Aleksandra Tadić sistematski već duži period napada Zavod za zaštitu prirode Srbije i njegove stručnjake, ali i nadležno ministarstvo. Zašto to radi?

      Tekst u NIN-u pod naslovom “Kuda lete ptice Srbije?” od 10. aprila, prilično je umeren u odnosu na pisma koja ona odašilje širom naše zemlje i inostranstva. Istina je da Tadić slabo poznaje svet ptica, ne bavi se njegovim istraživanjem i monitoringom i nikada nije objavila nijedan stručni ili naučni rad na tu temu. Pitanje je koliko prati domaću i stranu literaturu iz te oblasti. Zbog laičkog i nestručnog pristupa, uz sistematsko izbegavanje kontakata i saradnje sa stvarnim poznavaocima sveta ptica u Srbiji, dolazi često do njenih netačnih izjava. Navodim ih po redosledu u tekstu.
       Bez želje da umanjujem postojanje problema ubijanja ili preprodaje ptica, odgovorno tvrdim da je izuzetno preterivanje kada se u podnaslovu teksta tvrdi da je krijumčarenje drogom isto po zaradi sa krijumčarenjem ptica. Kad bi bilo tako, onda bi armija ljudi u Srbiji to radila, pošto droge ima malo a stalno ili povremeno u Srbiji svake godine boravi više stotina miliona ptica u okviru 360 vrsta. Sasvim okvirno se može pretpostaviti da je u Srbiji preprodaja ptica manje od jedan odsto vrednosti trgovine drogom, cigaretama ili naftom, na primer.
       Izuzetno su “naduvane” cene ptica grabljivica iz sokolarskog odgoja na zvaničnoj međunarodnoj legalnoj ili na ilegalnoj berzi. Cene su na zvaničnoj berzi obično do 2 000 evra a vrlo retko više (to se može proveriti na zvaničnim sajtovima sokolarskih udruženja raznih zemalja sveta ili kod registrovanih odgajivača i distributera). Postoji noviji slučaj kod nas da je jedan meštanin iz Vladičinog Hana pokušavao prošle godine da preko oglasa u listu “Zov” proda dva siva sokola, ali nije mogao naći kupca i pored toga što ih je nudio za 150 evra komad. Zavod je inače skrenuo pažnju redakciji “Zov” da ne objavljuje takve oglase i da ih ubuduće prosledi inspekciji i pokrenuo postupak da se oglašivač uhvati. Inače, objavljivanje u štampi podataka o astronomskim cenama ptica na crnom tržištu (bilo tačnih ili netačnih), nije dobro jer direktno kod nekih čitalaca rađa ideju da možda na taj način lako mogu doći do zarade.
       Bastardi koje stvaraju odgajivači gotovo nikada ne mogu napraviti u prirodi probleme za divlje populacije ptica, osim u veoma retkim slučajevima kada nekih ptica ima izuzetno malo ili žive na nekim izolovanim teritorijama (ostrva, na primer).
       - Opis lova ptica grabljivica od strane Aleksandre Tadić - tako što se oslepi mali soko (vetruška) koji ne može da leti već balansira iznad zemlje pa dolaze druge ptice grabljivice, a ljudi ih hvataju, sa ornitološkog stanovišta - gotovo je nemoguć. Iz svog terenskog iskustva širom Balkana i Panonske nizije od preko dve decenije i bezbroj kontakata sa ljudima raznih fela, tvrdim da takav način krivolova ne postoji niti je postojao, iako je neki morbidni um mogao i tako nešto smisliti i probati. Ipak, takva verovatno izmišljena priča, sa ciljem da do kraja gane čitaoca nije primerena listu tipa NIN. Možda bi bila prikladna za “Zonu sumraka” ili “Treće oko”.
       Nespretno je citirana izjava ministra Anđelke Mihajlov, jer će se zaista po novom Zakonu i po budućoj Uredbi o zaštiti prirodnih retkosti štititi većina divljih ptica, ali će ipak neke od njih i dalje biti objekat lova pa i hvatanja ukoliko su na listi lovnih vrsta u okviru Zakona o lovstvu i Naredbe o lovostaju. To su, na primer, patka gluvara, poljska jarebica, fazan, liska, možda prepelica, grlica, itd.
       Potpuno je pogrešna konstatacija na kraju teksta (koja je, u stvari, zaključak A. Tadić) da u poslednjih 10 godina u Srbiji nema nijedne ptičije vrste sa populacijom u porastu i da je svega nekoliko vrsta iste populacije, dok najvećem broju vrsta populacija drastično opada. Ko god se iole ozbiljnije bavi pticama u Srbiji u novije vreme, zna da je za mnoge ptice grabljivice, na primer, stanje zadovoljavajuće a brojnost nekih vrsta je u znatnom porastu (osičar, beloglavi sup, orao belorepan, eja močvarica, riđi mišar, stepski soko, itd.), kod nekih je u blagom porastu i stagnaciji (orao zmijar, eja livadarka, suri orao, sivi soko,...), dok su u lošem stanju pre svega populacije orla krstaša, bele kanje, orla patuljka i kraškog sokola. Takođe i među barskim pticama mnoge vrste imaju trend porasta brojnosti, kao i među pevačicama. Naravno i kod tih grupa ima veoma ugroženih vrsta kojima treba posvetiti posebnu pažnju. Suština u zaštiti diverziteta faune ptica u Srbiji nije i ne treba da bude usmerena samo ka zaštiti jedinki (osim izuzetno kod najređih vrsta), već pre svega ka zaštiti njihovih posebno vrednih staništa i osnovnih ekoloških uslova u prirodi (mozaičnost ekosistema i ravnoteža u životnim lancima). Generalno gledano, stanje faune ptica u Srbiji je mnogo bolje za većinu vrsta nego što je bilo, recimo, sredinom 20. veka. To bi mogla da zna i Aleksandra Tadić kada bi više čitala stručnu literaturu o pticama Srbije i Evrope i kada bi više “terenisala”.
       Posle prethodne netačne konstatacije, usledila je još jedna apokaliptična: da za “10 godina veliki broj vrsta ptica uopšte neće postojati”. Na sreću, i ovo je izjava laika, koji ne zna stvarno stanje u prirodi. Najpesimističnija stručna prognoza pokazuje da u Srbiji za 10 godina stvarno može nestati poneka vrsta ptica, ali da taj broj neće preći cifru od 10. U stvari, neke vrste mogu nestati kao gnezdarice, ali će se i dalje viđati u seobi i lutanju. Sa druge strane, u narednih 10 godina je moguće ponovno vraćanje u Srbiju nekih vrsta koje dugo nisu bile naše gnezdarice. Setimo se samo velikog povratka crvenokljunog labuda koji se sada gnezdi širom severa Srbije, zatim velikog kormorana koji je već zbog brojnosti postao ekonomski problem za ribare, pa dolaska riđeg mišara iz Azije, povratka kao gnezdarice eje livadarke, naglog povećanja brojnosti gotovo nestale velike bele čaplje i sive guske, itd., itd. Naravno, mogla bi se ovde navesti i lista nekih ptica koje su zaista otišle iz naših krajeva poslednjih decenija kao što su plavokljuna patka, bradan, crni lešinar, itd.
       Tekstovi o problemima zaštite ptica i prirode zaista treba da se pojavljuju u časopisima takvog ugleda kao što je NIN, jer značajno doprinose borbi za njihovu uspešniju zaštitu. Takođe potpuno podržavam pisanje o posledicama Balkanske afere sa pticama i postojanje švercera i trgovaca pticama. Nikome pa ni Zavodu nije u interesu da se to zataškava i svi koji ne poštuju zakon, treba da odgovaraju. Ipak, morao sam da na neki način reagujem na izjave Aleksandre Tadić jer ona napada stručnjake ornitologe i Zavod za zaštitu prirode Srbije, optužujući ih da su direktno uključeni u te rabote, a Zavod je oduvek bio na braniku borbe za očuvanje ptica i njihovih staništa u Srbiji.
       Na kraju bih se samo kratko osvrnuo na to zašto Aleksandra Tadić uvek, i u našoj zemlji a posebno u inostranstvu, teži da situaciju sa zaštitom ptica i prirode prikaže po sistemu “što gore, to bolje” i zašto uvek samo napada umesto da ponekad za promenu pruži ruku saradnje, ne samo prema Zavodu ili Ministarstvu, već i prema poštenim članovima brojnih udruženja odgajivača ptica, lovačkih udruženja, golubara. Ta armija ljudi broji preko 200 000 građana Srbije i nemoguće je da su svi kriminalci i mafijaši (stvarno mi nije jasno kako će ih A. Tadić i pored živog nastojanja uspeti sve ukinuti i strpati u zatvor). Odgovor na prethodnu dilemu možda leži u konstataciji da stalnim i napadnim prikazivanjem lošeg stanja opravdava sredstva koja od nekog dobija sa strane (očito da se klevetanjem najbolje bavi, a konkretnom zaštitom ptica u prirodi znatno slabije), i ujedno želi da eliminiše bilo kakvu konkurenciju za deobu donacija iz te oblasti u budućnosti, a možda i da zameni u budućnosti Ministarstvo i Zavod na tim poslovima. (Ko zna? Iza nje su bolnica za ptice od 270 000 evra koja nije zaživela, međunarodni projekti sa lažiranim podacima o špijunskim i drugim istraživanjima uz tajna snimanja razgovora sa provokativnim pitanjima, o podrivanju državnih institucija, itd. Na kraju mi pada na pamet misao da je DZDPJ, u stvari, prva privatna detektivska ptičarska agencija.
      
       Mr SLOBODAN PUZOVIĆ
       (Autor je pomoćnik direktora, Sektor za biodiverzitet, Zavod za zaštitu prirode Srbije)