Kako je nastupila klima boljeg razumevanja i saradnje između Beograda i Haga

      Beogradska istraga o atentatu na Zorana Đinđića možda ne zanima sudiju Ričarda Meja (koji je prošle sedmice pokroviteljski uveravao Slobodana Miloševića da vesti iz Srbije ne mogu uticati na suđenje već i zato što im on, Mej, ne poklanja gotovo nikakvu pažnju), ali to nipošto ne važi za tužioca Džefrija Najsa. Iz njegovog se držanja u haškoj sudnici u utorak moglo zaključiti da on, naprotiv, pažljivo osluškuje vesti iz Beograda.
       Iz podebljeg iskaza zaštićenog svedoka B-104, pripadnika bivše JNA odnosno Vojske Jugoslavije (svedočio posredstvom video linka sa nepoznate lokacije), Najs je za ispitivanje pažljivo birao pasaže koji ističu ulogu Frenkija Simatovića u ratu u Bosni. Pobrinuo se da sudije čuju imena ljudi koji su ovih dana figurirali kako u beogradskoj istrazi, tako i u špaliru koji se rukovao sa Miloševićem na dokumentarcu o ratnom putu Jedinice za specijalne operacije koji je prošlog meseca prikazan u haškoj sudnici. U jednom momentu naveo je svedoka da ispriča kako mu je sekretarica Frenkija Simatovića pomenula “gospodina Pacova” (što je izazvalo glasan smeh beogradskih izveštača iza staklenog zida koji deli sudnicu od galerije za posetioce i novinare) kojeg je Frenki lično doveo iz zatvora na Kosovu.
       Važnost tog pitanja nije promakla Slobodanu Miloševiću koji se sarkastično osvrnuo na činjenicu da u pismenoj izjavi svedoka nema ni pomena “o gospodinu Pacovu”. “Kako ste se baš juče toga naknadno setili”, upitao je. Beogradski novinari su, međutim, sa istim sarkazmom primili prethodnu Miloševićevu tvrdnju da se sa Frenkijem “nikad nije sastao”!
       Ispitivanje ovog svedoka je u više navrata zatvarano za javnost, ali se čulo dovoljno za sledeći zaključak: svedok je tvrdio da je Bajina Bašta služila kao centar u koji su dolazile jugoslovenske armijske jedinice (uključujući tu i 63. padobransku jedinicu iz Niša, te 72. gardijsku iz Beograda) da odatle preduzimaju akcije na potezu Srebrenica-Bratunac-Skelani. Prilikom operacija na području Bosne i Hercegovine, vojnici Vojske Jugoslavije imali su naređenje da skidaju oznake VJ sa uniformi i da stavljaju oznake Vojske Republike Srpske i “Vukova sa Drine”. Svedok B-104 tvrdio je da je za te operacije bio nadležan Frenki Simatović.
       Slobodan Milošević je nastojao da diskredituje svedoka sa prezrivim podsmehom koji inače rezerviše za postupke “marionetske vlade” u Beogradu: Bajina Bašta je, u njegovoj verziji događaja, bila poznati turistički centar, a ništa normalnije od toga što su se pripadnici VJ ovde po pravilu pojavljivali prljavi i umorni, kao da dolaze sa terena: tako su izgledali posle “rekreacije, treninga”, delatnosti karakterističnih za to turističko mestašce. Svedok, istina, i nije tvrdio da je sam učestvovao u bilo kojoj od operacija o kojima je iznosio pretpostavke. Bivši jugoslovenski predsednik teško da će, međutim, moći da sačuva isti superiorni gard ako u sudnici bude morao da se suoči sa Frenkijem Simatovićem lično.
       A tako nešto postalo je prilično izgledno prošle nedelje, otkako je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goran Svilanović nagovestio da bi Beograd bio voljan da Hagu ustupi Jovicu Stanišića i Frenkija Simatovića ukoliko bi Karla del Ponte iskazala takvu želju. Stanišić i Simatović se nalaze u pritvoru u Beogradu u vezi sa istragom o ubistvu premijera Đinđića i protiv njih za sada ne postoje optužnice u Hagu (tako je, barem, posle Đinđićevog ubistva eksplicitno tvrdila portparol Tužilaštva Florans Artman). To samo po sebi nije smetnja za njihovo izručenje Hagu: propisi Haškog tribunala predviđaju mogućnost pritvora i za osumnjičene, dakle i za one koji nisu optuženi pred Tribunalom (do sada, međutim, takva mogućnost nije korišćena), a Stanišić i Simatović su u pretpretresnom sudskom podnesku za Bosnu i Hrvatsku (uz Radovana Stojičića Badžu, Gorana Hadžića, Milana Martića i Kapetana Dragana) osumnjičeni kao ljudi koji su “lično organizovali i upravljali” srpskim snagama koje su izvršile zločine za koje je optužen Slobodan Milošević. U neku ruku bi se zapravo moglo reći da se Slobodan Milošević nalazi u Hagu zbog zločina koje su izvršili Jovica Stanišić i Frenki Simatović, odnosno ljudi koji su bili pod njihovom komandom. Tužilaštvo naime smatra da je MUP Srbije odigrao ključnu ulogu u zločinima iz optužnice protiv Miloševića, čija je odgovornost u tome što je MUP-u izdavao naređenja i instrukcije. Kontrolu nad MUP-om vršio je preko Jovice Stanišića, kog Tužilaštvo naziva Miloševićevim de fakto “šefom kabineta”.
       Sve je to, naravno, veoma daleko od reputacije koju je Stanišić u Beogradu imao čak i u delu opozicionih krugova, u kojima je njegova smena sa položaja šefa Državne bezbednosti u jesen 1998. godine prokomentarisana kao odlazak “liberalnijeg dela” režima Slobodana Miloševića. Sve je to daleko i od igre koju je Stanišić, prema tvrdnjama “insajdera” iz nekadašnjeg Resora državne bezbednosti koji su uvek anonimni, od izručenja Slobodana Miloševića zaigrao sa Hagom: baci im mrvicu informacije, dovoljnu da od zahvalnosti ne dignu optužnicu protiv tebe, ali nedovoljnu da uz njenu pomoć ubedljivo osude Slobodana Miloševića. To je igra koju je igrao sve ijedan značajniji insajder do sada, sa izuzetkom Milana Babića koji je dobio novi identitet i nije imao nikakve zadrške prilikom svedočenja. U Beogradu se u posvećenim krugovima pričalo da se niko drugi do Jovica Stanišić pobrinuo da Tužilaštvo dobije u posed ekskluzivni tajni snimak proslave Jedinice za specijalne operacije, na kojem Frenki Simatović ponosno saopštava da JSO postoji od 1991. godine, ali je uspeo da nadmudri i zavara sve obaveštajne službe sveta.
       Ubistvo Zorana Đinđića promenilo je Srbiju preko noći: vlast koja je protekle dve godine uglavnom nerado i nevoljno sarađivala sa Hagom (nezavisno od toga kako se ko u vlasti javno izjašnjavao o potrebi saradnje), sada javno nudi izručenje građana koji još nisu ni optuženi. Tužilaštvo, koje nije bez političkog sluha i koje beogradsku štampu i beogradske događaje, za razliku od sudije Meja, pomno prati, nepogrešivo oseća da se u Beogradu bolje kotira otkako je vlast za ubistvo Zorana Đinđića optužila “haško bratstvo” (bez obzira na to što je glavna tužiteljica Karla del Ponte nakon atentata odbila i primisao da je Đinđić ubijen zbog Haga). Tužilaštvo zna da je ovo za njih relativno povoljan trenutak budući da saradnja sa Hagom više ne nosi politički pogibeljne posledice za vlast u Beogradu. Kad, ako ne sad, kao da se istovremeno pitaju i u Hagu i u Beogradu.
       U novonastalim prilikama američka ponuda Beogradu više ne deluje kao ozbiljan mamac. Pre samo nekoliko meseci, naime, Amerikanci su nastojali da motivišu Beograd da načini vanredan napor da nađe i isporuči Ratka Mladića, plus vukovarsku dvojku, a zauzvrat će moći da sam sudi preostalim optuženim zločincima. Vašington se rukovodio logikom da svaka zemlja od svega najviše želi da se suvereno vlada na svojoj nacionalnoj teritoriji. (Upravo je ove nedelje u Vašingtonu glasno rečeno da Sjedinjene Države imaju “suvereno pravo” da sude iračkim liderima, i da im ne pada na pamet da Sadama Huseina predaju bilo kakvom međunarodnom tribunalu - što je još šire tumačenje suverenosti od uobičajenog, i zapravo predstavlja preventivni udarac ideji da se Iračanima eventualno sudi u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu.) S tim se Karla del Ponte nikad nije složila, a više nije izvesno da je to naročito primamljiv zalogaj za Beograd, u kom se čini da je pala politička cena saradnje sa Hagom.
       Ako bi hteli, Jovica i Frenki bili bi vrlo ubedljivi svedoci protiv Slobodana Miloševića, a Tužilaštvo ima načina da ih ubedi da bi svedočenje bilo u njihovom interesu (dok bi optužnica protiv njih svakako bila manje u njihovom interesu). Tužilaštvo je, međutim, više zainteresovano za Ratka Mladića nego za Jovicu i Frenkija, te se u tom smislu nije mnogo toga promenilo u odnosu na pre. No kad je reč o tome ko će procesuirati koje zločine i suditi kojim optuženim, tu Haški sud i dalje ima glavnu reč: njegov je adut primat u međunarodnom pravu. Ono ima prioritet u odnosu na bilo koje domaće pravosuđe, kad su ratni zločini na teritoriji bivše Jugoslavije u poslednjih 10 godina posredi. Nagodbe između Beograda i Haga u tom pogledu može biti samo ako Tužilaštvo pokaže dobru volju i prepusti “manje ribe” domaćim sudovima.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ