(ili: ako Srbi snajperima ubijaju i poslednje divlje konje na Suvoj planini, da li je onda čudno što je i srpska koža tako jevtina u Hagu i što će, uskoro, srpski danak u krvi da ubire i - NATO, a srpski, po školama, izgleda da će nam, ukinuti?)

      Znao sam! Znao sam, još onda, kada nije došla Brižit Bardo. Znao sam da će Srbi pobiti krdo divljih konja na Suvoj planini, “jedino krdo divljih konja u jugoistočnoj Evropi.” Bilo ih je, prvo, pedesetak, pa dvadesetak, a onda ubijaj do poslednjega...”Gotovo, muljafte, načisto!” Tako, na Veliki petak, javlja Srđa Ciganin iz sela Mokre pod Suvom planinom.
       Neće više biti njihovog trka i topota, neće se više čuti huk njihovih kopita kao onda kada su Pomoravljem tutnjali Kelti, kada je Atila, “Bič božiji”, navaljivao na Panoniju i kada smo mu doakali kod Tise...Koliko da se zna ko su potomci tračkih konjanika, ko su potomci Asiraca koji su na konjima harali od Tigra i Eufrata do Save i Dunava...
       Krenuo jorgovan pod mojim prozorom, ali krenulo i zlo. Eeej, da nema više NIJEDNOG divljeg konja pored sela DIVLjANE, pored divljanskog manastira?! Da Srbi tako, sami sebi, odseku noge pa se još čude što su se sveli na Beogradski pašaluk. Pucaju mučki iz zasede na konje, ubijaju svoja mitska bića, Divljanu i Divljana, pa onda; jaoj, šta nam se to dešava? A pre Save i Isusa, Srbin se kleo u svoga konja. Konja je i sveti Vid jahao. A onda Srbi ubiše boga Vida u sebi, a sada za Veliki petak i divlje konje Vidove. Eto, šta Srbi rade sebi pa im čudno što ih kao stoku dvonožnu teraju u Hag, što ih spremaju za janičare u NATO-u, što im ukidaju srpski jezik po školama i uvode - KOMUNIKACIJU!?
       Nego, ono sa Brižit Bardo, bilo je 1996. godine. Rat je još besneo u Bosni, a besnele su i konjoubice na Suvoj planini. Sa karabinima i noćnim snajperima čekaju po celu noć u zasedi. I kada konji, sa divljanima i divljanama, siđu oko ponoći, na mesečini u moje Ravnište, na čistinu, tamo kod divljanskog manastira, a ovi, na gotovs, pa raspali! Onda ih čereče, tranžiraju, tu, na licu mesta, čereče i vile i vilenjake, pa trpaj u gepek, i razlaz kućama, svako sa svojim zločinom, svako sa svojim xipom ili frezom! Svako sa svojom lošom karmom od koje će mu prokukati i seme i pleme... Jer, šta je čovek bez konja? NIŠTA! I ako ti nije dato da budeš konj, možeš li da budeš čovek? Pitagora se sećao da je u jednom od minulih života bio beli konj i, eno, dokle je dogurao. Smatrali su ga polubožanskim bićem. Aristotel je, bre, rekao da je “Pitagora nešto između čoveka i boga”!
       A dovoljno je da sanjaš konja pa da ti svane u životu. Dvaput sam, recimo, sanjao belog konja jednoroga. I, posle prvog sna rodio mi se sin, a posle drugog, primljen sam u NIN.
       Noćas sam, pak, sanjao pokojnog ispisnika Ivana Đurića, vizantologa i znam šta će biti; ostaćemo ne samo bez divljih konja, ostaćemo bez IDENTITETA. Jer, ako nisi bio nakonjče na svadbi, da li si, uopšte, bio dete? Ako nisi jahao dedinu kobilu, da li si se ti, prikane, uopšte zamomčio? I ako te kobila nije ritnula, ako se za konjsku grivu nisi držao, ako ga u štali nisi timario, ako mu zob iz šake nisi davao, ako mu sedlo nisi skidao, ko si ti onda, u stvari, Srbine?
       Kažem, ‘96. godina je bila. Istrebljuju divlje konje na Suvoj planini, a pomoći niotkuda. Baš briga i nevladine organizacije za konje. Sve se to bori za ljudska prava, a leševa sve više...
       I, stupim, nekako, u vezu sa Brižit Bardo. I, xa ovamo, xa onamo, obeća ona da će da dođe u Srbiju da spasavamo divlje konje sa Suve planine. Kad, ‘oćeš! Tada se aktiviraju nevladine organizacije. I ubede ti oni Brižitu da sam “srpski četnik”, takoreći,”ljudožder”. Slali joj faksom u Pariz i moju fotografiju!? A na slici, “pljunuti Kosta Pećanac”!
       I, ne dođe Brižit Bardo u Srbiju, na Suvu planinu.
       Veliki je petak, vrcam kačamak za večeru.
       Onda zvoni telefon. Zove jug, zavičaj. Javljaju mi za divlje konje; “pobijeni do poslednjeg”. I tu mi padne suza u kačamak. Pa druga, treća... Kažu da je Aleksandar ridao za Bukefalom.
       A kako je bilo? Kako se doznalo za konjocid na Suvoj planini?
       Elem, “pošo Srđa Ciganin iz Mokru sa konja da tera drva za jednog krečara iz Donju Koritnicu, naravski, iz državno, el, nemoj se zajebavamo, otkude na Ciganji šuma”.
       Iiiiiiiiiiii?
       “I, naš Srđa, dal je zadremal el cvrcnul od rakijku, tek, konj se odmakne od rabotu pa umesto za Mokru zapuca za Donju Koritnicu i tamo štukne, nestane, ko da je konj dugme, lebac ti posan. E, sad, jedni kazuju da je Srđa za konja dao samo kaparu na gazdu iz Donju Koritnicu. Al, oćeš! Nema ga konj ni kod gazdu! Izgleda da je i Srđino kljuse otišlo u mleveno meso el je sarma od konjsko meso mlogo ukusna. Nego u mleveno meso, izgleda, da su otišli i SVI DIVLjI KONjI!!!”
       Kako, bre, svi?
       “Teka ubavo. El Srđa Ciganin prošo kroz celu planinu, kroz svaku stazu i bogazu, kroz svaku vrvinu i puteljicu i nit je našo svoje kljuse, nit je vido divlji konji. Muljafte, gotovo, sve je pobiveno!”
       Tu se setim da sam, prošle subote, u “Večernjim novostima” pročitao da je “policija iz Bele Palanke uhapsila dve osobe, (čuj, osobe!?) koje su prodale jednog konja za sto evra”.
       Ali, GLAVNE OSOBE nisu uhvaćene. One osobe što “iz Nišku Banju dolazu sa xipovi i sa SNAJPERI”!!?
       Za jedne se zna da su “penzionisani oficiri, al s nji dolazu i nekakvi inxinjeri što su radeli delovi za tenkovi, za vojsku”.
       Zovem Vlastu milicajca da proverim informacije.
       Dobro veče! “Dobro veče!” Ima li ga Vlasta milicajac?
       “Nema ga. Kuj traži?” Spustim slušalicu. Neću, tek tako, da se ofiram Službi.
       I ko zna kada ću više na tu stranu, ko zna kada ću na Suvu planinu. Zbogom zemljaci, zbogom konjoubice moje, rode moj!
       Na “Eurosportu” konjička takmičenja u Leksingtonu, (Kentaki,SAD). Pobednik Engleskinja Pipa Fanel na “Primors prajdu”. Setim se i trka u Askotu...Zato Englezi još vladaju svetom, zato što su zadržali KULT KONjA. Još se sećaju da su Kelti, a Srbin se ne seća ni šta je juče ručao, a kamoli da je bio trački konjanik.
       Ponoć je. Sedim na prozoru. Nailazi komšija, onaj ljotićevac stomatolog, što već trideset godina živi u Švajcarskoj. “Šta radite, komšija?” Jedem kačamak. “Je l’ posan?” Ne, ne postim, staroverac sam. Slavim boga Vida, svetog konjanika. Nego, komšo, kakvo je vreme u Švajcarskoj? Da li je gužva za vize?
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ