(ili: ako je Sadam Husein tunelom ispod Tigra pobegao za Avganistan, a Karaxić i Mladić tunelom ispod Dunava za Hiperboreju, da li će biti skrovišta za Buša i Blera kada se okrenu vremena?)

      Zvalo me u Gradsku skupštinu!? I to na proslavu, na dodelu onih nagrada koje su nekad bile oktobarske, sada su aprilske, za Vrbicu. Od Branka Pešića nijedan gradonačelnik me nije zvao, onako, na slavlje.. Stizali samo demanti, suspenzije, a, evo, Hrustanovićka zvala na prijem. Sumnjivo potpuno! Sumnjivo i obezbeđenju. Oni na ulazu pitaju: “Imate li pozivnicu?!” Tu se uskopistim: Da li to svakog pitate?
       Obezbeđenje se zbuni, načisto. I uđem u Stari dvor. Na velika vrata. Na ona na koja je i Kralj ulazio i tu stanovao...
       A tamo gradonačelnica već čita ko je za šta dobio nagradu. Pročita i Mišu Vasića, a kladio sam se sa Žaretom i Lilom Radonjić da neće, da će Beba da stornira Vasića jer ih ovaj mnogo brifira u “Vremenu”. Kad, hoćeš, Miša dobi pet hiljada evrića. Krk, dan la poš! Može da kupi sve šećerane u Srbiji, može da postane kralj šećera i još da mu ostane love onoliko. I kako da ga ne mrziš!? Mislim Vasića.
       Nego, u Starom dvoru, gužva, krkljanac, vrućina te se zahvalim gradonačelnici što me pozvala, pa begaj, napolje na vazduh. Kad, na izlazu, primetim da su udarili fundamenat za garaže. Zbogom, dakle, rimske nekropole, zbogom Singidunume! A ako je Stari dvor dignut na temeljima ranohrišćanske bazilike, a ova na temeljima paganskog, trojanskog hrama, onda znači da je i odatle vodio neki tunel, do Kalemegdana, do Rimskog bunara a odatle do Tošinog bunara... Ih, kada bi se to obelodanilo!
       A u Tošinom bunaru novosti, velike novosti! I Crna i Milica se omacile. Vidi im se po stomacima; opustili se do zemlje, sise pune mleka. Gde li su se okotile? Na krovu? Ili u šikari iza šupe? U sanduku za kompost? U garaži?
       I gde Sadam Husein krije porodicu, u ova nevremena? Te je, kažu, u atomskom skloništu, te u rodnom zavičaju na severu Iraka, te u Siriji, a ispašće da je u Rusiji, kod Bore Miloševića koji, evo, skuplja svoju familiju u nevolji i krije ih, baš kao mačka mačiće. Sakrio bi i brata iz Haga, ali ne vredi; ovaj je bio mnogo bandoglav. A u mladosti je Bora mnogo tukao svog mlađeg brata, za njegovo dobro. “Morao sam, bio je mnogo tvrdoglav!” rekao je jednom Bora u sauni hotela “Jugoslavija”, u vreme kada mu je brat bio “tek” predsednik Gradskog komiteta...
       Sedim u “Hrabrom srcu”, na dunavskom splavu preko puta Palate federacije, a ona opustela od kad je Voja otišao. Ovaj novi Palatu ne oseća kao svoj dom. Ali, bolje mi je da gledam svoja posla, da pijem espreso, da zevam u Ratno ostrvo i da meditiram o Sadamu Huseinu....
       A šta ako, uopšte, nije izašao iz Iraka? Šta ako ima hrabro srce?
       Karl Eser, nemački arhitekta koji je projektovao jedan od mnogih bunkera Sadama Huseina u samom centru grada Bagdada, kaže da “taj bunker može da uništi samo atomska bomba i to ako padne direktno na njega i to pod uglom od devedeset stepeni”. Ako padne samo 250 metara pored bunkera - ništa. Kao prazna pivska limenka da je pala. Bunkeru je dato ime “Abu mahabi” (“Otac svih bunkera”), a zovu ga i “Al firdous” (“Podzemni vrt”). Građen je četiri godine i završen 1986. “Podzemni vrt” ima pet nivoa, ima i dva bazena, muški i ženski, a ulaz zatvaraju vrata proizvedena u Švajcarskoj; teška su tri tone. U skloništu lagodno može da se smesti 50 ljudi, ima nekoliko tajnih izlaza i tunela. Jedan od njih vodi NA DRUGU OBALU TIGRA!? A otkad tvrdim da tunel ispod Dunava povezuje Kalemegdan sa Gardošem? A tako je i u Avganistanu. I tamo postoji podzemni grad koji je još Aleksandar Makedonski -ZATEKAO!!? Šta ako tamo, danas, živi Bin Laden i čeka da prođe i ovo Bušovo? A da li će biti skloništa za Buša i Blera kada se okrenu vremena...
       Prođe šlep sa šljunkom i napravi talase. Zaljulja se splav, zadrhti i “Hrabro srce”.
       I šta ako od “Hrabrog srca” ispod Dunava vodi tunel do Ratnog ostrva, a odatle na drugu obalu dunavskog mora. I, dole, u dunavskom podzemlju, u Majci Svih Tunela, možda još žive Trojanci, možda Orfej, dole, još peva, a mi ga ne čujemo od vrištanja policijskih sirena koje jure ka Zemunu, od galame televizijskih spikera koji najavljuju kraj vanrednog stanja i početak američke pomoći od stotinak miliona dolara...Šta ako trojanske svete familije čekaju ispod Dunava da se mi Srbi, gore, nad zemljom, poubijamo između sebe do poslednjeg, pa da onda oni odozdo izađu na svetlo dana, na svoju dedovinu?
       Ljuljuška se “Hrabro srce”. I, zaista, šta ako su ispod Dunava, sa Orfejom, i Karaxić i Mladić, pa i Šljivančanin? Šta ako su u lagumima Kalemegdana? Ili u lagumima Belog dvora? Jer, i ispod Dedinja je podzemni grad u koji se sklanjao još kralj Prijam u vunena vremena... Da su ovi progonjeni na zemlji, ovi što ih jure videli bi ih iz satelita, znali bi i šta doručkuju i koje novine čitaju...
       Iz “Hrabrog srca” vidi se od Gardoša do Kališa. Da nije tu, negde, i Legija? A i Sadam Husein? Šta ako je podzemnim kanalima stigao do Dunava? Šta ako pod zemljom postoji čitav jedan podzemni svet koji spaja ušće Tigra i Eufrata sa ušćem Save u Dunav? I ako od beogradskog ušća postoji podzemna veza sa Hiperborejcima na Severnom polu? Zašto bi Crnjanski bio onoliko opčinjen Hiperborejom? I on i Isidora Sekulić...
       Pada mrak. Plaćam i izlazim iz “Hrabrog srca”.
       Palata federacije kao da ne postoji; ne gori nijedno svetlo. A Voja dok je bio, gorelo je do u gluvo doba noći...
       A možda je Sveto Marović i u pravu što ne pali svetlo. Što da dreždi u Palati pored Dunava kada se o nama odlučuje u Briselu? Tamo gde psiholog Boris Tadić ide da se dogovori o ulasku u NATO. Ide da ih ubedi, onako, psihološki. Narod će, naknadno, pitati da li je za to.
       A Crna me, opet, nadmudrila. Krene ka garaži, a ja za njom, kao loš udbaš. Ona se okrene, pogleda me i samo što ne kaže: “Dobro, bre, budalo čovečija, zar zaista misliš da sam toliko naivna?” I, naglo okrene ka kapiji, provuče se, pa ajd preko ulice u kontejner. Zavlači me, kao što Sadam Husein zavlači američke goniče. Neće da mi pokaže mačiće, i, šlus! A zna da je obožavam kao Kleopatru, kao egipatsku boginju, ali ne vredi, sumnjiv sam, a vremena su gadna. Što je najgore, sumnjiv sam i sam sebi. Sve je sumnjivo. Zaista, zašto bi me gradonačelnica Hrustanović, tek tako, zvala na prijem?
       Jer, pazite, od Branka Pešića do danas - niko.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ