Ne znam da li je to ironija istorije ili ironija policije, tek, u svakom slučaju, mi danas sve svoje nade polažemo u to da će policija uspeti da iskoreni patriotizam u Srbiji

      Zamislite čoveka koji danas u Srbiji iziđe na ulicu i počne da viče: “Ja sam patriota” i “Živeo patriotizam”. Šta bi se takvom dogodilo? Bio bi uhapšen i priveden zbog osnovane sumnje da je u pitanju mafijaš, diler droge, mogućni ratni zločinac i verovatni ubica. Jer odnedavno i policija zna ono što je odavno mnogima poznato, to jest da je patriotizam drugo ime za najgore oblike nasilja i zločina. Da bi otkrila podmukle zlikovce, policija danas prati izvikane patriote. Novost predstavlja i to što sada mnogi ljudi - a mislim da u to mnoštvo mogu da ubrojim i ovde prisutne - sa simpatijama i odobravanjem gledaju na obračun policije sa patriotama i tumače ga kao dobar znak, nagoveštaj boljih dana za Srbiju. Ne znam da li je to ironija istorije ili ironija policije, tek, u svakom slučaju, mi danas sve svoje nade polažemo u to da će policija uspeti da iskoreni patriotizam u Srbiji.
       Naravno, ovaj moj prikaz današnjeg srpskog patriotizma ne može da ostane ovako jednostavan, sveden na jedan paradoks. U to ime, evo nekoliko nijansi. Najpre, moram da uzmem u obzir da se patriotizam u koji se zaklinju ubice i oni koji su ih odgajili, opremili i pustili u svet, da se taj patriotizam obično naziva tobožnjim ili lažnim patriotizmom, patriotizmom pod znacima navoda, zloupotrebom patriotizma. Tim razlikovanjem želi se reći da obračun sa onima koji pljačkaju, pale i ubijaju civile noseći uniforme sa srpskim grbom i srpsku otadžbinu na usnama, ne treba tumačiti kao skidanje maske sa zločinačke suštine patriotizma. Naprotiv, od ove distinkcije obično se očekuje da pomogne da se prepoznaju i osude lažne patriote i da se tako otvori put ka afirmaciji onog pravog, istinskog, autentičnog srpskog patriotizma.
       U skladu s tim, uoči pada Miloševićevog režima, počelo se u Srbiji govoriti o “novom patriotizmu”, s idejom da se monopol nad patriotskom retorikom ne prepusti Miloševićevim i Šešeljevim sledbenicima, koji su sebe voleli da nazivaju “patriotskim snagama”. Tako je Zoran Đinđić, u izveštaju koji je, kao predsednik Demokratske stranke, podneo na skupštini stranke februara 2000, naveo da je jedan od njegovih zadataka da se bori za “novi patriotizam” patriotizam, koji će, kako je rekao, biti “odgovoran za naše ljude i našu zemlju”. Dve godine kasnije, u ulozi premijera srpske vlade, on će svoje viđenje novog patriotizma suprotstaviti ne samo patriotizmu koji je “raspirivala” prethodna vlast nego i varijanti novog patriotizma koju je ponudio tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Njemu je Đinđić, na konferencije za novinare krajem marta 2002, zamerio što se, pravdajući se patriotizmom, ograđuje od odluka kojima se konkretno potvrđuje saradnja sa Tribunalom u Hagu. “Taj novi patriotizam koji se širi iz vrha države”, rekao je Đinđić, “može biti opasan ako pređe na građane, jer će zakočiti sve reforme”. (Blic, 30. mart 2002).
       Posle 5. oktobra 2002, izraz “novi patriotizam” najviše je koristio Narodni pokret “Otpor”. Na Drugom kongresu ove organizacije, održanom početkom februara 2001, “novi patriotizam” je istaknut kao “ključni predznak promena za koje se zalaže “Otpor”. Taj patriotizam nazvan je još i “novim građanskim patriotizmom”. Prema rečima Vladimira Pavlova, jednog od aktivista ove organizacije, novi patriotizam koji “Otpor” želi da neguje, “nastao je kao potpuna negacija starog, zatvorenog i zatrovanog patriotizma; usmeren je ka pojedincu - građaninu, utemeljen na znanju, a ne na mitovima, na sposobnosti, a ne na podobnosti, na ekspertima, a ne na mediokritetima, na preispitivanju tradicionalnih vrednosti, a ne na nekritičkom preispitivanju prošlosti, utemeljen na toleranciji, dijalogu i pluralizmu, a ne na diskriminaciji, diktatu i jednoumlju; u odnosu na stari predstavlja podsticanje solidarnosti među građanima”. (“Nezavisna Svetlost”,10 - 17. februar 2001).
       Ima znakova da u poslednje vreme negovanje “novog patriotizma” postaje deo državne politike.Tako se može protumačiti činjenica da je taj izraz nedavno (u intervjuu objavljenom u “Politici” 26. januara 2003) upotrebio ministar spoljnih poslova SCG Goran Svilanović da bi opisao “novo nacionalno dostojanstvo koje podrazumeva objektivne poglede na sopstvenu odgovornost i unapređenje stvarnog političkog dijaloga sa našim susedima”. Pre nekoliko dana, i premijer Srbije Zoran Živković pokušao je da dočara novi, preobraženi patriotizam. Njegova formula je jednostavna: “Patriotizam za 21. vek je konkurentnost” (“Ekonomist”, 9. april 2003).
       Prema vrednostima koje se danas pripisuju patriotizmu nemam skoro nikakvih rezervi. Jer on treba da slavi meni drage stvari: znanje, sposobnost, građanina, toleranciju, dijalog, solidarnost, pluralizam, odgovornost, objektivnost. Nemam ništa ni protiv konkurentnosti. Uprkos tome, sebe ipak ne vidim kao nekog novog patriotu, jer mi je jasno da ove vrednosti koje lako zaslužuju moje poštovanje - kao što i rečnik koji uz njih ide lako nalazi mesto u mom govoru - u stvari, nisu svojstvene patriotizmu, bar nijednoj od njegovih dosad opisanih ili praktikovanih vrsta. A teško mogu da poverujem da će se naći neka nova koja će obuhvatiti toleranciju, dijalog, konkurentnost i ostalo. S druge strane, te iste vrednosti sasvim logično i takoreći spontano prianjaju uz takve pojmove kakvi su demokratija, humanizam, mir, ljudska prava, pravna država, civilno društvo.
       U navedenim primerima ovog novog, reformatorskog govora koji bi trebalo da bude govor pro patria, samo u jednom slučaju javlja se vrednost, odnosno retorička figura, koja kod mene izaziva podozrivost. To je “nacionalno dostojanstvo”, koje se u Svilanovićevom intervjuu našlo u protivprirodnoj vezi sa objektivnošću, odgovornošću i dijalogom sa susedima. U stvari, tačnije bi bilo reći da je u ministrovom govoru o patriotizmu jedino “nacionalno dostojanstvo” na svom mestu, dok su ostale, meni - a verujem i njemu - drage stvari tu deplasirane. Jer taj izraz se odavno izborio za svoje mesto u repertoaru patriotskih vrednosti, u arsenalu figura patriotizma. Bez pozivanja na “nacionalno dostojanstvo”, odnosno na “čast” ili “ponos” nacije, teško da se o patriotizmu može govoriti, bar otkad postoje nacije. Uz to, kao što znaju čitaoci patriotske lektire, nacionalno dostojanstvo treba da bude, kako se tu kaže, “u krvi rođeno”, “životom naših sinova plaćeno”, “do smrti branjeno”... Drugim rečima, teško je zamisliti neki patriotizam, a još teže videti ga na delu, bez neprijatelja, bez mržnje, bez rata, bez stradanja i smrti koje patriotska retorika slavi kao vrhovni ideal.
       Zato nema ničeg nelogičnog u tome što se jedna od organizacija koja je davala bezrezervnu podršku Miloševićevoj ratnoj politici zove Patriotski savez Jugoslavije i što je ta organizacija prošle godine (22. marta 2002) izabrala Miloševića za svog počasnog predsednika, sa željom da “prvom patrioti i heroju Jugoslavije izrazi podršku, veliko priznanje i zahvalnost za dostojanstvenu i časnu odbranu i pred Haškim tribunalom vitalnih interesa naše otadžbine”. “Tvoje reči iz Haga”, poručili su Miloševiću ovi njemu i danas verni sledbenici, “jačaju snagu patriotizma, koji je imanentan biću našeg slobodarskog naroda”. (“Dnevnik”, 23. mart 2002).
       Iznenađenje ne predstavlja ni to što je u poslednje vreme o sebi kao patrioti i zaštitniku “nacionalnog dostojanstva” s najviše zanosa govorio jedan patriota danas u bekstvu - Milorad Luković Legija. U otvorenom pismu koje je uputio javnosti, 28. januara 2003, a koje se sada može čitati kao najava ubistva Zorana Đinđića i pokušaja državnog udara, Legija je predstavnike nove vlasti u Srbiji optužio da “gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva”, da im “ni do čega što je srpsko nije stalo”. Nasuprot njima, ponudio je sopstveni primer, primer čoveka prožetog patriotskim osećanjima. “Mera mog života”, kaže tu Legija, “jeste veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizam koji nosim u sebi, a ne količina podaništva i snishodljivosti koju pokazujem prema drugima.”
       Međutim, nelogično je - ili, tačnije, nije u logici njihove politike - kad patriotizmom hoće da se zakite i srpski reformatori. Jer se za patriotizam koji bi da bude tolerancija, pluralizam, odgovornost, poštovanje suseda i ljudskih prava, može reći ono što je Nenad Čanak rekao za takozvani umereni nacionalizam: da je to isto što i krokodil vegetarijanac. Ako vam je iz nekog razloga - a dozvoljavam da svi nisu isti - zaista potrebno da uzgajate patriotizam, neće vam on uspeti ako ga hranite ljudskim pravima, jer on se isključivo hrani ljudskim mesom.
       Ne sumnjam da je “umerenim nacionalistima” stalo do nacionalizma. Razumem zašto oni pokušavaju da današnjoj Srbiji, koja se okreće demokratiji i gleda kako da se uključi u izgradnju nove Evrope, prikažu nacionalizam kao nešto što, kad se istušira i skrati nokte, može da bude u savršenom skladu sa tim težnjama. Ali sumnjam da je “novim patriotama” među reformatorima zaista stalo do patriotizma i ne razumem zašto oni svoj plan oporavka i reforme Srbije nazivaju njegovim imenom. Mislim da neće ništa izgubiti ako patriotsku retoriku prepuste njenim autentičnim korisnicima i ljubiteljima. Među njima su i oni patrioti zbog kojih - od kad su iza brave, domaće ili holandske, ili viđeni da se tu nađu - počinjemo da verujemo da će ovde jednog dana moći da se živi.
      
       (Reč na međunarodnoj konferenciji “Novi patriotizam”: levo, desno, Istok, Zapad, održanoj od 12. do 14. aprila 2003. u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu)