“Crvene beretke” su od januara 2002. stavljene pod isključivu nadležnost Vlade Srbije. Krivicu, u onoj meri u kojoj su “beretke” umešane u ubistvo premijera Đinđića, treba tražiti u Vladi Srbije i nigde drugde

      Detalji koji se objavljuju o istrazi posle ubistva premijera Đinđića i o akciji borbe protiv organizovanog kriminala, tako kako su plasirani, sve češće postavljaju u kompromitujući kontekst Vojislava Koštunicu, predsednika DSS i doskorašnjeg predsednika SRJ. U času kada razgovor vodimo aktuelan je slučaj Koštuničinog bivšeg savetnika za bezbednost Radeta Bulatovića, za kojeg se tvrdi da je imao kontakte sa vrhom srpske mafije. I dalje je za bivšeg predsednika SRJ verovatno najneprijatnija primedba koja se odnosi na njegovu podršku “crvenim beretkama” prilikom njihove pobune novembra 2001. godine.
       - Jedinice za specijalne operacije ili “crvene beretke” od novembra 2001. odnosno januara 2002. godine stavljene su pod nadležnost Vlade Srbije, isključivo pod nadležnost Vlade Srbije. I, ako je to tako, onda krivca za ono što se dešavalo u “crvenim beretkama” u onoj meri u kojoj su one umešane u ubistvo premijera Đinđića, treba tražiti u Vladi Srbije i nigde drugog, kaže Vojislav Koštunica.
      
       U poslednjih nekoliko nedelja nema mnogo vesti o Demokratskoj stranci Srbije. Da li vas to novinari izbegavaju ili ste prosto procenili da treba da sačekate da prođe vanredno stanje...
       - Bilo je vanrednih stanja i dosad od kad sam u javnom životu. Ta vanredna stanja su se smenjivala, skoro da su ona bila pravilo, a redovna stanja izuzetak.
       U kontinuitetu vanrednih stanja kojih nikako da se oslobodimo, kao da je opet na delu nešto dobro znano, a to je jedna vrsta cenzure i što je još opasnije, autocenzure. I nije slučajno što je pre neki dan jedan od nedeljnika u Srbiji, kragujevačka “Nezavisna svetlost” osvanuo sa onom tužnom belom stranom i naslovom “Štampa nije slobodna”, ukazujući tako na ono što se ne može objaviti.
      
       Pre ili posle dolazimo na teren aktuelne policijske situacije, da tako kažem. Kako ocenjujete policijsku akciju posle ubistva premijera Đinđića?
       - Sve ono što znači obračun sa organizovanim kriminalom ima moju najveću i svesrdnu podršku. Ono što, međutim, ne mogu da razumem jeste da je do toga došlo tako kasno. Ne mogu da shvatim da je jedan ljudski život morao da bude izgubljen zbog toga i ne mogu, naravno, da shvatim da ta u osnovi opravdana policijska akcija, naravno podstrekavana od pojedinih zvaničnika (nije problem u samoj policiji, ona radi ono što joj se kaže da radi), dakle, podstrekavana od pojedinih vladinih zvaničnika, ta policijska akcija ugrožava neke osnovne ljudske slobode i prava.
       Dakle, sama ta akcija nije sporna. Ona je samo zakasnela. Videćemo da li će biti selektivna ili ne. Ukoliko bi bila selektivna - neću na zlo da slutim - ona bi promašila svoj cilj, jer bi se ispostavilo da postoje kriminalci koji su sporni i oni drugi koji nisu sporni, oni koji su naši i oni koji nisu naši.
      
       Šta podrazumevate pod selektivnim? Već sada je priličan broj ovih koji su u pritvoru i osumnjičeni su po raznim osnovima.
       - Navešću vam nekoliko primera da ne bude nikakve nedoumice. Govorim o Surčinu i Zemunu. Naravno, pored tog klana, koji je svojevremeno bio jedinstven, pa se pocepao, postoje i drugi klanovi u ovoj zemlji. Ukoliko bi se obračun sveo samo na taj jedan klan, ukoliko bi se sveo samo na niže segmente tog klana ili tih klanova jer je možda neko u vrhu na razne načine “poslovno” bio u sprezi sa vlastima u Srbiji, onda bismo imali selektivan obračun sa kriminalom.
       Ukoliko bi se - hajde po opisu poslova, po delatnosti - sve svelo na obračun sa jednom vrstom ilegalne delatnosti, recimo droga, jer kad je reč o zemunskom klanu onda se najviše radi o drogi, onda bi to bio problem, zato što postoje i neki drugi oblici ilegalne delatnosti kad je reč o klanovima. Recimo, postoji duvanska mafija, ili ona koja se bavi belim robljem.
       I naravno, tu je još nešto: cela ona ogromna i zasad još neistražena oblast korupcije i privrednog kriminala. Zato mislim da je veoma važno što je takva poruka došla iz jednog od vodećih sindikata, tačnije rečeno sindikata “Nezavisnost” i Branislava Čanka. Ovi kriminalci koji su pohvatani, za ovu zemlju su, dugoročno gledano, mnogo manji problem nego što je to privredni kriminal. Tu imate fantastičnu spregu između Miloševićevog sistema i sadašnjeg sistema. To je prava tema za analizu, prava priča o kontinuitetu, kako se jedan broj ljudi obogatio u Miloševićevom sistemu i uspeo da svoje bogatstvo sačuva pa još i uveća i u dosovskom sistemu. I ponovo su nedodirljivi i važni.
      
       Kako bi izgledala sadašnja situacija da ste vi izabrani u decembru ili ranije za predsednika Srbije? Imam u vidu to, da se vaša stranka izjasnila protiv vanrednog stanja a da sada nadležne vlasti naznačuju vanredno stanje kao nešto potrebno i korisno za istragu.
       - Mislim da bi za Srbiju bilo daleko bolje da su ti izbori uspeli. Bilo bi mogućnosti da se podeli odgovornost u zemlji.
       Ta prilika je, naravno, propuštena, očigledno namerno. Tako smo u Srbiji već dugo u institucionalnom vakuumu, što je opet jedna vrsta vanrednog stanja. Setite se koliko je trebalo da se napokon izabere Ustavni sud. Ustavni sud je izabran tek u drugoj polovini prošle godine. Srbija u jednom trenutku nije imala ni parlament, zbog spora koji je otvoren u vezi sa poslaničkim mandatima, tačnije rečeno, zbog otimanja mandata. Nekoliko meseci parlament nije radio. Nije imala zatim predsednika Republike. Izvršna vlast je svom silinom nasrnula na sudstvo. I za to je najodgovornija Vlada Srbije.
       Dakle, jedna država koja nema neke osnovne institucije, država u kojoj ne postoji normalna podela, ravnoteža vlasti, daleko je više izložena raznim vidovima kriminala. I na to su, na kraju krajeva, ukazivale i razne evropske organizacije.
       A što se tiče mog stava u odnosu na vanredno stanje, ja sam ga i iz ove pozicije izneo. Ali svakako, ako imate priliku da prodiskutujete o jednoj stvari, da su stvorene okolnosti u kojima bi i predsednik i vlada i poslanici mogli to pitanje da pretresu, ja bih prihvatio svako rešenje koje je naravno, razložno. Ovako, svega toga nije bilo. Lično smatram, polazeći od iskustva drugih zemalja koje je zadesila slična nesreća kao i nas, bilo ubistvo predsednika države ili predsednika vlade, da vanredno stanje nije najbolja mera. Da jeste najbolja mera, bila bi svakako primenjena u nekoj od tih demokratskih država.
      
       Tekuća akcija u Srbiji se vodi pod parolom - sada ćemo da obavimo ono što nismo obavili 6. oktobra. To je implicitno ili eksplicitno primedba vama, kao čoveku koji je tada tražio da se ne smenjuju određeni ljudi iz prethodnog režima.
       - Šta da vam kažem? Da vidimo kako su stvari stajale 5. oktobra i 6. oktobra.
      
       Naravno, tadašnja perspektiva i sadašnja perspektiva su sasvim različite. Recimo ovako, da ste znali tada ono što znate sada, da li biste nešto uradili drugačije?
       - Znate šta, ja sam uradio sve ono što sam mogao da uradim u okviru svojih ovlašćenja i u okviru svojih demokratskih, a ne revolucionarnih ubeđenja. Uradio sam tačno ono što sam obećao pre izbora: postarao sam se da smena vlasti ne bude nasilna. Ono što mi se najviše zamera jeste ostanak na dužnosti načelnika resora Državne bezbednosti i načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije. Prvog da smenim nisam mogao na osnovu ovlašćenja koje sam imao. Smenu drugog sam najavio još krajem 2001, smatrajući u tom slučaju, delimično i u onom drugom, da je potrebna jedna vrsta kontinuiteta, pogotovu u zemlji u kojoj u jednom trenutku nisu postojale sve institucije (nije bila izabrana vlada, imali smo ozbiljnu i opasnu pobunu na jugu Srbije). Pokazalo se da je to tačno.
       Onog trenutka kad sam ja pokrenuo inicijativu za smenu načelnika Generalštaba, dakle nešto što je bilo u mojim ovlašćenjima, došlo je do suprotstavljanja, i to baš onih koji su se prethodno zalagali za njegovu smenu. I vi ćete se setiti, naravno, onog trenutka kada je moja odluka o njegovoj smeni saopštena, to je bilo na Vrhovnom savetu odbrane, očas se našao načelnik Generalštaba da nadugačko i naširoko besedi s glavnim i odgovornim urednikom RTS-a. Posle ga je, razume se, bilo i na Pinku i na BK.
       U svemu tome ja sam smatrao da treba sačuvati i stvarno reformisati jedan sistem, da se ne treba olako igrati s ljudima.
       Uzmimo samo priču o “crvenim beretkama” i o protestu koji su u jednom trenutku prihvatili svi. Formirana je tada jedna tročlana komisija koja je trebalo da utvrdi okolnosti, u njoj su bili Milovanović, Veselinov i, ako se ne varam, Batić. Dakle, ta komisija je formirana da utvrdi okolnosti u kojima je došlo do pobune ili protesta “crvenih beretki” i kako je stajalo u tom izveštaju “okolnosti u vezi sa kontroverznim hapšenjem braće Banović”. Dakle, i za vlasti u Srbiji to je hapšenje bilo kontroverzno. Ta komisija nikad nije podnela izveštaj javnosti.
       Ali, naravno, da se vratim na još nešto što je veoma značajno za našu priču u ovom trenutku i to baš iz današnje perspektive - šta se desilo 24. septembra i 5. oktobra 2000. godine. Na predsedničkim izborima DOS je pobedio, a na parlamentarnim izgubio.
       Sad postavite pitanje šta bi bilo da na predsedničkim izborima u Srbiji 24. septembra nisam pobedio. Ništa se ne bi promenilo. Pri čemu, naravno, za sve koji osporavaju tu pobedu, ne mogu da ne podsetim na činjenicu da sam tom prilikom osvojio 500 hiljada glasova više od DOS-a na parlamentarnim izborima. Pet stotina hiljada glasova u Srbiji za jedan broj stranaka mislena je imenica. U zbiru. Ne mislim na jednu. Da saberete sedam, osam, devet stranaka na gomilu ne bi toliko osvojile.
      
       Znate li za bilo kakve veze g. Mikelića sa članovima vašeg kabineta? Mislite li da se ova informacija tiče podataka dobijenih u istrazi protiv organizovanog kriminala, ili je reč o pokušaju političke diskvalifikacije?
       - Mislim da je reč o pokušaju političke diskvalifikacije, krajnje prizemnom i ružnom. I ne samo o tome. Ovde je još važnije to što se pokušava diskreditovati neko ko je otkrio jedan, po svemu sudeći, ozbiljan i opasan slučaj špijunaže. Da se opet vratimo na legalističku priču: nema uređene države u kojoj se jedna krupna špijunska afera ne bi rasplela na sudu, niti ima demokratske stranke ili koalicije demokratski orijentisanih stranaka koja ne bi požurila da tu ljagu sa sebe otkloni kroz zvaničnu i temeljnu istragu. To bi bilo odgovorno političko ponašanje.
      
       Nakon ubistva Zorana Đinđića postoje neke naznake da je došlo do pada popularnosti nekih stranaka, do porasta popularnosti nekih drugih stranaka, a da se Demokratska stranka Srbije ne nalazi među onim strankama čiji je rejting u porastu.
       - Mislim da je to deo vanrednog stanja. Tu ima praktično samo jedno istraživanje, istraživanje Stratedžik marketinga i Srđana Bogosavljevića. To je za mene najneobičnija vrsta istraživanja koju sam ikad video. Ovo istraživanje Stratedžik marketinga, ovako kako je objavljeno nema samo jednu komponentu, a to su brojke. Tu se govori o tendencijama da neki stoje bolje, neki gore. Brojki praktično nema. Bojim se da stručnjaci koji se upuštaju u ovu vrstu rabote sami sebe na taj način diskvalifikuju, odnosno diskredituju.
       Dosta smo poslednjih nedelja čitali o vašim susretima sa stranim ambasadorima. Odakle ta potreba da se u ovom času razgovara sa ambasadorima i šta kažu gospoda ambasadori?
       - I ranije smo razgovarali. Nije tu reč o mojoj inicijativi, nego o njihovoj želji da razgovaramo. Kod mnogih među njima pojavljuje se čak i zebnja u pogledu toga da se vanredno stanje koristi za obračun sa političkim protivnicima, da vodi u jednu vrstu nenormalnog političkog života.
       I nije slučajno da i u ovom intervjuu ponavljam jednu ocenu šefa misije OEBS-a u Beogradu Mauricija Masarija da je od svih onih stvari koje je potrebno da vanredno stanje donese sa sobom izuzetno važno i političko pomirenje. Ne jaz, ne obračun, ne eliminisanje političkih neistomišljenika nego uspostavljanje jedne vrste normalnih odnosa onih koji su na vlasti i onih koji nisu na vlasti.
       Naše će obaveze grdno narasti zbog ulaska u Savet Evrope. To je nešto što nam daje određena prava kao državi, ali s obzirom na prilike u zemlji, mnogo su veće obaveze nego prava.
      
       Gospodin Mićunović reče da ga više raduju obaveze nego privilegije.
       - Podeliću sa njim to mišljenje, a voleo bih da mogu da kažem da ću podeliti i spremnost na akciju, prosto zato što te obaveze mogu da uvedu red u zemlju, da učvrste institucije, da nametnu da se poštuju ljudska prava i sve ostalo. Uostalom, upravo sam se od samog početka ponajviše zalagao da u tu organizaciju uđemo, ako hoćete, baš zbog svog legalizma.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ
      

“Legijalizam” Ta priča sa “crvenim beretkama”, imam utisak, nanela je vama i Demokratskoj stranci Srbije prilično veliku štetu. I u ovom času ne mogu da odolim a da vas ne pitam za jedan politički vic koji glasi: kako se zove politika Vojislava Koštunice? - “Legijalizam”. Jeste li čuli za taj vic?        - Nisam čuo za njega. Taj vic je očigledno sasvim novokomponovan i ne verujem da će potrajati, ne zvuči narodski. Ono što duže traje jeste jedno sprdanje sa legalizmom, sa nečim za šta sam se zalagao od samog početka. Znate, zalagao sam se za legalizam koji ne znači čuvanje starog sistema nego njegovu promenu. I poštovanje zakona prilikom promene tog starog sistema. Novi zakoni nisu donošeni. Ako su i donošeni, nisu primenjivani.        Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala koji je donela Skupština Srbije jula 2002. godine predviđao je uvođenje institucije specijalnog tužioca. Znači, jula meseca 2002. godine. Kada je taj specijalni tužilac izabran? Marta meseca, samo koji dan pre ubistva premijera Đinđića. Dakle, više od sedam meseci on nije izabran.        Legalizam, to vam je da imate sve važne zakone, da nemate ove krajnje nazadne, sramotno nazadne izborne zakone kakve Srbija ima u ovom trenutku, da imate niz važnih zakona iz ekonomske oblasti i da se ti zakoni primenjuju. On podrazumeva i puno poštovanje svih ljudskih i građanskih sloboda i prava. Ni na koji način moje zalaganje za legalizam nije bilo zalaganje da ostane sistem kakav jeste. Nisam se ja borio da se u Srbiji uvede vanredno stanje po Miloševićevom zakonu. Očigledno je da je to neko drugi svojim nedelovanjem, opstrukcijom učinio.        A s druge strane, naravno, kad je reč o “crvenim beretkama”, u Srbiji se jako mnogo zna o tome gde je ko kada bio i zna se zapravo da je jedan mit o “crvenim beretkama” postojao 5. oktobra. Pročitajte Bujoševićevu i Radovanovićevu knjigu. Pročitajte tu verziju, pročitajte kako kasnije pojedinci iz Vlade Srbije brane “crvene beretke” od napada i govore da je problem u tome što su se “beretke” stavile na stranu naroda pa ih sad neko napada zbog toga. Pa onda vidite kome priliči izraz “legijalizam”. Meni priliči jedino legalizam i toga se ne stidim. A mislim da imaju mnogo razloga da se stide oni koji se podsmevaju mome zalaganju za legalizam u Srbiji.

      

O Ustavu Najavljeno je da bi izbori u Srbiji mogli biti vezani za referendum i za usvajanje novog Ustava.        - Kad je reč o toj inicijativi za koju sam čuo da se istovremeno održi referendum i izbori, moram reći da me je zapanjila.               U dobrom ili lošem smislu?        - Naravno, u lošem smislu. Objasniću vam zašto.        Bilo bi lepo da se oni koji predviđaju da taj Ustav bude usvojen prostom većinom u Skupštini, znači 126 poslanika, odvaže da to crno na belo napišu u Ustavu odnosno zakonu o promeni Ustava, da se ne okoliši nego da se odmah zna da je mimo sveta potrebna obična većina poslanika u Skupštini Srbije da se Ustav usvoji. To je prvi problem.        Drugi je, naravno, referendum. Kažu - evo, ovo je sjajna prilika kad ljudi izađu na taj referendum da se istovremeno organizuju i izbori, ako ne budu izbori, neće ih dovoljno izaći na referendum. Postavljam pitanje: valjda Ustav mora da bude usvojen i u Skupštini i na referendumu. Može se desiti, dopustite, da na referendumu ne bude usvojen. Kako će onda moći da budu organizovani izbori? U svakom slučaju, čak i u najpovoljnijem ishodu da Ustav bude usvojen na tom referendumu, valjda sve to treba da stupi na snagu, pa onda da se raspišu izbori, a ne da se raspisuju istovremeno, jer bi to zapravo značilo da se izbori raspisuju po starom Ustavu.        Znate, ovde nije problem u legalizmu i nelegalizmu. Ovde je problem u jednom frapantnom neznanju kad je reč o pravu. Dakle, s jedne strane imate nešto što je legalizam i s druge strane nešto što je antipod u ovoj našoj situaciji za šta nemam bolju reč od reči diletantizam.