Unosni ugovori za obnovu Iraka dodeljuju se isključivo američkim firmama, i to samo onim bliskim Republikanskoj stranci i Bušovoj administraciji

      Iako je jedan od najvećih vojnih teoretičara u istoriji, pruski general Karl fon Klauzevic, govorio je da je “rat produžetak politike drugim sredstvima”. Na početku 21. veka bi ta otrcana definicija morala da glasi: rat je i ostao najbolji način da se ostvare veliki profiti, kako u periodu vojnih dejstava, tako i u posleratnoj raspodeli plena, odnosno, kako se to danas eufemistički kaže, rekonstrukciji. Američka administracija je od početka priprema za konačni obračun sa visokooktanskim diktatorom iz Bagdada tvrdila da u vojni pohod kreće iz najčistijih pobuda - želje da se napaćeni irački narod oslobodi višedecenijske tiranije Sadama od Tikrita i njegove Baas partije. Naravno, tu je i nevidljivo oružje za masovno uništavanje koje je izazvalo strah Vašingtona, koji poseduje samo nevidljive bombardere, koji izazivaju vidljive posledice.
       Zašto je, dakle, Vašington odlučio da baš zbog slobode iračkog naroda žrtvuje živote svojih vojnika, ako se ima u vidu da, prema podacima američke nevladine organizacije “Fridom haus”, u svetu postoji 48 država čiji se režimi smatraju “totalitarnim” u kojima živi 35 odsto svetske populacije (2,17 milijarde ljudi). Ne treba mnogo mudrosti da bi se shvatilo kako od svih “modernih tiranija”, Irak ima najviše nafte i najmanje spremnosti da sarađuje sa SAD.
       Iako najunosnija, nafta nije i jedini motiv Vašingtona da vojnom intervencijom nametne svoj uticaj toj odmetničkoj bliskoistočnoj zemlji. Tu je i posleratna obnova - odličan način da se u kratkom roku zaradi dosta novca, a u dugom roku ostvari snažan uticaj na ekonomiju obnovljene zemlje. Posle Drugog svetskog rata Amerika je velikodušno pružila pomoć razorenim evropskim zemljama, što starom kontinentu jeste pomoglo da se u vrlo kratkom roku oporavi od razaranja pričinjenih tokom sukoba, ali je američkim finansijerima omogućilo da ulaganjem svog novca ostvare presudan uticaj na evropske ekonomije. Amerika je samo do septembra 1946. godine na taj način investirala fantastičnih 48 milijardi tadašnjih dolara.
       Divna stvar sa posleratnom obnovom “netomoslobođene” zemlje, jeste što - vaše firme dobijaju ugovore za rekonstrukciju, vašim novcem se gradi infrastruktura koju ćete kasnije koristiti da biste naplatili novac dat za izgradnju te infrastrukture. Krug je zatvoren. A sve je to omogućila nesebična upotreba raketa i bombi koje su, proizvele vaše firme.
       Kako to izgleda na delu? Tri američke firme pozvane su, mimo konkursa, da učestvuju u rekonstrukciji Iraka. Najveći ugovor dobila je američka firma “Behtel”. Osnovni ugovor sa “Behtelom” vredan je 34,6 miliona dolara, a vrednost bi, u narednih 18 meseci, trebalo da se poveća na 680 miliona dolara. Ugovor predviđa popravku pet aerodroma, luke Um Kasr, osposobljavanje električne mreže, ali i vodovoda, škola i bolnica. “Behtel” ima 47 000 zaposlenih na 900 projekata u skoro 60 zemalja. Tokom prošle godine kompanija je za Ministarstvo odbrane obavila poslove vredne 1,03 milijardu dolara. Veliko iskustvo i mogućnosti kompanije sa sedištem u San Francisku u ovom slučaju, međutim, verovatno nisu imali toliko veliki uticaj na američku administraciju da se odluči da baš nju angažuje za najveće projekte obnove Iraka. Neki senatori iz redova demokrata tvrde da su samo politički dobro povezane firme izabrane za takve poslove. “Behtel” je, naime, između 1999. i 2002. godine uplatio 1,3 milion dolara za predizborne kampanje više republikanskih kandidata. U Upravnom odboru te firme nalazi se Džordž Šulc, koji je bio državni sekretar u administraciji Ronalda Regana. Sadašnjeg predsednika kompanije Rajlija Behtela Džordž Buš je imenovao za člana Saveta za izvoz, konsultativnog tela Bele kuće. Potpredsednik kompanije je Džek Šihen, penzionisani general koji je član Saveta za odbrambenu politiku komisije Pentagona kojom je doskora predsedavao Ričard Perl.
       Drugi važan ugovor, ugovor za gašenje zapaljenih izvora nafte, dodeljen je hjustonskoj kompaniji “Halibarton”, odnosno njenoj filijali “Kelog Braun end Rut”. Kompanijom “Halibarton” upravljao je Dik Čejni pre nego što se, kao potpredsednik u administraciji Džordža Buša, vratio u svet politike. Upravljanje strateški važnom lukom Um Kasr dodeljeno je dugogodišnjem donatoru Republikanske partije, firmi “Stivdoring servisiz of Amerika” uprkos protivljenju Britanije, čiji su se vojnici borili za taj grad i koja je želela da poveri upravljanje iračkim menadžerima koji su to činili i pre rata. Nisu se samo zemlje koje su se protivile ratu pobunile zbog načina na koji SAD planiraju da obnove Irak i ugovore povere kompanijama bliskim Beloj kući. Oštri protesti dolaze i od najbližih saveznika kao što su Britanija i Australija. Britanska vlada izvršila je snažan pritisak u korist široke uloge UN u upravljanju posleratnim Irakom i obnovom zemlje. Američka administracija pokazala je, međutim, malo sklonosti da prepusti bilo šta međunarodnim agencijama, osim humanitarnih pitanja. Ričard Perl otvoreno je, pre oko mesec dana, upitan o eventualnoj ulozi Francuske u obnovi Iraka, rekao da Pariz tu nema šta da traži. “Francuska nije članica kluba (koji učestvuje u ratu) i neće imati šta da traži na banketu koji klub bude organizovao”, rekao je on tada ironično.
       Pored toga što će američke firme koje dobiju ugovore za obnovu Iraka na tome zaraditi veliki novac, to će im omogućiti i bolju startnu poziciju za posleratne poslovne mogućnosti. Najveća nagrada, naravno, jesu ugovori vezani za naftnu industriju, ali tek počinje utakmica u kojoj će velike kompanije pokušati da obnove velike infrastrukturne sisteme i na tom poslu ponešto zarade.
       Pošto je opšti haos koji je zavladao zemljom posle kraha iračke odbrane, odnosno Huseinovog režima, počeo da se smiruje i prestala borba za goli život, Iračani su ponovo počeli da misle od čega će i koliko kvalitetno živeti. Zemlja koja je do rata 1991. godine i potom uvedenih sankcija imala veoma visok životni standard, vrlo kvalitetnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu, razvijen sistem vodovoda i električnu mrežu, danas se ponovo nalazi na početku. Iako američke vlasti tvrde da se obnova električne mreže, vodovoda, škola i bolnica, kao i uspostavljanje bezbednosti, nalaze na visokom mestu na listi prioriteta, za sada, još uvek, od toga nema ništa. Obnova aerodroma, luke Um Kasr i naftnih polja uveliko je, međutim, u toku. Ni nadnice koje Amerikanci nude Iračanima angažovanim na obnovi infrastrukture nisu velikodušne. Nekvalifikovani radnici uposleni na obnovi luke Um Kasr plaćeni su 10 dolara mesečno. Kvalifikovana radna snaga prima 15, dok su nadzornici plaćeni 22 dolara mesečno. Poređenja radi, britanska vojska svoje prevodioce plaća 30 dolara dnevno. Novinar “Njujork tajmsa” Grejem Morison, koji je od početka pokrivao rat na jugu Iraka, kategoričan je: “Nafta je jedini ulog u ratu koji je vođen. Uz rekonstrukciju, više se neće mnogo pričati o slobodi, ni o demokratiji. Amerikanci će Iračanima ponuditi ugovore slične ovom iz Um Kasra za rad u naftnim poljima i reći da su radili za dobrobit iračkog naroda”, kaže on.
      
       FILIP RODIĆ