(“Obilje neistina”, NIN br. 2727)

      Poštovani gospodine Hajdin,
       Čestitam Vam izbor za predsednika SANU, koji će sigurno doprineti boljoj prezentaciji rada Akademije i učiniti da ona ponovo nađe svoje mesto u paleti naših uglednih ustanova nauke i kulture.
       Nažalost, povod zbog kojeg Vam pišem nije samo ova čestitka već i javni i učestali samoreklamerski nastupi doskorašnjeg, sada neopozivo bivšeg, predsednika SANU, u kojima on ne ostavlja loš utisak samo o sebi i SANU već vređa i kleveće i neke mrtve i žive akademike, kao i mnoge intelektualce i stvaraoce čija se imena ne nalaze među srpskim “besmrtnicima”.
       Povod je i samo pismo gospodina Dejana Medakovića glavnom i odgovornom uredniku NIN-a u kojem me cinkari za navodno iznošenje neistina o njemu u članku “Oni koji nemaju srca”, pa zahteva da mu se “omogući objavljivanje nekoliko istina”.
       Prva je priznanje da je zakoračio u devetu deceniju. To me zaista, kao i njega, raduje i niti sam pokušavao niti bih to mogao da osporim. A ne znam ni zašto?! Želeći mu dugovečnost, ali ne i doživotnu funkciju predsednika SANU, osvrnuo sam se na to samo zato što je nekolicina akademika, pri Medakovićevom kandidovanju za ponovnog predsednika SANU, jedva odolela da ga ne podseti kako je sam upravo tih dana, u svom dnevniku a na primeru akademika Georgija Ostrogorskog, isticao da je to starosna zona koja opominje na povlačenje iz javnog života:
       “Pouka o blagovremenom povlačenju me stalno progoni. Ovaj primer (jedno istupanje Ostrogorskog u SANU - prim. S. D.) deluje zastrašujuće. Niko neće imati srca da tom čoveku kaže i on će, verovatno, opet doći u položaj koji ga ponižava. Kako se ljudi grčevito hvataju za slamku koja se zove govorenje, vlast, utisak. Čak i onda kad im to izmiče, kada kod prisutnih izaziva sažaljenje ili dosadu. Danas (15. aprila 1976. - prim. S. D.) taj slučaj sam doživeo kao zastrašujući primer i pouku koju želim da upamtim.”
       Kad je to Medakoviću izgledalo “zastrašujuće”, Ostrogorski je imao tek 72 godine. Medaković ima čak 81 godinu danas kada se ponovo kandiduje za predsednika SANU, zaboravljajući pouku o blagovremenom povlačenju. Ili misleći da za njega, kao i za njegove vršnjake, ne važe biološki zakoni?!
       “Sedmojulsku nagradu nisam primio iz ruku Slobodana Miloševića”, još je jedna od “nekoliko istina” kojima bi M. D. hteo da dokaže kako ja o njemu iznosim “neistine”. Ako je i dalje ubeđen da zaista nije iz ruku S. M. primio Sedmojulsku nagradu, upućujem ga na “Politiku”od 7. jula 1989. godine, koja na celoj strani donosi izveštaj iz Predsedništva Srbije sa uručenja Sedmojulskih nagrada. Na jednoj fotografiji je grupni portret diktatora i nagrađenih sa potpisom: “Dobitnici Sedmojulske nagrade sa Slobodanom Miloševićem”; na drugoj fotografiji vidi se ozareno lice jednog od laureata a ispod nje piše: “Slobodan Milošević uručiće nagradu Dejanu Medakoviću.” Ako ne postoji neki drugi Dejan Medaković, onda će biti da se isti laureat zahvaljuje na ovom “neideološkom priznanju” i, u ime svih dobitnika, obećava da će dati sve od sebe za prosperitet Miloševićeve memorandumske Srbije i Jugoslavije. Ukoliko se D. M. zaista orijentiše u vremenu i prostoru, onda su ovi snimci falsifikati za koje su zaslužni “Politika” i njeni fotoreporteri M. Janković i D. Jevremović.
       Istina je, međutim, da se slavodobitnik ovim priznanjem čas ponosio, a čas ga se stideo. Kad sam 1994. godine takođe uređivao Kulturnu rubriku NIN-a, intervju sa g. Medakovićem pustio sam na čitave tri strane. Vodila ga je koleginica Jasmina Lekić i prilikom autorizacije stenograma razgovora njen sagovornik nije menjao skoro nijednu svoju reč: jedino je iz njenog uvodnog teksta izbacio podatak da je dobitnik Sedmojulske nagrade.
       Na sličan način piju vodu i druge “istine” g. Medakovića kojima odgovara na moje “neistine”. Zato ne želim dalje da arčim prostor NIN-a. Uostalom NIN je nedavno objavio razgovor sa D. M. na čitave tri strane. I to uz jedan pesmuljak, što je D. M. činio i posle rata, izlazeći iz Nedićevih okupacijskih salona i preporučujući se, preko skojevske “Mladosti”, Titovim komunistima i novoj vlasti. I dobijajući ubrzo udobno mesto u dvorskom serklu “antirežimskih režimlija”, čiji je patron bio jedan ratni komesar, agitropovac, pisac, član centralnih komiteta KP, intimus ministara policije, Titov i Miloševićev himnopevac, ličnost koja se 2003. oseća pozvanom da ljude razvrstava po ideološkom ključu.
       Medaković je u ranijem režimu, sve savijajući se pod njegovim teretom, stvorio karijeru i stekao materijalnu nezavisnost i slavu. Zato nemam ništa protiv njegove ponude da u NIN-u objavi i svoje druge radove o meni ali da i ja to učinim o njemu.
      
       SAVA DAUTOVIĆ,
       Beograd