“Pomislim kako uopšte ne bi bilo loše da i ja imam normalnog, običnog predsednika, običnog građanina kao što sam i ja”

      Ovaj Svetozar Marović deluje mi simpatično sa onim kotrljajućim “r” i pomalo nespretnim osmehom, i nekom finoćom neobičnog porekla. I dok ga gledam, osećam i zamišljam da živim u maloj državi koja ima malog predsednika. To nije ironija, to je moj politički ideal. I onda mi asocijacije idu dalje, pa pomišljam kako bi moglo, ne daj bože, da mu pozli, da možda padne i u nesvest, i da sve to bude kao i u svakoj drugoj vanrednoj situaciji nečijeg običnog, svakodnevnog života. Sve je to, naravno, samo utisak, ne poznajem čoveka, a nisam ni neki stručnjak za ovu malu privremenu državu. Uostalom, i nije reč ni o Maroviću ni o državi, već o nečemu što bih nazvao asocijacijama političkog opažanja. Uvek me je zanimao taj alternativni tok misli koji teče ispod oblande svakog homo politicusa bez obzira na njegovu retoriku ili opredeljenja.
       Moje asocijacije me ovog puta vodi na Bled maja 2000. godine. Sve je na Bledu isto kao u maju prethodne godine: ista Konferencija PEN-a, isti ljudi, ista atmosfera, osim što se noću ne čuju avioni NATO-a na letu za Beograd. Ni vesti iz Beograda nisu onako dramatične. Na Beograd više ne padaju bombe, tamo je sada samo diktatura. To nikome više nije posebno zanimljivo.
       Uveče, prijem kod predsednika Republike Slovenije. Mali, dežmekasti čovek prijatnog glasa. Reformisani komunista. Uspeo je svoju minijaturnu zemlju na vreme da izvuče iz balkanskog haosa. Kasnije započinjemo razgovor. On dobro poznaje mog tadašnjeg predsednika i moju tadašnju zemlju, pa lako nalazimo zajedničku temu. Prilazi nam hrvatski ambasador u Sloveniji i kaže u šali: “Mogu li da se priključim ovom srpsko-slovenačkom dijalogu.” Slovenački predsednik ima spremnu repliku-dosetku. Kaže: “Ne znam, vi Dalmatinci ste unitaristi.” To je samo jedan od onih kodova i klišea pomoću kojih mi, stanovnici bivše Jugoslavije, sada podeljeni granicama i neprijateljstvima, možemo beskrajno ugodno ćaskati.
       U velikoj sali pravougaonog oblika, sa niskim plafonom, oseća se zapara. Kroz prozor vidim kako se naglo navlače crni oblaci i kako u ovoj sali, ispunjenoj žamorom i zveckanjem čaša, rastu neka napetost i nervoza. Poznajem taj fenomen alpske klime kada teška i hladna vazdušna masa niskog atmosferskog pritiska počne da se preliva preko planinskih litica.
       Vidim kako slovenački predsednik gubi ravnotežu. Shvatam da će pasti u nesvest. Nespretno mu pomažem da se održi na nogama. Kroz glavu mi prolazi misao da to možda ne treba da činim, da to možda nije po protokolu. Odjednom pomišljam kako predsednik jedne male i bogate države verovatno ima čitavu svitu ljudi koji brinu o njegovoj bezbednosti i njegovim potrebama. Verovatno postoji neko ko je zadužen da mu pomogne i u ovakvoj situaciji. Neko ko neće dozvoliti da se predsednik bukvalno nađe na rukama jednog stranca, i to stranca koji dolazi iz zemlje koja uopšte nije omiljena. Međutim, ovaj predsednik malog i bogatog naroda bivše Jugoslavije, osim šofera, koji sada u kolima čeka da se završi prijem, nema ni pratnju ni obezbeđenje. Kada živiš u zemlji u kojoj ja živim, lako postaneš politički i društveno zatucan. Zaboraviš da osim privilegija i nejednakosti, postoje i neki drugi načini kojima se uređuje državna i politička hijerarhija.
       Pritrčavaju još neki gosti i pomažemo predsedniku da sedne. On se brzo oporavlja. Kaže da tog dana nije imao vremena ništa da pojede. Sada mu je sasvim dobro. Osim nas nekoliko, niko nije primetio šta se dogodilo. Prijem normalno teče dalje. Pomislim kako uopšte ne bi bilo loše da i ja imam normalnog, običnog predsednika, običnog građanina kao što sam i ja.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ