U anketi zagrebačkih novina više od četrdeset odsto ispitanih izjasnilo se protiv odluke da se ponovo postave saobraćajni znaci za Beograd

      Uprava “Hrvatskih cesta” nedavno je odlučila da na autoput “Bratstvo i jedinstvo” ponovo vrati putokaze za Beograd. Svako ko je ovih dana putovao od Zagreba prema Slavoniji imao je prilike da doživi veliko iznenađenje. Vozila koja kroz glavni grad Hrvatske nastoje da pronađu put do autoputa, uglavnom ne uspevaju ako nameravaju da putuju južnije od Slavonskog Broda. Sve donedavno, ovo je mesto bila poslednja uporišna tačka svih hrvatskih smerova ka istoku i jugoistoku zemlje, a ne tako davno i poslednje mesto pod kontrolom hrvatske državne, političke, policijske i vojne vlasti. Posle povratka istočne Slavonije pod hrvatsku upravu, a posebno Vukovara sa širom okolinom, mesto Slavonskog Broda na putokazima u Zagrebu i okolini, zamenilo je ime malog slavonskog sela uz hrvatsko-srpsku granicu pod imenom Lipovac. Čak se i nekadašnji autoput Zagreb-Beograd zvanično nazivao “autocestom Zagreb-Lipovac”. Nekada najpoznatija i najvitalnija saobraćajnica jugoistočne Evrope tako se u poslednjih desetak godina svela na provincijski put čija su skretanja, putokazi, obilaznice i okolna mesta bili poznati samo lokalnim putnicima. Stranci koji bi slučajno zalutali na autoput Zagreb-Beograd u nadi da tako mogu da skrate putovanje do Skoplja, Atine, Ankare ili Sofije, nalazili su se u velikim nedoumicama. Po sećanju, nagađali su da put do ovih gradova vodi kroz Beograd, međutim, svoja nagađanja nikako nisu uspevali da provere na usputnim znakovima kraj puta.
       Od sela Lipovac do graničnog prelaza Hrvatske sa Srbijom pod nazivom Bajakovo sa hrvatske i Batrovci sa srpske strane, sve donedavno nije bilo putokaza koji bi putnike upozorili da se približavaju kraju hrvatske državne teritorije. Još manje je moglo da se očekuje da nadležni obaveste vozače da se radi o graničnom prelazu iza koga se prostire država pod imenom Srbija i Crna Gora sa glavnim gradom Beogradom.
       A onda se, reklo bi se preko noći koja je za neke trajala deset, a za neke druge prethodnih 45 godina, sve izmenilo. Uprava “Hrvatskih cesta” dobila je upozorenje iz domaćeg Ministarstva saobraćaja i veza da je krajnje vreme da se zamene dotrajali putokazi na hrvatskim saobraćajnicama. Ministarstvo je na ovu činjenicu upozoreno iz vlade na Markovom trgu u Zagrebu, a uopšte ne treba sumnjati da je vladi ova “preporuka” stigla ravno iz Evropske unije kojoj Hrvatska veoma nastoji da se približi. Putujući kroz Hrvatsku ljudi su tako saznali da ona ima još neke saobraćajnice, granice, susede i znakove kraj puta.
       Hrvati su tako otkrili da se ne mora putovati samo u austrijski Grac ili Lajbnic po vrhunski dizajniran nameštaj iz čuvene “Ikea” fabrike, ili u obližnje slovenačke Brežice po jeftiniji prašak za veš i poneki prehrambeni proizvod, pošto njihovi sunarodnici u Vukovaru godinama već putuju u Šid sa druge strane hrvatsko-srpske granice da bi kupili čak i jeftiniji hleb. Neki su otišli i dalje pa se s druge strane Dunava i oblače i provode.
       Priča, naravno, nije ni tako jednostavna ni tako komična kao što danas izgleda. Autoput “Bratstva i jedinstva” od Slovenije do Makedonije pre četrdesetak godina gradile su generacije ljudi čija su deca i unuci danas na istim mestima ratovali ili su preko autoputa bežali spasavajući živote i ostatke imovine. Pre nego što su se na autoput nekadašnjeg bratstva i jedinstva opet vratili gastarbajteri sa svojim “mercedesima” i političari sa “audijima” i “BMW”-ima, ovim putem prolazila su oklopna kola, tenkovi i traktori sa izbeglicama i prognanicima iz svih krajeva Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
       Jedna anketa sprovedena nedavno među srpskom populacijom u Zagrebu govori da dve trećine ljudi u hrvatskoj metropoli i dalje oseća nacionalnu diskriminaciju ili njene posledice. Prvo u neposrednom susedstvu, zatim na radnom mestu ako su uspeli da ga zadrže, a onda među nekadašnjim prijateljima i poznanicima. Preko dvadeset odsto ljudi izjavilo je čak i da mrzi Hrvatsku, mada je uspelo da sačuva “nacionalno mešovite” prijateljske veze iz predratnog doba. Analitičari su ovog puta oklevali u nekada tako popularnim i raširenim zaključcima da je reč o “nacionalnoj paranoji” ili iracionalnoj mržnji koja je oduvek postojala u ljudima “predodređenima za neprijatelje hrvatske države”. Ovoga puta došlo se do zbunjujućeg zaključka da je mržnja izraz nemoći i straha koji nije uperen ni prema neposrednoj okolini, ni prema anonimnoj masi od četiri miliona stanovnika Hrvatske, nego prema državnom aparatu, dnevnoj politici i ideologiji koja je u proteklom razdoblju takođe bila odgovorna za rat u bivšoj Jugoslaviji. Zagrebački “Večernji list” istovremeno je sproveo drugu vrstu ankete. Upitao je svoje čitaoce da li se slažu da se na nacionalne saobraćajnice vrate putokazi za Beograd i natpisi da je reč o glavnom gradu susedne države Srbije i Crne Gore. Od ukupno 913 ljudi 522 složilo se onim što je, uostalom, već postalo vidljivo čim se krene prema Slavoniji, a ostatak je bio protiv. Kao što bi kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj morali da vode računa o dvadeset odsto građana Zagreba srpske nacionalnosti koji su izjavili da mrze Hrvatsku, ne treba zaboraviti ni činjenicu da se 43 odsto ispitanih u anketi zagrebačkog “Večernjeg lista” kategorički usprotivilo “povratku Beograda” u bilo kojoj formi, u bilo koji deo hrvatskog javnog prostora.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ