etide, prožete uznemirenom senzualnošću i bolešljivom tugom, pri čemu se reči i muzika spajaju u obojen zvuk, u scenski izraz koji produbljuje osnovnu temu komada. Drugi deo predstave je drukčiji, nema jasnu, preglednu radnju, striktno je karnevalizovan, valjda i zato da se ublaži autorkina mladalačka pretencioznost, njena sklonost da o fenomenu ljubavi, o pojmu slobode raspravlja na nivou opštih mesta iz feljtonske literature. Bez njega, ova inscenacija bi imala veću sugestivnost.
       I, najzad, eksperiment s prikazivanjem “Fantoma” omogućili su u najvećoj mogućoj meri Radmila Tomović - Grinvud, Jelena Stupljanin, Bojan Žirović i Srđan Timarov, glumci koji su umeli da kreiraju lelujave likove, u čijoj stilizovanoj igri ništa nije bilo beznačajno ni s pozorišnog ni s ljudskog stanovišta.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ