NASLOV: Logika reke, pruge i otpada
AUTOR: Daniel Kovač
IZDAVAČ: Beopolis, Beograd 2002.

      Na jednom poznatom mestu Traganja za izgubljenim vremenom pripovedač Marsel kaže da umetnik koji želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca mora predočeni svet da učini teško prepoznatljivim. Dela u kojima je sve “prozirno”, u kojima se “sve lako vidi” nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u drukčiji doživljaj stvarnosti. Predočavajući dobro poznatu stvarnost iz nekog neobičnog ugla, “menjajući odnose među stvarima”, originalni umetnici stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu “novu lepotu”.
       Prvi roman Daniela Kovača, “Logika reke, pruge i otpada”, po mnogo čemu je knjiga ove vrste; u njemu ništa nije ni prozirno ni lako prepoznatljivo. Sastavljen od desetak labavo povezanih epizoda, Kovačev roman ne uklapa se u konvencionalne predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra. Tekstu nedostaje kontinuirano izlaganje fabule, dosledno razvijen zaplet i jasno profilisani karakteri. Priča se grana u nekoliko tokova, vođena naizgled slučajnim asocijacijama pripovedača, a izlaganje se svodi na gotovo neprekidno opisivanje i nabrajanje predmeta koji ulaze u pripovedačev vidokrug. Uobičajenom prepoznavanju “odnosa među stvarima” ne doprinosi ni način na koji Kovač uobličava glavne junake svoje priče. “Klipani u pudingu”, Daniel Danlikov, Bilbo Blah i Milenko Momčilo nisu “živi” ljudi, nosioci prepoznatljivih psihičkih osobina, već “asamblaži”, fantastično-groteskne figure kojima se ne zna “ni veličina, ni oblik, a neko bi dodao, ni agregatno stanje”. “Zbunjenost je tim veća” što neki od njih, na primer Milenko Momčilo, ponekad imaju dva tela, to jest “nisu jedan već dvojica”: “Teško ga je i zamisliti”, kaže pripovedač, “ali je sigurno da je i on, poput Danlikova, bio visok i tanak. Činilo se da, dok hoda, ide ispred ili pored sebe, malo napred, a malo iza. Odlučno i snebivljivo.”
       Nasuprot dehumanizovanim, nestvarnim junacima, u Kovačevom romanu “živi” i “stvarni” su predmeti i sam gradski ambijent. Biste i statue iz Studentskog parka poseduju individualizovane karaktere, razgovaraju, prisluškuju prolaznike, silaze s postamenata i obilaze grad. Stećci iz Etnografskog muzeja pretrčavaju ulicu da bi se pridružili Velikoj paradi, fasade zgrada se “tope, odronjavaju i sitne u prah, dok u isto vreme, tkivo grada, kao da je živi organizam, obnavlja i stvara nove fasade, nova zdanja na mestima starih”. U kraju pored reke, pruge i otpada “sve se pomešalo”, ljudi i predmeti, život i san, stvarnost i mašta, izmenili su uloge. Spoljašnji svet je izgubio čvrste obrise i izgled stvarnog, privid je postao “stvarniji” od stvarnosti.
       S ovom, kalderonovskom temom u Kovačevom romanu spaja se priča o odrastanju. Kraj pored reke, pruge i otpada je mitska zemlja detinjstva, nekad istinsko a sad više imaginarno utočište “klipana iz pudinga”. U želji da “razumeju pojave naizgled nemoguće za razumevanje”, dečaci sve češće napuštaju prugu i penju se uz padinu koja vodi u “varoš”, odnosno u stvarni svet odraslih. U stvarnoj topografiji Beograda, kraj pored reke, pruge i otpada predstavlja Dorćol, padina je Višnjićeva ulica, a grad počinje na Studentskom trgu. Iako verno predočen i detaljno opisan, Beograd u Kovačevom romanu ima prvenstveno simboličnu funkciju. On označava graničnu tačku, “magično” mesto na kojem se spajaju “Zapad i Orijent”, novo i staro, velegrad i palanka.
       Kao opozicija mitskoj zemlji detinjstva, grad predstavlja pretnju detinjoj nevinosti, slobodnoj igri mašte i radoznalosti duha. Opozicija između dva suprotstavljena sveta ni do kraja romana nije sasvim razrešena. Roman se završava Bilbovim simboličnim begom iz grada, u sigurno utočište kraj reke, pruge i otpada, ali pripovedač istovremeno melanholično nagoveštava da se ono što je jednom izgubljeno više ne može u potpunosti povratiti. Ovakav kraj romana kao da nagoveštava i jedan zreliji, obuhvatniji doživljaj sveta koji dobrim delom nedostaje Kovačevom romanu, suviše sklonom da istakne u prvi plan bezazlen, adolescentski šarm i neobavezno poigravanje s konvencijama.
       Ali, na mnogim mestima - a naročito u epizodama “Višnjićeva ulica”, “Razgovori u parku” i “Velika parada” - Kovačev talenat neosporno čini da zaboravimo na ove nedostatke. Zahvaljujući maštovitosti i autentičnosti doživljaja, “Logika reke, pruge i otpada” je proza koja predstavlja znatno više od eksperimentisanja radi samog eksperimenta.
      
       ADRIJANA MARČETIĆ