Mafijaške grupe su razbucane, policija, sudovi i tužilaštva su dobili nova ovlašćenja, ali nisu završili pročišćavanje svojih redova, baš kao što to nisu uradili ni političari

      Premijer Srbije Zoran Živković uradio je najbolje što je mogao: održao je obećanje (16. mart, emisija BK televizije “Nije srpski ćutati”) i predložio Nataši Mićić, v.d. predsednika Srbije da ukine vanredno stanje pre kraja aprila. Užičanka je uvažila mišljenje Nišlije, vanredno stanje je ukinuto (utorak, 22. april) ali Srbija više nikada neće moći da se vrati u stanje pre ubistva predsednika vlade i predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića.
       “Svi poznati mafijaški klanovi po Srbiji su uništeni”, kaže pripadnik obaveštajnog bratstva, i za Srbiju je to mnogo važnije od činjenice da je četrnaestogodišnji Nišlija Bogdan pitao svog oca Magičnog Ćiru “Kako je ime onom Legiji?”. Hteo je Bogdan da se Legijinim imenom upiše u neku od pucačkih kompjuterskih igrica. Utopljen u američke mitove, književnik Zoran Ćirić je pomislio: “Čoveče, Legija će postati Dilinger! A niko ne zna kako je on završio. Samo ga je Džon Milijus ubio u filmu, ali to ne odgovara poznatoj stvarnosti.”
       U stvarnosti Srbije klinci će u igrama još birati da budu Legija, nikako ne Kum i Šiptar, jer i ministar policije Dušan Mihajlović - kome je konačno sinuo sunčani dan - kaže da hapšenje Milorada (Ulemeka) Lukovića (Cema, Šareni) koji je organizovao i rukovodio ubistvom predsednika Demokratske stranke, “iz određenih razloga može potrajati”. Klinci će se igrati, ali neće moći da imaju svoju vojsku (Jedinica za specijalne operacije Državne bezbednosti Srbije) o trošku svih poreskih obveznika, neće moći da imaju bogatstvo za koje ih poreski inspektor neće upitati “Odakle ti?”, neće imati zaštitnike u vrhu obaveštajne zajednice, policije, tužilaštva...Da bi ponovo bio snimljen film kao onaj sa Slobodanom Miloševićem i ostalima sa smotre Legijinih momaka u Kuli, da bi Šiptar i Japanac opet dobili nalog države da pucaju na opozicionog lidera - kao što su pucali na Vuka Draškovića u Budvi - potrebno je da se reinkarniraju i Milošević, i Kučan, i Tuđman, i Klinton, i ratovi i sankcije...
       Konačno, ako je tačno da su Legija, Šiptar i Kum pokušali pet puta da ubiju premijera, to samo pokazuje da su - dobivši pouzdane informacije (iz BIA, tužilaštva, političkog vrha, vlade ?) da se Đinđić odlučio na konačni obračun sa mafijom - bili svesni da posle Đinđićeve akcije oni više neće biti gospodari Srbije. (Petnaestak dana pre smrti premijer je ovom novinaru rekao da do kraja proleća neće biti mafije u Srbiji. Upitan da li zna koliko ima ljudi obučenih da ubijaju i koji bi ga ubili i za džabe, Đinđić je rekao: “Znam. Šiptar i Legija imaju 200 ljudi u Srbiji i 200 u Republici Srpskoj.” Đinđić je bio uveren da je čas obračuna ipak došao: “Sada imamo Žandarmeriju, a i Vojska će konačno biti pod našom kontrolom.”)
       Jasno je da nije završen ceo posao sa rekonstrukcijom i čišćenjem policije, obaveštajne zajednice (i BIA i obaveštajne službe Vojske Srbije i Crne Gore), tužilašta i sudova. Ubistvo Zorana Đinđića i “Sablja” pokazali su da “6. oktobar” ne može da traje samo jedan dan, ni samo jedan mesec, da je on užasno mukotrpno i bolno suočavanje doslovce svakog političara, svakog funkcionera, svakog državnog činovnika sa svojom prošlošću, sa sopstvenim željama i mogućnostima.
       Brzo će se videti da li će kraj vanrednih mera biti početak novog preispitivanja stanja u policiji i obaveštajnim službama. Ubistvo premijera i istraga posle njega pokazuju da su u BIA i posle nekoliko “čistki” ( 400 do 500 pripadnika) ostali ljudi kojima su kriminal i lični interes bliži od zakona, pravnog poretka i opšteg interesa. Šta je rešenje: nova čišćenja ili pravljenje službe iz početka? I ovo drugo podrazumeva da će u njoj, posle naknadnih provera, ostati dobar broj starih pripadnika.
       U vanrednom stanju ostale su nejasne veze vojnih obaveštajnih službi sa svetom kriminala. Činjenica da je vojska dala uniforme, vojne knjižice, objave za izlazak, vojna vozila i helikoptere atentatorima na Vuka Draškovića - dokazuje da je i ta veza postojala (izgleda da je celu ovu priču dokumentovala upravo Kontraobaveštajna služba Vojske i da je to uradila nekoliko meseci pre ubistva premijera). To je već ozbiljan razlog i za pregled njenih arhiva i za njeno provetravanje koje je posle 5. oktobra, za razliku od Državne bezbednosti (sada BIA), potpuno izostalo. Stavljanje vojnih službi pod civilnu kontrolu (iz nadležnosti Generalštaba prebačeni u nadležnost Ministarstva vojske) neće biti dovoljno za njihovo pročišćavanje, kao što stavljanje BIA pod ingerenciju Vlade Srbije nije samo po sebi preporodilo nekadašnji oslonac Slobodana Miloševića i Mire Marković.
       U vanrednom stanju i tužilaštvo i sudovi dobili su nove propise za, kako vlada veruje, efikasniji rad: tužilaštvo za brže podizanje optužnica, sudovi za ocenu rada sudija. (Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, ove mere u intervjuu italijanskom listu “Đornale” opisuje kao podmukli državni udar.) Izvesno je da i tužioci i sudije sada mogu da rade sa mnogo manje straha nego ranije, zato je valjda u vanrednom stanju i značajno pooštrena kaznena politika, sudovi su izrekli više zatvorskih a manje uslovnih kazni nego u ranijem periodu za teška krivična dela.
       Naravno, upravo su sudovi mesto na kome treba da bude potvrđena efikasnost vlade i policije u obračunu sa kriminalom, koji i jesu mesto na kome će se utvrditi ko je ubio premijera Zorana Đinđića, ko je naredio ubistvo Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, Momira Gavrilovića, Pavla Bulatovića...
       Kakvi god da budu, ti sudski procesi biće politizovani, kao što su bile politizovane i akcije policije tokom vanrednog stanja. Političari su u njemu propustili priliku za sopstvenim pročišćenjem. Novinarima su jedni druge cinkarili da su išli na viđenje sa Legijom i Šiptarom, da bi Nebojša Čović, potpredsednik vlade, pošto je priznao da je u poslednje vreme imao pet-šest viđenja sa Legijom, optužio neimenovanog kolegu za slične susrete. Rezultat: medijski obračun Nebojša Čović - Čedomir Jovanović, koji je samo mogao da smanji podršku javnosti iskazanu DOS-u na početku vanrednog stanja.
       Tokom vanrednog stanja objavljena su dva istraživanja raspoloženja javnosti. Prvo je pokazalo da je Demokratskoj stranci naglo skočila popularnost, da je Demokratska stranka Srbije znatno izgubila poverenje, da je G17 plus manje-više na istom i da su radikali i socijalisti u daljem nazadovanju. Drugo je pokazalo da je DS smanjena podrška, da je DSS na istom kao i G17 plus, radikali i socijalisti i dalje kopne...i da je znatno povećan broj neopredeljenih i onih koji nemaju nameru da izađu na izbore.
       I DS/DOS i DSS su pokazali veliku meru trapavosti tokom vanrednog stanja. Dosovci su požurili da povežu Vojislava Koštunicu sa narkopatriotama preko pobune Legijinih “crvenih beretki” s kraja 2001. godine, pa i da mu priprete privođenjem. Ta pretnja je, uz obračun Čović-Jovanović, svakako doprinela gubitku podrške u javnosti DS/DOS-a.
       DSS je ni kriv ni dužan ostao tamo gde jeste, dakle ne zahvaljujući svojim često neukusnim i nesuvislim potezima, već činjenju one druge strane. Njegova priča u redovnom stanju biće ista kao i u vanrednom i pre njega, a najbolje se vidi u pitanjima koja DSS postavlja preko medija. To su pitanja-optužnice, posle kojih prozvani mora da dokazuje sopstvenu nevinost, što je daleko od pravne države i legalizma za koji se DSS zalaže, ali zbog tog nesaglasja sa samim sobom neće imati štete u biračkom telu Srbije.
       G17 plus je, ipak, profitirao tokom vanrednog stanja na odličnoj Dinkićevoj eksploataciji Živkovićeve nesmotrenosti o “lažnom novcu” i novoj priči o tome kako on zasigurno zna ko nas je i kako opljačkao i gde su te pare. Guverner zaboravlja da već nije ispunio obećanja o naplati milijardi od ekstraprofita, pronalaženju milijardi sklonjenih na Kipar, sigurnom otkrivanju Miloševićevih para sklonjenih u inostranstvu, i da podsećanje na to neće blagotvorno delovati na popularnost G17 plus.
       Dakle, posle ukidanja vanrednog stanja, političari će nam biti isti, ali Srbija više neće biti ista.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

“Sablja” Obračun sa organizovanim kriminalom, koji je policija nazvala akcija “Sablja”, koštao je državu/poreske obveznike nekoliko stotina miliona dinara, a ministra Božidara Đelića zanima da li iko ima išta protiv.        U akciji je privedeno više od 10 000 ljudi, 4 500 je zadržano u pritvoru, podneto je 3700 krivičnih prijava protiv 3 200 pojedinaca.        Policija veruje da je razrešila ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića i ubistvo Ivana Stambolića, kao i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Ima novih detalja o ubistvima Slavka Ćuruvije i Milana Panića. Policija smatra da je razjasnila i ubistva Zorana Uskokovića Skoleta, Miloša Stevanovića, Todora Gardaševića, Srđana Ljujića, Željka Bodiša, Slobodana Radosavljevića Bulke, Ivice Nikolića, Gorana Trajkovića, Sredoja Šljukića Šljuke, Zorana Šljukića, Jovana Guzijana Cunera, Radeta Cvetića, Predraga Matića, Ivice Jovanovića, Aleksandra Ristića, Nenada Batočanina i Željka Škrbe.        Za policiju više nema tajni ni u slučajevima otmica Miroslava Miškovića, Milije Babovića, Vuka Bajruševića, Dragoslava Vukovića, Milenka Aleksića i Suada Musića.