Upravo doneti Zakon o informisanju već je u čaršiji stekao dva alternativna naziva - Mali krivični zakon za novinare i Zakon o zaštiti političara. Kako je donošenje dotičnog zakona u opisu posla jednog glumca, lako se može dogoditi da zabrani novine u kojima se pojavila loša kritika njegove pozorišne predstave

      Ministar za medije (koji se do sada više bavio opštom filozofijom kulture, afirmišući njenu korist za proces disanja) u jednom intervjuu (NIN br. 2729, 17.IV 2003), govoreći o Zakonu o informisanju (koji se tog trenutka nalazio u skupštinskoj proceduri usvajanja), založio se za veću odgovornost štampe, predočavajući čitaocu i kaznene mere koje će u suprotnom uslediti. Odnekud mi je to bilo poznato.
       Ako već nije besmislen, ministrov zahtev je sigurno restriktivan. U najboljem je - otkriće tople vode. Naime, mediji su već odgovorni zato što su, po pretpostavci, slobodni. Ta je sloboda, pak, njihovo neprikosnoveno pravo. Čuveni Prvi amandman iz 1789. godine kaže da vlada ne sme donositi nikakav zakon koji bi ograničavao slobodu štampe i govora. Zato takvog zakona (Zakona o informisanju) u mnogim zemljama i nema.
       To posredno znači da će naš zakon, svojim taksativnim navođenjem instituta odgovornosti, predstavljati, hteo ne hteo, akt ograničenja slobode štampe. Na primer: ministar pravi jasnu razliku između kritike i kritizerstva na osnovu njihovog odnosa prema društvenoj stvarnosti.
       Na osnovu takve, zakonom regulisane podele, procena moralnog kodeksa slobodnog novinara postaje posao nekog drugog, čime se ukida preambula nezavisnog novinarstva, čije relacije sa konkretnom vlašću/vladom dobijaju restriktivni smisao. Moguća je čak institucija unutrašnjeg cinkaroša. Ako neko, primera radi, dođe u posed saznanja da se za sutrašnje izdanje njegovog lista priprema nepoćudni tekst, on će o tome obavestiti nadležne kako bi list bio zabranjen pre pojave na kioscima.
       A ovakvu i slične namere zakonodavac želi da prikrije tobožnjom brigom za dostojanstvo ljudske ličnosti, s posebnim akcentom u vezi sa zaštitom ministara, drugih funkcionera i njihovih beba od vređanja. Politika je i ovog puta iznad svega. Pa - ako sam dobro razumeo - političari ovim zakonom stiču status zaštićene vrste, nešto poput ugroženih životinja, onih poslovičnih himalajskih panda i sl. Time oni sebe izuzimaju iz kontrole javnosti. Jer će novinar, predstavnik te javnosti, biti kažnjen ako se usudi da kritikuje loše poteze, nesposobnost ili lenjost pojedinog ministra, čime će uvrediti dostojanstvo njegove ličnosti koja se politici odala u nedostatku svakog drugog talenta ili bilo kakve sposobnosti.
       Blizu je pameti da će do važnih informacija pre - ili isključivo - dolaziti oni koji “pozitivno kritikuju” poteze vlade, pomažući joj (svojim “konstruktivnim pisanjem”) na njenom reformskom kursu. Takvi su, na nevolju, u većini.
       Ako me sećanje dobro služi, sve su to predznaci povratka u prošlost, kada je novinar slovio kao “društveno-politički” radnik, kao neki aktivista samoupravnog sistema i puta u svetliju budućnost. Pa je takav odlazio tamo-gde-treba da “ugovori/usaglasi informaciju”.To je znalo da potraje. U budućnosti će trajati još i duže, jer - kaže Zakon -zabranjena je distribucija informacije koja nije rezultat prethodnog višemesečnog usaglašavanja i javne rasprave. Zato se, posle višemesečnog usaglašavanja i javne rasprave, tek danas sme objaviti činjenica da je 1994. godine novinarka Dada Vujasinović ubijena. I šta će sada biti sa onim koji je takvu informaciju objavio odmah posle njene smrti. Uostalom, valjalo bi požuriti sa usaglašavanjem vesti o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju na Uskrs 1999. godine. Biće to vaskrs epohe “dogovornog novinarstva” Zato je tada novine retko ko i kupovao.
       To nas je, kako znamo, preskupo koštalo. Ovog puta može biti još skuplje. Ako se zna da je, u vreme vanrednog stanja, vlada sve svoje propuste iz prethodnih godina, kada je već pouzdano znala ono što sadašnjim istragama munjevito “otkriva”, prebacila na novinare, optužujući ih kao krivce-saradnike “organizovanog kriminala”, ili zabranjujući njihove listove zbog stvaranja atmosfere linča, koji je, taj linč, bio prosti zbir njihovih kritika ministarskih poteza.
       S druge strane, dokaz kako vlada zamišlja buduće slobodno-odgovorno novinarstvo jesu brifinzi njenog Biroa za komunikacije. Uprkos jasnoj odredbi o ponašanju u vreme vanrednog stanja, ove spiritističke seanse jednog amatera služile su, osim kažnjivim pretnjama medijima, plasiranju laži i kleveta, otvoreno tražeći time od novinara da se aktivno uključe u stanje vlastoljublja kojim će “oklevetati” političke neistomišljenike osoba u ministarskim foteljama. Neki to i čine. A neki se trude još i više, plasirajući kao “zvanične vesti” sopstvene izmišljotine, koje su mile vlasti (zato ih ministar ne kažnjava), ali čine ono što će (budući) zakon sankcionisati - vređaju dostojanstvo ličnosti, prete egzistenciji, uništavaju porodice. Laž je ponovo dobrodošla ako je korisna.
       Sve u svemu, činilo se da je novinarski esnaf taj koji vapije za medijskim zakonima. Mogli smo da tražimo i okove, nema veze. Ali, više je to potreba vlasti. U cilju sopstvenog održanja. Vlast nije izvukla pouke iz mučkih ubistava Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića. Oni su stradali jer su se držali zakona profesije. I šta bi se sada dogodilo ako bi se neki novinar zapitao zašto se vlast razrešenju tih zločina primakla tek posle toliko godina? Valjda su joj smetale neuobičajeno visoke/niske temperature za ono doba godine.
       Slobodno novinarstvo je - da zaključimo - nešto što je po sebi jasno još od XVIII veka, kada je, sredinom decembra 1792. godine, u Londonu, na montiranom procesu, opravdano odsutni Tomas Pejn ipak oslobođen optužbe za blasfemičnost svojih tekstova. Odbranjeno je njegovo - i svačije - pravo da uvek kaže šta misli, sviđalo se to nekom ili ne. Da se dogodilo suprotno, da je osuđen, bila bi kažnjena njegova - i opšta - novinarska sloboda. Ali, duh i slovo Prvog amandmana su pobedili. Od tada se zna: slobode ima ili je nema. Ona se ne može “propisati” niti se njeno ispoljavanje sme kažnjavati. A da istovremeno sve drugo propada. Zbog opšte filozofije kulture kao kiseonika.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ