NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Svedočenje plave haljine

Da li smo malo zaboravili katastrofu od 26. aprila 1986? Sedamnaest godina kasnije košmar nije nestao, niti se ublažio. Preostalo je dvadeset hiljada kvadratnih metara tečnog otpada i dve i po hiljade čvrstog otpada

      Trava je veoma visoka u ukrajinskom selu Opačiči. Odavno je niko nije pokosio. Jer, samo 28 ljudi, svi stari, živi u njemu. Bez ikakve državne administracije koja bi im pomagala i, uopšte, brinula o njima.
       Stanovnici sela neobična su porodica. Jedni druge sreću tri puta nedeljno, kada, uvek na isto mesto, dolazi kamion s isporukama hleba, ulja, šećera i ostalih najneophodnijih namirnica. “Tu i tada takođe razmenjujemo i vesti”, objašnjava 67-godišnja Valentina Kovtunenko. Ostalu potrebnu robu kupuju jedanput u mesec dana i to u gradu Ivankovu udaljenom 50 kilometara. A svako uzgaja voće i povrće za sebe. Valentina nam pokazuje kupus u svojoj malenoj bašti u kojoj gaji i luk, krompir i jagode. “Sad je vreme da se pobere”, dodaje tiho.
       U Opačičima čak ni crkva nije “redovna”. Misa se služi samo na velike praznike. “Nekada je ovde živelo 300 porodica”, priseća se nostalgično. “Ovaj region je bio tako lep. I lepo se živelo. Jednostavno, imali smo sve što nam je potrebno: šuma oko nas davala nam je voće, sve vrste pečuraka... Imali smo i ribu u obližnjoj reci po kojoj su i brodovi sve vreme plovili.” Danas je Už, verovatno, najnapuštenija reka na svetu, pošto niko nije lud da peca 20 kilometara od černobiljske nuklearne elektrane.
       Selo se nalazi u isključenoj zoni koja obuhvata prečnik od 30 kilometara oko elektrane i gde se može ući samo sa specijalnom dozvolom ukrajinske vlade. Tamo živi i Anastazija Čikalovec, ili, sama se predstavlja - baba Nastja. Napunila je 82 godine, ali još savršeno pamti vreme kada su i njen i životi miliona drugih ljudi zauvek promenjeni. “Moja sestra živi u Kopačima, svega četiri kilometra od elektrane”, reći će prilično živahno: “Dan posle nesreće, vlada je evakuisala i nju i ostale stanovnike, pa je tako moja sestra stigla u našu kuću. Te noći je čula strašnu eksploziju, dok mi ovde još ništa nismo znali.”
       Sovjetske vlasti su ćutale tokom mnogih, dugih dana. Vetar je nosio ogroman radioaktivni oblak prema Belorusiji, koja se nalazi jedva nekoliko kilometara dalje ka severu. “Nas su tek nedelju dana kasnije evakuisali. Tačnije, tek 4. maja. Poneli smo samo neophodne stvari i stavili ih u zajednički kombi. Moj muž Nikolaj nije mogao s nama, jer je u tom trenutku bio mrtav pijan”, dodaće s neobično vragolastim osmehom.
       Baba Nastja priča i prepričava priče u maloj kuhinji ukrašenoj tekstilnim desenima tipičnim za tu oblast. Na prozoru je pismo iz Brazila. Od Efrosinije je, njene sestre bliznakinje koja je tamo emigrirala odmah posle Drugog svetskog rata. Nastja ju je posetila 1991. godine a sestra joj je ponudila da ostane. Odbila je: “Ja sam vrlo jednostavna žena. Volim da radim sopstvenim rukama, da uzgajam povrće u ovoj mojoj maloj bašti.” I tako je baba ostavila sestru i vratila se u rodno selo, pored nuklearke.
       Na ulazu u Černobilj, pak, prosto se ne može izbeći drhtavica kada metalna tabla s nazivom grada iskrsne na omanjem putu. Pogotovo ako se ima u vidu da on još pruža krov nad glavom hiljadama ljudi, te da leži upravo na rubovima dela gde je zabranjeno - živeti. Tu se nalazi i spomenik takozvanim likvidatorima, spomenik podignut u čast 700 000 ljudi koji su od 1986. do 1987. godine pokušavali da zaustave pakao. Nakon što su uspeli da ugase požar neviđenih razmera, tokom narednih meseci pokušavali su da region otarase nuklearnog otpada i, zatim, učestvovali u pokušajima konstrukcije prvog sarkofaga za pokrivanje uništenog reaktora.
       Hrabri dobrovoljci i ostali koji su, pak, bili obavezni, pridošli iz celog Sovjetskog Saveza, dospeli su do izgubljenog kutka bivše imperije kako bi sprečili ozbiljniju opasnost. Međutim, vlasti su postupile kriminalno: “likvidatorima” niko nije objasnio kakvom se riziku, zapravo, izlažu. Niti su obezbedili kako njima, tako ni stanovništvu odgovarajuću zaštitu. Ljudi su svesno poslati u susret smrti. Jer, neko je i to morao da uradi. “Roboti iz Japana i Sjedinjenih Američkih Država zaustavljeni su posle nekoliko sekundi. Samo smo mi mogli da se popnemo gore, na krov reaktora”, objasnio je svedok Beloruskinji Svetlani Aleksejevič u njenoj dirljivoj knjizi “Molitva za Černobilj”.
       Mnogi od njih su umrli, dok su se mnogi suočili s nesagledivim posledicama. Uključujući i neke pilote helikoptera, veterane iz Avganistana, koji su takođe učestvovali u operacijama spasavanja onoga što se, eventualno, spasti moglo. No, ovaj rat nisu mogli da dobiju. S druge strane, prema zvaničnim podacima, samo je 31 osoba umrla od direktnih posledica nesreće, uprkos činjenici da je za proteklih 17 godina desetine hiljada ljudi umrlo i umire polako, u mraku. Reč je mahom o “likvidatorima”, članovima njihovih porodica, kao i stanovnicima nastradale oblasti. Naime, izračunato je da je više od četiri miliona ljudi iz Belorusije i Ukrajine osetilo efekte radijacije, koji će biti preneti i budućim generacijama kroz rak, leukemiju i genetske transformacije.
       Tragedija Černobilja apokaliptična je, tiha i nečujna tragedija koja uporno beži od mogućnosti ljudskog razumevanja. Poslednji reaktor od ukupno četiri ugašen je 2000. godine uz svečano prisustvo ukrajinskog predsednika Leonida Kučme. Protesti su bili oštri: reaktor je proizvodio pet odsto celokupne energije u zemlji, upošljavajući 9 500 ljudi. Sada ih je ostalo 4 200. Brinu o različitim projektima finansiranim iz inostranstva. U stvari, uglavnom rade na bezbednosti preostala tri reaktora. Treba da uklone nuklearno gorivo, kao i čvrsti i tečni otpad, kako bi ga onda smestili u metalne kontejnere napunjene gasom, hermetički zatvorili i zatim spustili u posebne betonske rupe.
       “Još ima oko 20 000 kvadratnih metara tečnog otpada i 2 500 kvadratnih metara čvrstog otpada”, objašnjava Oleg Goloskov iz Direkcije elektrane. “Do 2013. moramo ukloniti sve gorivo, iz svih reaktora, i konzervirati ga za period od 40 do 100 godina budući da treba sačekati njegove reakcije. Posle ćemo videti šta dalje.” Nažalost, Goloskovljeva saznanja su alarmantna: “Sklonište ima pukotine kroz koje godišnje prolazi između 2 000 i 3 000 kubnih metara vode koja, opet, dolazi u kontakt s nuklearnim gorivom.” Ali, on smatra da taj podatak trenutno nije toliko zabrinjavajući, iako “unutar strukture ima još 200 tona nuklearnog goriva i 30 tona radioaktivne prašine, a mi, radi prevencije, upumpavamo polimer da bismo ih fiksirali”.
       Ukrajina nema novca za obezbeđivanje ovih procesa. Stoga se na tri meseca sastaje tim međunarodnih donatora koji analizira situaciju i donosi odluke. Njihov budžet iznosi 758 miliona dolara, mada je od 1998. godine potrošeno samo 300 miliona. Mada je preko potrebno da se ovi gorući problemi reše, projekat za drugo sklonište (zaklon, pokrivanje reaktora) nazvano “Luk”, daleko je od realizacije. Puno je birokratskih prepreka. Štaviše, slučaj Černobilja jedinstven je u istoriji i zato treba usvojiti mnoge norme i standarde. A donatori traže veoma stroge standarde bezbednosti za radnike na novom skloništu. Toliko stroge da ih je gotovo nemoguće zadovoljiti.
       Produžene efekte eksplozije osetilo je 110 evakuisanih gradova i sela u Ukrajini i 485 u Belorusiji. Njihovi nazivi još se mogu pročitati na mapama - u zagradama. Najveći od tih gradova je Pripjat, 1986. imao je 50 000 stanovnika. Nalazi se na kilometar i po od četvrtog reaktora i danas je ništa drugo do grad duhova. Ispražnjen je 36 sati kasnije, uz pomoć 4 200 autobusa. Ukupan broj od 160 000 ljudi iz regiona evakuisan je “za nekoliko dana”, saopštile su vlasti: stanovnici se nisu mogli vratiti i, od tog dana, sve je ostalo isto.
       Bilo kako bilo, u Pripjatu je očigledno da je bio bogat grad. Nastao je namenski, 1970, kada je počela da se izgrađuje fabrika, a radnici i njihove porodice da dolaze u kolonama. Pripjat je bio ostrvo kvaliteta, superioran u odnosu na ostatak SSSR-a. Stanovi su sada potpuno napušteni, ali i dalje puni znakova svakodnevice. Obične stvari: igračke, slike, list “Pravda” iz uklete 1986. Kada su odlazili, žitelji su mogli da ponesu tek po nekoliko stvari. Noć pre nesreće, gospođa s osmog sprata jednog solitera ostavila je plavu haljinu da se suši na balkonu. Posle 17 godina, haljina je još tamo. A i sitno belo i žuto cveće jogunasto odoleva i pušta mladice na napuštenom asfaltu glavnog gradskog trga, tik ispred hotela “Polisja”.
       Nesreća se dogodila uoči Prvog maja, najvažnijeg praznika u Sovjetskom Savezu. Sve je bilo spremno za proslavu. I novi luna park trebalo je pompezno da bude pušten u pogon. Vrteške i točak za razgledanje panorame ostali su zaboravljeni. Prekrili su ih rđa, mahovina i visoko rastinje. Ostali su da budu tragična razglednica mesta gde je zabava slomljena tugom.
      
       ALESANDRO GORI
      
Jugoslovenska oprema

Na sajtu http://www.sbu.gov.ua objavljeni su dokumenti nekadašnje ukrajinske KGB s oznakom “tajno” i odnose se na period od 1971. do 1988. godine. Tu su i specijalni izveštaji u kojima piše o stalnim kršenjima pravila izgradnje pojedinih delova atomske centrale od 1976. do 1979. godine. Dokument koji se odnosi na isporuke nekvalitetne jugoslovenske opreme nosi broj 15 i datum 9. januar 1984. Potpisao ga je načelnik Šestog odeljenja ukrajinske KGB za Kijev i Kijevsku oblast Mihailo Turko. “U skladu s ugovorom između Ministarstva za energiju SSSR i spoljnotrgovinskih organizacija SFRJ, za izgradnju atomskih centrala jugoslovenske firme ‘Energoinvest’ i ‘Đura Đaković’ isporučuju 10 kompleta cevi višekratne prinudne cirkulacije i 40 bubnjeva-separatora. Cena jednog kompleta iznosi više od 37,1 miliona rubalja, po obračunima za januar 1983. godine”, navodi se u dokumentu.
       “Prema dobijenim podacima, nađena je veća količina grešaka na varenim spojevima koji u procesu rada energoblokova mogu da dovedu do havarija”, piše u izveštaju. U dokumentu se kaže i da je pri ulaznoj, tehničkoj kontroli pronađeno da je na varenim spojevima cevi koje su proizvela sovjetska preduzeća “nađeno značajno manje defekata” nego na opremi koja je stigla iz Jugoslavije. U izveštaju se još dodaje da su “Energoinvest” i “Đura Đaković” isporučivali opremu i za nuklearne elektrane u Kursku i Smoljensku i da su na centrali u Kursku “takođe pronađeni defekti na cevima koji su mogli da dovedu do havarije”.
      
       A. VUČKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu