NAZIV: Crno runo
AUTOR: Gojko Đogo
IZDAVAČ: Prosveta, Beograd 2002.

      Pre više od dve decenije, posle objavljivanja njegove četvrte zbirke pesama Vunena vremena, Gojko Đogo je poneo teško breme: postao je obrazac. Najreprezentativniji ovdašnji primer pesnika koji plaća visoku cenu jer se drznuo da posvedoči (makar i posrednim, figurativnim jezikom) istinu o svom dobu. Plaćanje visoke cene je, pri tom, pesniku nametnulo i obavezujući oreol čije bi zračenje novi stvaralački poduhvat lako mogao da ugrozi. Vrlo je verovatno da je šesnaest godina dug razmak između Izabranih i novih pesama (sledile su Vunenim vremenima) i zbirke o kojoj je reč mogućno objasniti i mučnim prevladavanjem tog problema.
       Pet ciklusa složenih u novu zbirku objedinjuje, na više načina posredovana, Đogova preokupacija smislenošću pevanja u vremenu lišenom smisla. Mada sadrži i opšta obeležja čovekovog položaja, vreme u pesnikovom vidnom polju najvećma “pokriva” specifičnosti prošlog veka. Proslaviće ga - stoji u završnici ove zbirke - “logori i tamnice/ To su naše svete zadužbine”. Misli se, dakako, na doba totalitarnih ustrojstava, agresije na integritet individue. Iako već u prvom ciklusu saopštava da “nismo mi jedini narod/Što proleće čeka pola veka”, znatan deo svoje stvaralačke energije pesnik će aktivirati da nagovesti domaće okolnosti u kojima se rečeno čekanje zbiva. Okolnosti istorijske, socijalne, ideološko-političke, sve do konstatacije da su “svi izlazi zazidani”, da je od nas tragično zabludelih i Tvorac digao ruke... Đogovo viđenje uloge pesničkog poslanja (koje, pored ostalog, podrazumeva misao i govor oslobođene zapreka) u zbirci prolazi kroz nekoliko mena: od poricanja bilo kakve njene efikasnosti, preko svođenja moći poezije na privatnu preokupaciju, do uviđanja da je pesnik ipak pozvan da “zabeleži”. Da svedoči bez obzira na cenu. Ceo jedan ciklus razvija ideju o “pevaču” čija je sudbina (da bude oslepljen) već u legendama predviđena.
       Opšta obeležja epohe su, prema pesniku, i ona trajna, od iskona zadana: basmovite Đogove pesme - komunikacija govornog subjekta sa mitskim bićima i predstavnicima životinjskog sveta - sugerišu nepromenjivost čovekovog položaja. (Istini za volju, “igre sa zverovima”, što će reći ezopovski jezik, na jednom su mesto objašnjeno nemogućnošću slobodnog izjašnjavanja)... S druge strane, uzroke današnjih naših sunovrata pesnik sagledava u nesposobnosti da se koristimo istorijskim iskustvom. U polemičkom obraćanju korifejima naše političke i kulturne prošlosti mogu se naslutiti istorijski (ako ne i mitski!) koreni naše varijante savremenosti. Epizode iz života u doba Stefana Dečanskog smeraju, tako, današnju kosovsku nesreću. Problem “upotrebljivosti” lingvističkog načela Vuka Karadžića seže do nedavnih naših dana (“Ne mogu da pišem/Kao što govorim/jer/ne mogu da kažem/ono što mislim”)... I, napokon, pesme koje ishode iz Đogovog ličnog iskustva (utamničenje zbog zbirke pesama), poneke sa preciznim oznakama mesta i vremena, u pesničkoj slici epohe deluju opštim značenjima.
       Hoće se, dabome, reći da klimu duha i morala svog doba Gojko Đogo dočarava na više komplementarnih načina. Pored ostalog, i metaforičko-simboličkim i alegorijskim iskazom. Množina aluzija u njegovim stihovima predmet povezuje sa istorijskim iskustvom, ili ga konkretizuje u savremenosti. Đogov leksički probran, mnogoznačan ali komunikativan, ritmičan i zvučan pesnički jezik je prava mera složenosti i sugestivnosti u kojoj se ostvaruje udruženo dejstvo bitnih komponenata ove zbirke. Crno runo je, bez sumnje, rezultat stvaralačke zrelosti, vremenski raspon koji knjizi prethodi pokazao se i te kako plodonosan... A za oreol, kakav je Đogo svojevremeno poneo, u novim okolnostima valjda i neće biti prilike. Ma kako problematični, pesnikovi politički stavovi mogu biti podložni samo moralnim konsekvencama. U nadležnosti književne kritike sasvim izvesno nisu.
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ