Niko me nije pritiskao da uđem u neku od postojećih stranaka, a ukoliko bi stranački angažman bio uslov za moj ostanak u vladi, ja bih izašao iz vlade

      Goran Pitić jedan je od nestranački opredeljenih ministara koji Vladi Srbije obezbeđuje naziv vlade stručnjaka
      
       U javnosti su se pojavile spekulacije da se na ministre u Vladi Srbije, koji nisu stranački opredeljeni kao što ste vi, Aleksandar Vlahović i Božidar Đelić, vrši pritisak da se stranački opredele. Da li je na vas vršen takav pritisak?
       - Na mene niko nije vršio pritisak. Bilo je i ranije razgovora sa ljudima koji vode određene stranke o mojim razmišljanjima u tom pravcu, ali bukvalno nikakvog pritiska nije bilo. Ja sam stranački neopredeljen, mada normalno imam svoja razmišljanja o razvoju Srbije za koju smatram da treba da bude primarno evropski opredeljena, deo regionalnih integracija, da razvija tržišnu privredu sa snažnim socijalnim elementom. Ne vidim sebe u političkom establišmentu na način koji bi podrazumevao moje stranačko opredeljenje. Iz današnjeg ugla gledano, čini mi se da je to moje dosta dugoročno opredeljenje.
      
       A koliko bi stranački angažman bio uslov za ostanak u vladi?
       - Ja bih onda izašao iz vlade.
      
       Nedavno varničenje između srpskog premijera Zorana Živkovića i guvernera Mlađana Dinkića završeno je sastankom u vladi o čijem sadržaju javnost nije obaveštena. Jeste li prisustvovali tom sastanku i da li je došlo do usaglašavanja ekonomske politike koju je guverner tražio?
       - Nisam prisustvovao tom sastanku, ali zaključak koji mogu izvući iz komunikacije koja traje poslednjih dana je da koordinacija ekonomskih politika mora da postoji, da ekonomske politike ne funkcionišu nezavisno jedna od druge. Važno je da postoji nezavisna centralna banka, važno je da postoji odvojenost fiskalnog i monetarnog menadžmenta, ali je i jako važno da oni rade koordinisano. Ti razgovori doprinose boljem razumevanju, koje je nedostajalo u pojedinim trenucima, što je nepotrebno stvaralo veštačku klimu da se radi o personalnim dok se u stvari radi o institucionalnim stvarima.
      
       Smeta li ako je guverner stranački opredeljen?
       - Ja bih preferirao nestranačku ličnost, ali imamo primera da su i nestranačke ličnosti znale da budu pod uticajem stranački opredeljenih ličnosti, ali i obrnuto, da su stranački opredeljene ličnosti imale stepen integriteta koji je potreban Srbiji. Moj izbor je onaj koji ima jednu vrstu profesionalnog i ličnog integriteta jer pozicija guvernera zahteva snažnu, a ipak diskretnu ličnost koju će svi sa pažnjom slušati kad se pojavi u javnosti, a u svetu se guverneri retko pojavljuju. Guverner, ako je stranačka ličnost, ne bi trebalo da dozvoli da njegove odluke budu stranački obojene. I to bi trebalo da bude opredeljenje svakog ko je na toj funkciji. Mi, međutim, moramo stvarati ozbiljnu administraciju tako da ništa ne sme da zavisi od jednog čoveka.
       Institucije moraju nastaviti da funkcionišu i kad se dešavaju prirodne rotacije pa i uslovno da kažem, neprirodne rotacije, odnosno one izazvane određenim političkim razmiricama ili razrešenjima.
      
       Da li guverneru Mlađanu Dinkiću smeta stranačka opredeljenost?
       - Mislim da njegovo funkcionisanje u centralnoj banci trenutno nije obojeno stranačkom pripadnošću jer je G17 plus stranka u povoju. Ja ne prepoznajem tu vrstu stranačkog interesa kod njega. Ali sam mu ukazivao i ranije da bi svako trebalo prvo da uradi ono što je u njegovom ataru, u njegovom dvorištu, dok je Dinkić imao periode kad se ponašao kao da je ministar za određene oblasti. Svaka kritika je dobrodošla, ali guverner ne bi trebalo da radi poslove ministara. Svako mora primarno da ima odgovornost za poziciju na kojoj se nalazi, a ne i za druge pozicije.
      
       Nedavno je u Americi boravila brojna velika delegacija Vlade Srbije i baš nekako u isto vreme su ovde nemačko-austrijski kreditori doveli u pitanje jednu američku investiciju: prodaju smederevskog “Sartida” američkoj firmi US Steel za 23 miliona dolara, pa je Srbija čak upozorena da taj posao može štetiti srpsko-nemačkim ekonomskim odnosima. Da li je u izboru partnera u ovoj trgovini bilo političke pozadine?
       - Ja nemam saznanja da se tu radilo o opredeljenju između jedne ili druge zemlje. Srž je bio ekonomski interes. Radi se o kompaniji koja ima 10 000 radnika, ogromne dugove i u stečaju je. Bilo je kontakata sa raznim kompanijama, ali je US Steel dao konkretnu ponudu. “Sartid” je za vreme prethodne vlasti kad se insistiralo na izvozu po svaku cenu, izvozio i po cenama koje su uništavale kompaniju. To je bilo finansirano kreditima mnogih banaka koje su verovatno u tom trenutku videle ili neku perspektivu te kompanije ili mogućnost za oplodnju svoga kapitala. Ali, sve su to komercijalni rizici. US Steel ima svoju reputaciju na međunarodnom tržištu, obezbediće “Sartidu” obrtni kapital i tržište i zadržati u određenom periodu postojeći nivo zaposlenih. Ovo je šansa da se u funkciju stave i “Sartid” i njegovi kooperanti i dobavljači, što je šansa koju niko ne može da zanemari, a posebno ne država. Tržište na kraju sudi o kvalitetu kompanije i svi oni koji su učestvovali u njenom radu snose određeni rizik. I ovu državu i te kako košta sve ovo što je nasledila, ali i svi drugi koji su u tome učestvovali u tome moraju takođe imati svoj deo troška.
      
       Kad se izuzme sporazum koji je za boravka naše delegacije u Americi postignut između Srbije i Crne Gore oko predstavljanja u međunarodnim finansijskim organizacijama, da li će se taj boravak pokazati kao turističko putovanje ili je stvarno uticao na poboljšanje naše pozicije pred vašingtonskom administracijom? Nama je to bitno, a čini se da tamo ne stojimo baš najbolje.
       - To je pogrešan utisak. Utisci koje mi nosimo je da tamo postoji jako mnogo razumevanja za ovo što mi radimo. Eventualno razmišljanje da su naše posete Americi turističkog karaktera ili obeležene rezistencijom američke administracije prema nama, apsolutno su netačne, a ta su razmišljanja zasnovana ili na nedovoljnim saznanjima ili zlonamernosti. Puno se truda čini da bi se tokom takvih razgovora pozicionirala Srbija na način koji bi joj obezbedio jedno kontinuirano dobro mesto u odnosima sa Amerikom. Znači, naši odnosi su dobri, imaju jednu diplomatsko-političku prepreku koja se odnosi na punu saradnju, iz njihovog ugla punu saradnju, sa Haškim tribunalom od čega će, znamo, zavisiti i pitanje sertifikacije ugovora o normalizaciji trgovinskih odnosa sredinom juna. Ali to je jedan segment i ne vezuje se za sve ono što se dešava u Srbiji. Da bi se to razumelo, mora se razumeti način funkcionisanja američke administracije.
      
       Neko vreme je vlast DOS-a najavljivala čvrstu saradnju sa dijasporom, pa se govorilo i o formiranju takozvanog zemaljskog fonda. Izgleda da sa dijasporom nisu uspostavljeni baš najbolji odnosi. Da li ste se tokom boravka u Americi sretali sa dijasporom?
       - Da. Sreli smo se sa njima u ambasadi, a sa pripadnicima naše mlade dijaspore, onima koji predstavljaju takozvane japijevce, Vlahović i Đelić su se sreli u Njujorku, a ja u Bostonu. Pošto oni sami to dovoljno čine, ja ne pravim razlike između pripadnika naše dijaspore koji su iz zemlje otišli 50-ih godina i onih koji su otišli 90-ih. Ali oni imaju različpit pristup. Ovi mlađi nemaju zasad nameru da u velikom talasu nahrupe u Srbiju, ali se posebno pripadnici novih menadžerskih struktura interesuju za potencijalni povratak. Ima onih koji su više zainteresovani za plasiranje kapitala i tu se nije mnogo desilo, priznajem. Ali sam protiv toga da se pravi preterana razlika između naših ljudi u dijaspori i ostalih koji imaju interes da plasiraju kapital kod nas. To ne bi bilo dobro ni za njih. Mi bi trebalo da obezbedimo dobre uslove za investicije generalno, a naši ljudi da iskoriste prednosti poznavanja prilika, mentaliteta, problema i načina na koji se oni mogu lakše prevazići. Zemaljski fond nije lako napraviti, pre svega zato što izgradnja finansijskog tržišta kod nas zahteva dosta vremena. Ta ideja nije odbačena, ali još čekamo zakon o institucionalnim fondovima. Svakako bi trebalo izbeći da se od dijaspore kao nekad zatraži da Srbiji pomognu svako sa po 10 dolara. To bi trebalo odbaciti kao temu.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ
      

Poskupeo dug Dosta je vremena prošlo od sporazuma sa Pariskim klubom država poverilaca o otpisu dela našeg duga, a o sličnim pregovorima sa Londonskim klubom komercijalnih banaka nigde ni reči. Danko Đunić jedan od naših ranijih pregovarača, u čijem ste timu i vi bili, tvrdi da vreme ne radi za nas i da se izgledi za znatniji otpis duga vremenom smanjuju?        - Dobro je što se o tome mnogo ne priča jer te stvari ne bi trebalo objavljivati na sva zvona. Radimo na tome, formirani su timovi koji analiziraju mogućnost ponovnog otpočinjanja razgovora s poveriocima iz Londonskog kluba. Ali tačno je da nam vreme ne ide u prilog i da bi bilo dobro da te stvari razrešimo što pre na način koji bi nam obezbedio nova komercijalna zaduživanja i obezbeđenje svežeg novca našoj privredi. Ne ide nam u prilog ni to što je cena našeg duga znatno skočila i sad sigurno iznosi preko 40 centi po dolaru, dok je u početku bila između 13 i 15 centi. To takođe otežava našu pregovaračku poziciju. Mi pokazujemo i određene performanse u ekonomskom razvoju, pa ako su procene da ćemo rasti po četiri odsto godišnje, da će nam izvoz rasti u proseku po 10 odsto godišnje, onda se očekuje i poboljšanje kapaciteta za otplatu dugova, što nije najbolja pretpostavka za pregovore. Ali mi i dalje, nažalost, imamo u rukama ozbiljan argument: iako je poboljšan, naš kapacitet za otplatu duga i dalje je nizak, i dalje smo veoma osetljivi na pitanje opterećenja otplatama duga. Mi jesmo od Pariskog kluba dobili otpis kakav dobija malo zemalja, ali imamo veliko opterećenje unutrašnjim dugom i dosta smo napregnuti i nalazimo se u zoni rizika kad je u pitanju dugoročna stabilnost eksternog bilansa. Nije u interesu komercijalnih banaka da mi dođemo u situaciju da dug ne možemo da otplaćujemo. Nije razložno tražiti nastavak pregovora pre nego što steknemo saznanja o tome u kojoj meri su poverioci voljni da nam izađu u susret. Naš dug se trenutno koncentriše u rukama dve institucije: Kredi agrikol i jednog hedž fonda što bi, mislimo, moglo da nam olakša pregovore, ali možda i neće. Ovo je mnogo manje politička priča nego pregovori sa Pariskim klubom i ozbiljni ekonomski argumenti biće presudni.