SOCIJALNA PRAVDA: Više od tride set godina, moji roditelji Anka i Milorad, učiteljevali su u selu Popović kod Sopota. Tamo su rođeni svi moji: sestra Desa, stariji brat Moma i mlađi Branko. Otac je bio član Socijalističke partije gotovo od njenog osnivanja 1905. Učesnik je i osnivačkog Kongresa Komunističke partije u Vukovaru. Mada posle njene zabrane nije učečstvovao u ilegalnom radu, ostao je ubeđeni komunista. Oni su u našem selu odneli pobedu na opštinskim izborima, dok je 1935, kao retko gde tadašnja opozicija odnela pobedu u Kosmajskom srezu. Pre svega zahvaljujući angažovanosti pristalica Komunističke partije. Nekoliko puta otac je dobijao rešenje o premeštaju iz Popovića, ali seljani su odlazili u Sopot i to sprečavali.
       Život na selu između dva svetska rata nije bio nimalo idiličan. Ni u najbogatijim kućama šećer nije kupovan na kilo, nego za dinar u fišek. Retko ko je i cigarete kupovao drugačije nego na komad. Živelo se u velikom siromaštvu, zaduženost seljaka bila je ogromna. Možda bi se moglo govoriti o preterivanjima u posleratnoj nacionalizaciji; ipak, njome su desetine hiljada bezemljaša dobile mogućnost da žive pristojno. Zajedno sa Raljom, Popović je pripadao beogradskoj opštini, a od jeseni do proleća putevi su bili neprohodni. Struje nije bilo, živelo se sa petrolejkom. Seljaci su komunističku ideju smatrali spasonosnom; ljudi koji su imali osećaj za socijalnu pravdu, uglavnom su bili na strani komunista.
       Odrastajući u porodici sa komunističkim idejama, suočen sa siromaštvom sredine u kojoj sam rastao, bio je zacrtan moj životni put. Imao sam 17 godina kad sam prvi put bio uhapšen, nosim to kao strašnu sliku o sebi. Bio sam učenik osmog razreda Treće muške gimnazije, zgrabili su me na času i odveli u Upravu grada. Žandarm je vikao na mene da ne mrdam i da gledam u zid; došao je načelnik Vuković i pitao me: Ima li koga u tvojoj familiji da nije komunista?! Napravim se pametnim, kažem: Ja! Raspalio mi je groznu šamarčinu. Naime, dogodila se velika provala skojevske organizacije u Učiteljskoj školi. Moj poznanik, koji je imao veze s njima, dao mi je njihov letak, i to je ispričao na saslušanju. Pustili su me posle tri nedelje, ali izbačen sam iz škole sa zabranom upisa u druge gimnazije. Uspeo sam preko veze da se upišem u Pančevačku gimnaziju, u njoj sam završio osmi razred.
       Moj brat Moma primljen je u KP 1936, bio je član Pokrajinskog komiteta i robijao je kao komunista. Ja sam primljen u Skoj 1938. a u partiju 1939, kao student Medicinskog fakulteta. Bio sam zadužen za rad sa srednjoškolskim aktivom partije, u kome su, u raznim trenucima, bili prisutni: Mileva Planojević, Vera Miletić (majka Mire Marković), Vule Mićunović i Marko Nikezić. Otišao sam u ilegalu posle govora na sahrani Bose Milićević, studentkinje koju su žandarmi ubili u Žedniku. Komunisti su bili veoma prisutni na fakultetima i često se sukobljavali sa ljotićevcima. Naša glavna parola iz tog vremena bila je: “Branićemo Češku”, a naš najbolji govornik bio je Mijalko Todorović Plavi.
       Najveća žrtva porodičnih ideja i pogleda na svet bila je naša majka. Mnogo je patila, ne samo zbog Mominog robijanja, već i zbog proganjanja ćerke i muža. Kuća je bila na njoj, a bili smo prezaduženi.
      
       LIKVIDACIJA GESTAPOVCA: Pušim od svoje 13. godine, a prvu cigaretu pred ocem zapalio sam ispraćajući ga u rat, u kafani “Šiško”. Bio je mobilisan kao rezervni potpukovnik, mada je imao 55 godina. Zarobljen je i rat je proveo u logoru u Osnabriku. Suprotno njegovoj volji, kad je umro, objavio sam njegove dnevničke beleške koje je grafitnom olovkom vodio u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kao i u zarobljeništvu.
       Posle bombardovanja Beograda, nas 70 studenata krenulo je u dobrovoljce i svuda smo naišli na odbijanje. U Belanovici jedan pukovnik nam je psovao majku komunističku - Sve vas treba pohapsiti! Doneli smo odluku da se raziđemo, vratio sam se u Popović i odmah uključio u rad sreskog komiteta partije. Prisustvovao sam sastanku na kome je doneta odluka o formiranju Kosmajsko-posavskog odreda. Iz vrha partije stigla je direktiva da sakupljamo oružje i spremamo se za borbu. Imenovan sam za političkog komesara Prve čete.
       Naše prve akcije bili su napadi na žandarmerijske stanice, diverzije mostova, paljenje opštinskih arhiva i presecanje telefonskih žica. Broj boraca naglo se uvećao krajem avgusta ‘44. i tad se odvajaju Kosmajski i Posavski odred. Do tada, zajednički komandant bio je Koča Popović, povratnik iz Španije, ali nije se baš proslavio u tim prvim akcijama. Prilikom napada na most kod Ralje zakomplikovao je šifre, lozinke... Konspiraciju je shvatao bukvalno.
       Trebalo je da likvidiramo lokalnog saradnika Gestapoa, koji je Nemcima prosledio spisak sa 70 imena komunista i njihovih simpatizera. Imali smo čoveka u policiji, koji nam je dostavio taj spisak sa njegovim potpisom crno na belo. Preobukli smo se u žandarmerijske uniforme i noću ga izveli iz stana. Na čelo male kolone išao je Koča, gestapovac iza njega, pa ja i nekoliko drugih partizana. Dogovor je bio, kad dođemo do već pripremljene rake u šumi, da se Koča odmakne i izgovori nešto na francuskom, to je znak da treba pucati. Tako se i dogodilo, gestapovac je pao, i ustao! Bio je snažan, jak čovek. Bora Marković, komesar odreda, meni naređuje: Pucaj! - Ne mogu!, kažem. Okrene se Koči, vikne: Pucaj ti! - Ne mogu ni ja, kaže Koča. “Jebem vam majku intelektualsku!”, opsuje Bora i likvidira gestapovca. Kasnije se Koča proslavio, bio je uspešan komandant Posavskog odreda.
       Svi članovi sreskog rukovodstva partije došli su u odred, i partija je ostala bez kadra. Onda je stigla direktiva da se vrate svojim kućama, tako ja postajem zamenik političkog komesara, predstavnik partije u odredu. Čitav Kosmajski srez i deo Mladenovačkog, s desne strane pruge Beograd - Niš, bila je, praktično, slobodna teritorija. Članove narodnooslobodilačkih odreda i omladinske rukovodioce birali smo na javnim skupovima. Sve je rađeno javno. Krajem ‘41. posle paljenja skele, započinje nemačka ofanziva a naš odred kreće za slobodno Užice, s namerom da tamo dobijemo oružje. Kod Rudnika nailazi na jake nemačke snage i odlazi u Sandžak.
      
       ZASEDE: Odlaskom odreda na našoj teritoriji nastaje pogrom - paljenje kuća, hapšenja i ubijanja seljaka koji su sarađivali s nama. Preživelo je tridesetak boraca, zahvaljujući činjenici da drugi deo mladenovačkog kraja, kao i smederevski i jasenički, nisu bili otvoreno na našoj strani. Tamo naši odbori nisu birani na javnim sastancima. Zima 1941/42. bila je jedna od najstrašnijih koje se pamte. I glad je vladala, jer su Nemci opljačkali hranu. Skrivali smo se kod svojih ljudi, uvek sa zebnjom da ćemo biti otkriveni, da će zapucati po nama. Umalo nismo izginuli u jednoj školi u selu Granice 1942. Božidarka Damjanović Kika (kasnije moja supruga), Andra Habuš, jedan borac i ja, našli smo se opkoljeni od nedićevaca i Nemaca. Pokušali su da uđu u školu, zapucali smo i oni su uzmakli. Iskrali smo se u suprotni deo zgrade i sačekali da zađe mesec, tačno smo znali da zalazi u tri noću. Počeo sam da se mučim sa osiguračem bombe, Kika je zgrabila bombu i bacila je kroz prozor. Malo smo sačekali, bacila je i drugu bombu, izleteli smo, kud koji. Da smo krenuli posle prve bombe, verovatno bismo izginuli; posle druge eksplozije su se razbežali. Četvrti borac nije imao hrabrosti da krene s nama, sakrio se u sanduk s brašnom, pronašli su ga i streljali. Izdao nas je učitelj, ali to nismo uspeli da dokažemo. Čak, bio je toliko drzak, insistirao je da mu se da Spomenica ‘41.
       Moja sestra Desa bila je član organizacije studenata, ali zbog bolesti nije mogla da dođe u partizane. Pred hapšenje pobegla je sa majkom u Sokobanju, kod očeve familije. Nije bilo mogućnosti da se leči, umrla je 1942. Iste godine mlađi brat Branko zarobljen je i streljan u Jajincima. Ništa lakše nije mi bilo ni kad su ginuli moji najbolji drugovi. Prosto, srastao sam sa smrću.
       Vraćajući se iz Sandžaka, naš odred bio je opkoljen u selu Tuležima, izginulo je više od 200 boraca. Na Kosmaju su ostale grupice partizana, povremeno smo izvodili akcije. Sačekamo u zasedi nemačke automobile; ili, u selu Senaja, sećam se, četnici pevaju: “43 dana, kako nema partizana!” - pobacamo bombe na njih.
       Na našem terenu bili su prisutni četnici vojvode Pećanca, nedićevci i ljotićevci. Prvi četnici Draže Mihailovića pojavljuju se 1943. i bogami, naneli su nam mnogo zla. Tamošnji seljaci užasno su postradali od Specijalne policije, Dražinih četnika i Nemaca. Paljene su im kuće, uništavana imovina, odvođeni su u logor, streljani su, klani - držali su se! Presudnu ulogu u našoj borbi iznelo je seljaštvo. U početku su otpor Nemcima organizovali prevashodno mladi intelektualci i radnici, od ‘43. to breme poneli su seljaci i izneli ga do kraja. Nemci su streljali i bez naših akcija, doduše, na našem području samo jednom: kod Malog Požarevca streljali su taoce u znak odmazde.
      
       RUSI DOLAZE: Godine ‘43. vraća se polet iz ‘41. Imamo veliki odred i formiramo Šumadijsku brigadu. Na jednom skupu sa seoskom omladinom odjeknuo je pucanj, i razneo mi nožni zglob. Do pred kraj rata bio sam gotovo nepokretan. Prohodao sam tek 1946. kada me je operisao rođeni brat generala Simovića, za vreme rata bio je u Britanskoj armiji. Sve vreme bio sam sekretar okružnog komiteta, imali smo bazu u kojoj su sastanci redovno održavani. U Beogradu nismo izvodili akcije, osim pred kraj rata, kad smo ubacili našu trojku: Olgu Vrabić, majora Vukčevića (nedavno je umro) i Đinu Anđelkovića. Dao sam Vukčeviću moje civilno odelo i došao do fine uniforme, u kojoj sam dočekao kraj rata. Kika i ja uzeli smo se 1943. Prijavio sam to partijskoj organizaciji. Formalno, venčali smo se posle rata. Bila je to velika i jaka ljubav. Zaista, Kika je bila izuzetna ličnost. Umrla je 1996.
       Naravno, radovali smo se dolasku Rusa. Verovali smo da će se to dogoditi još ‘41. U Mladenovac smo ušli pre njih, 12. oktobra ‘44. Bilo je slučajeva odmazde, ali to se događalo pojedinačno. Govori se o cifri od sto hiljada ljudi! Ma, ajte molim vas! Pa, Beograd je tada imao 120 hiljada stanovnika. Likvidirani su samo oni koji su otvoreno sarađivali s Nemcima. Nije bilo okupirane zemlje u kojoj nije izvršena odmazda nad kolaboracionistima. Evropu su Nemci zavili u crno; ubijen ti je brat, sestra, otac, spaljena ti je kuća... Svako ko im se pridružio, posle rata bio je surovo kažnjen. Znate li kako su se Francuzi poneli prema svojim kolaboracionistima? Smatram da je velika glupost sada pametovati oko toga. Pogotovo takve stvari stavljati Krcunu na dušu. Poznavao sam ga veoma dobro, bio je emotivan čovek i suprotno tim pričama, nije bio pristalica odmazde nad našim neprijateljima.
       Takođe, priča da je srpska omladina namerno gurana u smrt na Sremskom frontu! - Ma, ajte! Srbija je bila jedina oslobođena, pa nismo mogli da regrutujemo Hrvate i vodimo ih na front. “Nije moralo da se ide na Sremski front!” - ni u Prvom svetskom ratu srpski vojnici nisu morali da idu na Krf, da se desetkuju ljudi! Znači, trebalo je pustiti samo Ruse da ginu - prava logika, nema šta! Vređa me i tvrdnja da je to bio građanski rat. Kakav je to građanski rat u kome iza svih akcija kvislinga stoje Nemci?! Da nije bilo Nemaca, bili bi uklonjeni kao od šale. Jeste, bilo je i elemenata građanskog rata, ali naša borba prevashodno je bila oslobodilačka. Direktno smo se suprotstavili Nemcima, bez ikakvih kalkulacija. I postradali smo zbog toga, bili desetkovani.
      
       TITO: Oslobođenje, ostvarenje ideala, pobeda. Gradimo novu državu. Imao sam tada 25 godina, i dalje sam bio sekretar okružnog komiteta. Posle toga stalno sam menjao funkcije: bio sam upravnik partijske škole, ministar građevina, ministar rudarstva... U ratu se brzo sazreva.
       Nisam mislio da je Tito Rus. Prvi kontakt s njim imao sam u Mladenovcu ‘45. prilikom zbora na Kosmaju. Gledao sam ga sa svim predubeđenjima koja sam mogao da imam prema njemu. Bio je impresivan u ponašanju, ozbiljnog lica - pravi ratni komandant. Posle toga, razume se, imao sam mnogo kontakata s njim, ali samo dva puta u četiri oka, oba 1971. u vreme maspoka. Prvi put kad je na tri meseca odlazio u Hrvatsku: bio sam na funkciji predsednika Skupštine, pitao me je mogu li da garantujem bezbednost za vreme njegovog odsustvovanja. Drugi razgovor bio je dug nekoliko sati, na dan obračuna sa maspokom. Na njegov hitan poziv, napustio sam sastanke u Boru i došao u Karađorđevo. Rekao je: Ovo u Hrvatskoj uzelo je maha. Sve je pokušano da se s njima razjasni, bez rezultata. Idemo u obračun, i treba voditi računa da val nacionalizma ne pređe u Srbiju!
       Bio je veoma žovijalan, neposredan i komunikativan. Mislim da je samo Koča Popović u tom pogledu bio bolji. Sećam se, kad sam bio ambasador u Bugarskoj, u posetu je došao Tito, i, u pauzi, u salonu ambasade poslužen je slanim keksom. Kažem: Poslužite se, druže Tito, ovaj keks ne goji. - Je l’ga i ti jedeš? pita on. - Kako da ne, kažem. - Vidi se po tebi, zaključuje Tito aludirajući na moj punački stas. Bio je normalan čovek, sve je moglo da mu se kaže. Nek sad priča ko šta hoće. Recimo, na sletu 25. maja stalno je pored njega bio Krleža, ponekad i Augustinčić. Jednom sam mu rekao: Razumem vaš odnos prema Krleži, vaše prijateljstvo, ali nije dobro da pored vas nema i drugih pisaca. Andrića, recimo. Zaćutao je, ništa nije rekao. Na sledećei slet nije došao Andrić, ali ni Krleža. Ili, recimo, kad god je išao u posetu nekom mestu u Srbiji, uvek su u njegovoj pratnji bili funkcioneri iz drugih republika. Jednom sam mu rekao: To je u redu, ali kad idete u druge republike, zašto nema nikog iz srpskg rukovodstva? Nije komentarisao, složio se.
       Nismo bili intimni i bliski, svakako bili smo politički jednomišljenici. Imao sam odnos poštovanja, svestan njegove veličine ali i njegovih slabosti. Putovao sam sa njim u Indiju, Nepal, Bangladeš i Siriju. U Indiji, naročito u Bangladešu, dočekali su ga kao Isusa Hrista. Ma kakvih kvaliteta bio, čovek zaista teško može da odoli takvom obožavanju. Da i sam ne poveruje da je Mesija. Imao je takvih slabosti, ali i mi smo veoma krivi - svesno smo gradili Titov kult, jer nam je bio potreban njegov autoritet i uticaj.
       Nastaviće se
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      

Ispovest Dragoslava-Draže Markovića Nekada najmoćniji političar Srbije Dragoslav-Draža Marković kome se pripisuju kapitalne greške po njenu budućnost kao što su “seča liberala” i donošenje Ustava 1974, danas živi usamljenički, okružen brojnim knjigama u skromnom stanu u širem centru Beograda. U njemu dominira velika slika Mostara sa starim mostom - simbolom jednog drugog vremena, nestalog u košmaru devedesetih. Mada u poznim godinama i ne najboljeg zdravlja, oštrouman je i precizne misli.Ostaće upamćen i kao jedan od retkih funkcionera iz komunističkog establišmenta, koji je voleo kafane i druženje sa običnim ljudima. Porodična tragedija, smrt supruge Kike i prerana smrt sina Milorada, odlazak snahe Glorije (sada Pavković) i unuke Mije, senke su njegovog sadašnjeg života.        Nema ničeg strašnijeg nego kad roditelj nadživi svoje dete. Na nesreću, nadživeo sam svog jedinca, kog sam neizmerno voleo. To nije bio kraj nesreće, ubrzo je umrla supruga Kika, a šest meseci kasnije imao sam tešku operaciju srca i krvnih sudova nogu. Ni lekarima nije jasno kako sam se izvukao. Raspad porodice započeo je sinovljevom bolešću, snaha je napustila porodicu, posle je otišla i unuka, a onda je došla smrt. Potom je pohodila i porodicu mog brata Mome, umrli su mu sinovi Ivan i Branko. Ipak, za njim je ostala velika porodica: ćerke, unuka, praunuka... Ja živim sam. Kako živim, ni samom mi baš nije jasno. Verovatno zahvaljujući brizi iskrenih prijatelja, pažnji komšija i pristojnoj penziji koja mi omogućava da bez problema nabavljam lekove.

      
      

Dragoslav-Draža Marković U ratu komesar Prve kosmajske partizanske čete i zamenik komesara odreda               1945. sekretar okružnog komiteta        1946. upravnik partijske škole CK Srbije        1947. ministar građevinarstva u republičkoj vladi        1948. ministar rudarstva u republičkoj vladi        1951. direktor Radio Beograda        1954. predsednik Saveta za kulturu        1956. predsednik ideološke komisije CK Srbije        1958. ministar prosvete u republičkoj vladi        1960. član Izvršnog komiteta CK Srbije        1963. ambasador SFRJ u Bugarskoj        1967. predsednik Republičkog veća Skupštine Srbije        1967. predsednik Ustavne komisije Srbije        1969. predsednik Skupštine Srbije (najviša funkcija u Republici)        1974. predsednik Predsedništva SR Srbije        1978. predsednik Skupštine SFRJ        1982. član Predsedništva CK Jugoslavije        1986. odlazi u penziju, do 1990. član Saveta federacije