Prošle nedelje je propao plan Vlade Srbije da Petra Lukovića postavi za glavnog administratora srpskog novinarstva

      Prošlog vikenda na zahtev MUP-a, u Vladi Srbije je dogovoreno da se oformi stručni tim pri Ministarstvu za kulturu i informisanje čiji je zadatak da “sačini analizu napada na ubijenog premijera u medijima u proteklih nekoliko godina”. Ministar Branislav Lečić je naglasio da će komisija za medije biti oformljena da bi se “odvojilo žito od kukolja i pronašli novinari koji su direktno plaćeni od kriminalaca da vode propagandni rat”. (1. 4. 2002. Radio “B92”).
       Drugi razlog osnivanja komisije je što može da pomogne istrazi “zbog činjenice da postoje neki ljudi koji su javno davali izjave, a novinari su ih prenosili. Tek sada, posle zločina, možemo da utvrdimo da su neki javljali unapred šta će biti”, istakao je ministar Lečić u emisiji “Kažiprst”.
       Dan ranije, iz “izvora bliskih Vladi Srbije” (što je šifrovani naziv za poluformalne informacije koje glavni urednici svakodnevno dobijaju na brifinzima u vladi), stiglo je saopštenje koje ukazuje na prvog krivca i objašnjava šta je Branislav Lečić hteo da kaže. Po pristalicama teorije zavere sezona lova na premijera otpočela je 1. 2. 2001. godine u obličju “Panorame”, publikacije koja se tada pojavila i više nikada. MUP je saopštio da je otkriveno ko je i koliko platio da se publikacija pojavi, dok su svi dnevni mediji pozivajući se na izvore bliske vladi prokomentarisali da “Panorama” (koju je uredio novinar Bratislav Grubačić) - “predstavlja početak planske kampanje da dr Zoran Đinđić bude doveden u vezu sa kriminalom”.
       U saopštenju dalje, piše da “isti izvor navodi” da su se tek nekoliko nedelja kasnije pojavili tekstovi u zagrebačkom “Nacionalu” sa sličnim sadržajima i namerama.
       Kao poslednji primer, “izvor” navodi pisanje beogradskog “Nacionala” od 11. marta, dan pre atentata, gde je otkriveno da se Čedomir Jovanović, nalazi na odmoru u Francuskoj. Pošto je ovo putovanje bilo u najvećoj tajnosti (neki mediji su preneli da o njemu nije bila obaveštena ni Jovanovićeva majka), tražiće se objašnjenje redakcije pošto tekst u kojem se nalazila ova informacija nije potpisan. Kaže se još da akcija nije uperena protiv medija i redakcija, niti je reč o progonu slobodnog izražavanja, već je cilj da se otkriju i objasne eventualne veze određenih ljudi sa kriminalnim krugovima i planskim kompromitovanjem Zorana Đinđića.
       Prestoničke novine su bile mirne. Ali ne i u Kragujevcu. Sedma stranica nedeljnika “Nezavisna svetlost” osvanula je skoro prazna. To je inače mesto gde Miroslav Jovanović, glavni urednik, objavljuje svoju redovnu kolumnu “Sa distance”. Ovog puta pod naslovom “Štampa nije slobodna”. Ispod toga sledi belina, a u donjem desnom uglu, na otprilike jednoj šestini stranice piše:
       “Srbija još nema Zakon o javnom informisanju. Ima, međutim, naredbu kojom se ograničavaju medijske slobode i prava. Dobija i neku novu medijsku komisiju, koju formira vlada na zahtev MUP-a. Ministar Lečić obećava da ona neće biti inkvizitorska”... “Da li će sledeći korak biti donošenje uredbe kojom se novinari proglašavaju za društveno-političke radnike, sa zadatkom da agituju i propagiraju ideje vlasti. Ništa nije nemoguće...”, itd.
       Javili su se i predstavnici esnafa - NUNS i UNS. NUNS je izrazio razumevanje za mere koje sprovodi vlada u vanrednom stanju, ali je upozorio da postoji jasna racionalna granica koja razdvaja zadatke policije i zadatke Ministarstva kulture čak i u ovim uslovima: “Ukoliko postoje mediji i pojedinci u njima koji sarađuju sa podzemljem, to je posao za krivičnu istragu”... Dalje: “Ko će da povuče jasnu crtu između ozbiljnog kritičkog i analitičkog novinarstva koje uvek podrazumeva i kritiku rada vlasti s jedne strane, i propagande kontrolisane od strane podzemlja s druge strane”... Upozorava se još na jasne posledice u smislu cenzure i autocenzure. NUNS je podsetio da regulativu i kriterijume za rad medija postavljaju medijski zakoni i da bi “da su oni uspostavljeni na vreme i medijska situacija pa i sagledavanje rada medija bili jasniji, transparentniji i profesionalniji”. UNS je još upozorio da “niko ne sme da zaboravi da se o integritetu ličnosti i medija mora voditi računa i u vreme vanrednog stanja”.
       Stiče se utisak da navedene kritike nikako ne bi zaustavile Vladu Srbije da u javnost nije procurela informacija da će novinar Petar Luković, biti predsedavajući komisije za medije. Tek onda su njegove kolege počele da se bune jer im je u svežem sećanju ostala lanjska Lukovićeva izjava koju je, kao predsednik Suda časti NUNS-a, dao mesečniku “Prava čoveka”:
       “Kad bih se ja pitao, većina novinara koji su podržavali Miloševića završila bi u zatvoru, ili na vešalima ili bi bili streljani, ili prognani u Bosnu ili Hrvatsku odakle su godinama euforično izveštavali o srpskim žrtvama ili srpskim pobedama”. Istom prilikom Luković nije hteo da dozvoli da se kolege sekiraju pitajući se da li su zaslužili neku od nabrojanih presuda ili nisu. Da bi im skratio muke odmah ih je pobrojao:
       “Neću i ne mogu da zaboravim ljude koji se zovu Milorad Komrakov, Spomenka Jović, Lidija Duvančić, Željko Avramović, Miodrag Popov, Ratko Dmitrović, Miodrag Vujović, Olivera Miletović, Risto Kubura, Miloš Marković, Zoran Petrović Piroćanac, Marko Janković, Rade Brajović, Mile Kordić, Darko Ribnikar, Milomir Marić, Goran Kozić i još hiljadu kolega koji su za Miloševića obavili divovski posao”... Svoje mesto predsednika Suda časti Luković je tada video da “iako nema izvršnu vlast on će biti neka vrsta straha”...
       Tako je Lukovićev osećaj za meru zauvek ostao u pamćenju svakog novinara. U mećuvremenu je pomenute ideje nadograđivao i popularisao diljem ex-jugoslovenskog prostora.
       Lukovićevom uzletu suprotstavili su se glavni urednici na već pomenutim brifinzima u vladi.
       Nezvanična NIN-ova saznanja kažu da možda to ne bi bilo dovoljno da zaustavi rastući uspon Lukovića u njegovoj karijeri državnog činovnika, da jedan od glavnih urednika nije pozvao američkog i engleskog ambasadora u Beogradu - Vilijama Montgomerija i Džona Kroforda. E, onda su se i oni zabrinuli za slobodu medija i javili gde treba. Posle je sve bilo kao u bajci, osim što je srpska vlada ostala da se kobelja i objašnjava kako nije tako mislila.
       U petak (4. 4. 2003. godine) Ministarstvo kulture i medija je saopštilo da oni a ni Vlada Srbije neće formirati nikakvu posebnu komisiju koja bi kroz analizu medija doprinela istrazi i da je uzrok nesporazuma “u netačnoj informaciji koja je došla do javnosti”.
       Šta se, zaista, događalo?
       NIN je “iz izvora bliskih vladi” saznao da je Petar Luković uredno pozvan da dođe u vladu gde mu je predloženo da se prihvati posla predsedavajućeg komisije za medije. Promoter ideje bio je Vladimir Popović, a saglasnost je dobio od premijera Živkovića kao i većine potpredsednika i ministara. Uredno se raspravljalo i o drugim članovima komisije.
       Tamara Lukšić - Orlandić je kao pomoćnik za medije Branislava Lečića lično pozvala sledeće novinare nudeći im učešće u radu: Svetlanu Lukić (novinarka Radija “B92”), Natašu Odalović (novinarka Radija “Slobodna Evropa”), Bojana Tončića (novinara “Danasa”) i Velimira Ćurgus Kazimira (pisca i publicistu). Svi oni su za NIN potvrdili da su bili pozvani, ali su rekli da su tražili malo vremena da razmisle ili su odbili ili im se nije dopalo što će se čitav posao odvijati rame uz rame sa MUP-om. Tamara Lukšić-Orlandić u razgovoru za NIN insistira da je sve još bilo na nivou pregovora, ništa zvanično:
       “Posle razgovora sa novinarima odmah mi je bilo jasno da od toga ništa neće biti. Ipak, Pink je u utorak 1. aprila objavio da je Luković i zvanično predsednik iako to još nije bilo potvrđeno. Izvorna ideja Ministarstva bila je da se objave dve knjige: Prva koja bi pokazala koliko je štampa satanizovala Đinđića i druga u kojoj bi bili zastupljeni Đinđićevi intervjui i izjave koji najbolje govore o reformama i planovima za koje se zalagao.” Posle svega, posao nesuđene komisije preuzeće Odbor za kulturu i javno informisanje Skupštine Srbije.
       Podgorička “Publika” je u sredu objavila kratak razgovor sa Petrom Lukovićem koji još uvek nije ni sanjao da će ga se nesuđeni poslodavci iz vlade preko noći odreći. “Na mukama sam, posao je užasno obiman. Inače, mediji nam odavno nisu bili bolji. Zamisli, kaže mi jedan osvedočeni nezavisni novinar da mu fali ‘Nacional’?” (Luković je inače odbio da govori za NIN ističući da sličan stav od sada važi za sve beogradske medije). Ali, da li je stanje u našem novinarstvu baš toliko dobro, kao što veruje Luković?
       Miroslav Jovanović, glavni urednik kragujevačke “Nezavisne svetlosti” kaže: “Ministar kulture nije ubedljiv kada kaže da se ne preti novinarima. On se poziva na analizu medija unazad, ali je pretnja okrenuta unapred, ka budućnosti. Novinarima ne sme da se oduzme pravo na profesionalan rad. Uostalom i premijer Živković je primetio da su mediji postali dosadni. Očekujem od prestoničkih medija da se više zauzmu za odbranu profesije. Za sada oni se ponašaju mlako i mlitavo. To važi i za NUNS i za UNS. Ponašamo se kao da će nam međunarodna zajednica stalno pomagati.” Inače, Zorana Mišića novinara ove redakcije policija je pozvala “na propitivanje”.
       Nino Brajević, predsednik UNS-a kaže da “uzroke našeg jada ne treba tražiti u medijima. Mediji su kod nas inače u teškom i nezavidnom položaju, a od sada će im biti još teže. Osećam nedostatak solidarnosti među kolegama. Uzroke vidim osim u činjenici da smo svedoci ozbiljne podele na novinarskoj sceni i u sujeti, gordosti i površnosti. Zbog svega nabrojanog ne štitimo dovoljno esnafske pozicije. Kao da nema sledećeg, kao da nikad neće zakucati na naša vrata.” UNS je inače, osudio kažnjavanje TV Leskovca zbog reči koje je uživo u emisiji izgovorio funkcioner DSS-a Obren Joksimović. Naš sagovornik podseća još da je UNS pre dve godine posle ubistva kolege Milana Pantića uputio zahtev Skupštini Srbije da hitno otvori raspravu o organizovanom kriminalu i sprezi mafije i politike.
       U ponedeljak 8. aprila NUNS je posle zvanično objavljene vesti o hapšenju Milovana Brkića zbog sumnje da je sarađivao sa zemunskim klanom sazvao sednicu Izvršnog odbora i isključio ga iz članstva, kao i Gradišu Katića glavnog urednika “Identiteta”. “Trebalo je to da učinimo mnogo ranije, ali članovi Suda časti posle odlaska Petra Lukovića time nisu želeli da se bave. Ljudi su osetljivi kada su im u pitanju kolege. Čim se ukine vanredno stanje izvršićemo reviziju članstva”, kaže Milica Lučić-Čavić, predsednica ovog udruženja. Članovi Suda časti su: Lila Radonjić, Aleksandar Timofejev, Miroslav Filipović i Milan Milošević.
       Svi sagovornici se slažu da je dobro što komisija za medije nije osnovana. To mišljenje jedino za sada ne deli Isidora Sekulić, urednica kulture u informativnom programu RTS-a koja je takav svoj stav iznela i Radiju RFI. Ona je takođe, dobila poziv od Petra Lukovića i jedina je, koliko je NIN-u poznato, bila spremna da sarađuje. “Mene je bolelo što smo dve godine ćutali, što društvo nije bilo spremno da sprovede lustraciju. Onog dana kada je Đinđić ubijen, posle podne u RTS su došli skoro svi koji su vojevali sa Miloševićem. Izmileli su iz svojih pacovskih rupa kao da su nešto očekivali. Za mene je potpuno irelevantno što se komisija osnivala na predlog MUP-a. Sigurna sam da bi posao bolje uradili novinari i od vlade i od policije. Uostalom vlada je pokazala dovoljno sposobnosti da reši svoj deo posla, sada to treba da učine i novinari.”
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      

Nesuđeni članovi Tamara Lukšić - Orlandić je kao pomoćnik za medije Branislava Lečića pozvala sledeće novinare nudeći im učešće u radu komisije: Svetlanu Lukić (novinarka Radija “B92”), Natašu Odalović (novinarka Radija “Slobodna Evropa”), Bojana Tončića (novinara “Danasa”) i Velimira Ćurgus Kazimira (pisca i publicistu). Svi oni su za NIN potvrdili da su bili pozvani, ali su rekli da su tražili malo vremena da razmisle ili su odbili ili im se nije dopalo što će se čitav posao odvijati rame uz rame sa MUP-om.