Ljudi koji su na Zapadu stekli tek standardno vojno znanje, kao što su Legija i Kapetan Dragan, kod nas su odmah postali instruktori i specijalci, što pokazuje koliko je u našoj masovnoj vojsci zanemarena elementarna pešadijska obuka

      Rasformiran je JSO i, shodno odluci nadležnih, ljudstvo će biti raspoređeno u druge jedinice slične vrste. Prema različitim informacijama, reč je o broju od sto do dvesta preostalih pripadnika bivših “crvenih beretki”, čiji broj je smanjivan nakon protesta ove jedinice novembra 2001. godine.
       Posle svega, glasove da “najveći broj pripadnika ove jedinice svoje obaveze ispunjava časno i pošteno”, slabo ko čuje. Većina problematičnih pripadnika “crvenih beretki”, prema nekim saznanjima, odavno nije učestvovala u svakodnevnim aktivnostima ove jedinice, bili su na bolovanju i, bilo je ponekad dovoljno izvršiti smotru i prozivku pa videti ko je pravi pripadnik JSO, a ko kriminalac sa stalnim radnim odnosom u toj jedinici. “Ne možete da do pet ujutru sedite na nekom splavu u Beogradu a onda rano ujutro u osam da stignete na gađanje”, kaže Aleksandar Radić, vojin analitičar i urednik rubrike “Odbrana i bezbednost” publikacije V.I.P.
       Pronalaženje novog radnog mesta, s obzirom na postojanje nekoliko specijalnih jedinica u našoj policiji i vojsci - nekih sasvim sličnih - neće predstavljati nikakav problem. Po prirodi stvari, može se pretpostaviti da će raspuštanjem “crvenih beretki” najviše biti ojačana Žandarmerija, koja ne bi nasledila samo deo ljudstva nego verovatno i opremu i naoružanje JSO po kojoj su “crvene beretke” bile prepoznatljive.
       Aleksandar Radić, inače, kaže da je uverenje kako su “crvene beretke” bile skupo i spektakularno opremane, zapravo iluzija i da je sva ta oprema pabirčena po ratištima bivše Jugoslavije. Na primer, oklopna vozila pripadala su famoznom holandskom bataljonu u Potočanima. Jedno borbeno vozilo, koje su građani imali prilike da vide prilikom protesta 2001. godine, napravili su Kanađani za potrebe svoje vojske te ga tako sada imaju samo oni i srpska žandarmerija (ex JSO). A legendarni “hameri”, po kojima je ta jedinica bila tako prepoznatljiva, zapravo su, kaže Aleksandar Radić, civilna verzija tog vozila, nabavljena preko regularnog distributera te firme u Makedoniji, a zatim je na njih, naknadno, dakle u Srbiji, postavljan oklop i naoružanje.
       Na razvoj specijalnih snaga u našoj zemlji nije mnogo polagano. To je zbog toga, tumači Radić, što je koncept opštenarodne odbrane i društvene samozaštite direktno suprotan postojanju nekih jedinica koje bi imale status elitnih, te su se generali i ponašali tome shodno i nisu voleli ništa “specijalno”. Refleksi toga postoje i danas, smatra naš sagovornik, pa 72. brigada nosi zvanični naziv 72. specijalna brigada posebne namene, što je, kako kaže, “pleonazam”.
       Za istorijat specijalnih jedinica u nas značajna je 1972. godina i operacija “Feniks”, to jest, sukob sa ubačenom grupom ustaških terorista u planinama zapadne Bosne. Tadašnje jugoslovenske vlasti primenile su svoj službeni koncept - teritorijalnu odbranu, i tako su tadašnje vlasti na teži način naučile da TO i masovna mobilizacija nisu bili najcelishodniji način za rešavanje “sukoba ograničenog intenziteta”. Aleksandar Radić prepričava anegdotu prema kojoj se tadašnji komandant 63. padobranske brigade docnije raspitivao zašto nije upotrebljena njegova jedinica za taj zadatak. “Nismo se setili”, rekle su starešine i slegle ramenima.
       Ako se, dakle, izuzmu “zaboravljeni” niški padobranci, formiranje specijalnih jedinica policije počelo je krajem sedamdesetih (kada je sklopljen ugovor sa firmom “Hekler i Koh” o nabavci oružja u te svrhe), ali je uzelo maha tek posle 1982. godine i kosovske pobune. Postojali su “specijalci” u okviru savezne brigade SUP-a a svaki republički SUP je formirao svoju protivdiverzantsku jedinicu. Ovo je bilo jezgro iz koga su nastale mnoge jedinice tokom docnijih jugoslovenskih ratova.
       “Crvene beretke”, međutim, nisu deo ove priče. U strojevim radnjama i u vojnom protokolu te jedinice prepoznatljiv je francuski manir, što se pripisuje uticaju Legije stranaca odakle su, očito, bili instruktori, poput mnogopominjanog Milorada Ulemeka, docnije Lukovića, zvanog Legija.
       Strani uticaji vidljivi su i u obuci drugih policijskih jedinica. Na primer, ukazuje Radić 124. brigada i 122. odred (jedinica ranga bataljona) srpske žandarmerije izvode neke vežbe sa puškom bez remnika, što je odlika anglosaksonskog stila vojne obuke. To se objašnjava time da je jedan deo ljudstva tih jedinica poreklom iz Krajine, iz kampa u Golubiću kod Knina, gde je zametke vojne obuke napravio Kapetan Dragan koji je, znamo, vojno znanje stekao u Australiji. Ove jedinice, koje, osim Krajišnika, čine pretežno još i momci sa Kosova, danas su okosnica srpske žandarmerije.
       Ljudi koji su na Zapadu stekli to standardno vojno znanje, kao što su Legija i Kapetan Dragan, kod nas su odmah postali instruktori i specijalci, što, smatra Radić, pokazuje koliko je u našoj masovnoj vojsci zanemarena elementarna pešadijska obuka. Takav slučaj bio je i u drugim novonastalim oružanim snagama na tlu bivše Jugoslavije. Stil francuske Legije stranaca vrlo je uočljiv u hrvatskim specijalnim snagama.
       Kada je o vojsci reč, osnovno sredstvo za “specijalne radove” je pominjana 72. brigada, stacionirana u Pančevu. Brigada je osnovana 1992. godine i ima tri bataljona. Jedan bataljon je protivteroristički i namenjen je za delikatne vojno-policijske zadatke - pre svega za rešavanje situacija sa taocima i tome slično. Drugi bataljon je izviđačko-diverzantski i namena mu je više prilagođena klasičnim vojnim zadacima u pozadini neprijatelja. Ova dva bataljona su profesionalnog sastava. Treći bataljon služi za obuku i popunjava se regrutima. Brigada broji do hiljadu ljudi.
       Ova brigada je glavna specijalna snaga Vojske SCG i zbog toga, kako kaže Radić, u poslednje vreme 63. padobranska sve više gubi na značaju. To je, kaže, šteta, jer ta jedinica ima “jak, imidž, a to treba poštovati”, i “ukorenjena je u balkanskoj vojnoj tradiciji”. U Sloveniji, objašnjava Radić, i danas postoje klubovi koji okupljaju bivše pripadnike ove jedinice koji dolaze u Niš na proslave godišnjice.
       Šezdeset treća se, inače, samo zove “brigada”, a zapravo je, kako kaže naš sagovornik, ojačana četa, i tek u slučaju mobilizacije dostiže brojnost koju ima, recimo, 72. specijalna brigada.
       Kada je brigada osnovana šezdesetih godina prošlog veka, dugo zatim padobranci su bili podređeni komandi Ratnog vazduhoplovstva i tokom ratova na tlu bivše Jugoslavije korišćena je pretežno u obezbeđivanju aerodroma, što znači da se nije mnogo eksponirala. U građanskom ratu razvijala je tzv. STS-timove (služba traganja i spasavanja) čija je namena potraga za posadama oborenih vazduhoplova i, u vreme dok su takve akcije bile aktuelne, ova delatnost u vojsci nije bila dobro obavljana. Neke osetljive akcije, opet, poput evakuacije auto-centra iz Čapljine aprila 1992. godine, padobranci su obavili bez gubitaka iako su bili pod vatrom hrvatskih snaga.
       Treba pomenuti ronioce iz 82. pomorskog centra, koji su takođe specijalci visokog nivoa obučenosti, no, kako nije reč o kopnenoj jedinici, nisu zanimljivi za analizu ovom prilikom.
       Sredinom devedesetih 63. i 72. brigada su, zajedno sa Gardijskom i Oklopnom brigadom ušle u sastav Korpusa specijalnih snaga. Iako se to nije tako zvalo, ideja je, izgleda, bila formiranje neke vrste domaćih snaga za brzu intervenciju. Time su naše specijalne jedinice (63. i 72), po definiciji predviđene za samostalna dejstva, dospele u položaj da zavise od podrške sa nivoa korpusa. Takva organizacija bila je protivna logici upotrebe ovih jedinica. Korpus specijalnih snaga rasformiran je negde pred početak NATO-agresije. Danas je 63. padobranska potčinjena Generalštabu VSCG (dakle, ne više Komandi RV).
       Pripadnici rasformiranih “crvenih beretki”, dakle, imaju gde da odu. Sveto je pravilo, međutim, kaže Aleksandar Radić, da u ovakve jedinice mogu biti primani samo oni koji su “bez bilo kakvog kriminalnog dosijea”.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      

Francuska škola I u drugim zemljama bilo je sličniH primera da se specijalne snage pobune na “patriotskoj osnovi” i problem je rešavan slično kao kod nas: posle odluke Šarla de Gola da se povuče iz Alžira, Prvi puk Legije stranaca i druga vojna elita pokušali su državni udar i za kaznu sve pobunjeničke jedinice su izbrisane iz liste francuske vojske i nikada nisu obnovljene. Komandanti su zatvoreni, a ljudstvo raspršeno po drugim sastavima.