Nekoliko stotina grafika, vlasništvo muzeja u Bremenu, 1945. godine preneo je u Rusiju kapetan Viktor Baldin

      Skandal oko Bremenske (Baldinske) kolekcije nastao je kada je Vrhovni sud Rusije zabranio ministru za kulturu Mihailu Švitkoju da vrati Nemačkoj ovu čuvenu zbirku umetničkih dela koja je u Rusiju dospela tokom Drugog svetskog rata.
       Ministar je, nakon što je u aprilu 2000 godine, donet zakon koji dozvoljava vraćanje zemljama-vlasnicama svih umetničkih dela koja su nezakonito dospela u Rusiju, obećao da vrati Nemcima kompletnu Bremensku kolekciju. Jedan njen deo (101 crtež) već je vratio Vladimir Putin pre dve godine kao uzdarje za carski poklon koji je dobio od Šredera - deo takozvane Ćilibarske sobe koju je svojevremeno (1716) pruski knez Fridrih Vilhelm i poklonio Petru I. Imperator je tada zauzvrat poslao 55 “kršnih momaka” - grenadira za lično obezbeđenje kneza. Putin se revanširao crtežima Direra, Tuluz-Lotreka, Manea... Uz deo Bremenske kolekcije Nemci su dobili i obećanje da će im biti vraćeno i ostalo, ali to nije moglo jer je na snazi bio zakon koji je zabranjivao izvoz iz Rusije bilo kojih dragocenosti zemalja -agresora, nezavisno od toga kako su se one našle na teritoriji zemlje, makar to bilo i u prtljagu pljačkaša.
       U Rusiji su ostale 362 grafike i dve slike, vlasništvo muzeja u Bremenu, koje su za vreme rata bile skrivene u podrumu lovačke kuće jednog nemačkog grofa, a 1945. godine pronašao ih je sovjetski kapetan Viktor Baldin, koji je do rata bio restaurator, i koji je odmah shvatio vrednost ovih dragocenosti među kojima se nalaze Direr, Ticijan, Rembrant, Dega, Tuluz-Lotrek i Mane i sprečio da ih raznesu sovjetski vojnici. Prema rečima njegovih prijatelja, čitavog života je želeo da ih vrati u Nemačku (umro je 1997. godine), ali pošto je to po sovjetskim zakonima bilo nemoguće, predao ih je moskovskom arhitekture. Muzeju čiji je bio direktor skoro 25 godina. Kasnije je kolekcija dospela na privremeno čuvanje u Ermitaž, a 1992. i 1993. bila je pokazana na izložbama.
       Deo kolekcije koji je Putin poklonio Nemačkoj prvi je slučaj restitucije kulturnih vrednosti u Rusiji. Ostatak je, prema planu ministra za kulturu, trebalo da bude predat 29. marta, a za početak aprila bila je u Bremenu predviđena izložba na kojoj bi bila izložena kompletna kolekcija. Posle toga bi Nemci vratili Rusima kao poklon 20 crteža. I sve bi tako i bilo da predsednik Državne dume za kulturu i sport Nikolaj Gubenko nije izneo problem pred parlament i zatražio od Vrhovnog suda da zabrani predaju slika jer je, kako kaže, postupak ministra za kulturu nezakonit i “bestidan”. On se poziva na jedan drugi zakon koji je nedavno donet, a u kome se kaže da su trofejni “umetnički proizvodi”, vlasništvo države, kao i na član 234, građanskog kodeksa koji kaže da svaka stvar postaje vlasništvo ako se nalazi u javnom, neprekidnom posedovanju građana ili pravnih lica tokom pet godina, pa je, prema tome Bremenska kolekcija već odavno vlasništvo države. Dodatni argument: “Nemci ovde nisu dolazili da skupljaju pečurke”, nego su rušili i uništavali, pljačkali... Ako bi se i govorilo o vraćanju kolekcije koja vredi između 35 miliona dolara, kako tvrdi Švitkoj, i milijardu i po, prema proceni Gubenka, to bi se moglo smatrati državnim gestom dobre volje i za uzvrat bi i Nemačka takođe morala da uradi nešto slično.
       Vrhovni sud je, na zahtev Komiteta za kulturu Državne dume Rusije, tražio od ministra da “preduzme mere kako bi sprečio nedopušteno i nezakonito raspolaganje vlasništvom Rusije”.
       Mihail Švitkoj, koji je na prve znake protesta u Dumi tvrdio da će ukoliko njegov postupak bude proglašen nezakonitim, deputati “imati prilike da razgovaraju s drugim ministrom kulture”. Sada, međutim, kaže da je vraćanje Bremenske kolekcije, ipak, samo pitanje vremena.
       Na primedbe Gubenka izjavio je da je tačno da Nemci nisu skupljali u Rusiji pečurke, ali i da ne postoji ni umetničko delo ni kolekcija čija bi vrednost mogla da pokrije cenu života više od 20 miliona ljudi poginulih u Drugom svetskom ratu i naglasio da SSSR nije ratovao protiv Nemaca, nego protiv fašista. Traženje da Nemci učine “gest dobre volje” nazvao je zavlačenjem ruke u tuđi džep, jer Rusija ne prodaje ništa Nemačkoj, već želi da vrati ono što joj pripada.
       U obrazloženju koje je dao sud, Švitkoj vidi mogućnosti da sprovede svoju odluku jer se u pismu decidirano kaže da je kolekcija o kojoj je reč bila uvezena na teritoriju SSSR-a nezakonito, a u zakonu se kaže da “u slučaju nalaženja objekta kulture koji se nezakonito našao na teritoriji RF, mora se odmah predati zakonitom vlasniku”. “I tačka”, rezonuje ministar.
       Državna duma obratila se i predsedniku Ruske Federacije da spreči “nezakoniti akt” ministra za kulturu. Odgovor još nije stigao, ali na njega računaju i jedna i druga strana.
       A dok se to ne dogodi, ministar pokušava “da smiri loptu”. Čitava kolekcija izložena je u Muzeju arhitekture, a na otvaranju su, jedan pored drugog, stajali Gubenko i Švitkoj. Ministar ne smatra da je presuda konačna i kaže da “nikakva javna diskusija više nije potrebna, mada je sve ovo što se dogodilo ‘bilo korisno’, a tema konačno mora da pređe ‘iz javne polemike u pravnu’.” Nova ekspertiza koju predlaže Duma nije potrebna, veruje Švitkoj, ali i ako je bude, do vraćanja kolekcije Nemcima proći će oko pola godine.
       Možda nije naodmet reći da je tokom poslednjeg susreta Putina i Šredera u Peterburgu bilo, između ostalog, reči i o restituciji kulturnih vrednosti. Putin je obećao da će Nemačkoj biti vraćeno sve što joj pripada.
       Sličnih sporova će sigurno još biti jer se na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza (koliko je zvanično poznato) skoro 60 godina posle Drugog svetskog rata nalazi nebrojeno mnogo umetničkih dela, knjiga i arhiva. Zvanično, Nemačka potražuje 300 000 umetničkih dela i milione knjiga, kako se to uobičajeno kaže, “premeštenih u vezi s ratom”. Eksperti, međutim, smatraju da u depoima ima mnogo više takvih ratnih trofeja. Više od milion jedinica nalazi se u depoima ruskih muzeja i u privatnim kolekcijama, a više od pet miliona knjiga i rukopisa. Ako bi se poređale pored arhiva koji se takođe nalaze u Rusiji, njihova dužina bi bila veća od tri kilometra.
       Navešćemo nekoliko najznačajnijih nemačkih kolekcija za koje se zna da su u Rusiji.
       Henrih Šliman, poznat po tome što je otkrio Troju, napisao je 31. maja 1873. da je tamo pronašao “kontejner... ispunjen velikim srebrnim vazama sa srebrnim i zlatnim čašama koje sam morao da sakrijem i pošaljem negde kako ih ne bi razneli alavi radnici”. Tako je počela odiseja dragocenosti koje je Šliman greškom pripisivao caru Prijamu, koje su sticajem okolnosti bile skrivene 3 500 godina. Slali su ih u Atinu, nudili Luvru, a potom je, otkupivši ga ( 830 jedinica) za 50 000 franaka, svoj pronalazak Šliman zaveštao Berlinu. Ova kolekcija, kao najvažnija u fondu Muzeja drevne istorije i istorije ranog perioda, bila je 1945. sakrivena u zoovrtu u Berlinu, odakle ju je konfiskovala sovjetska ekspertna komisija. Dragocenosti su iščezle u depoima moskovskog Puškinovog muzeja. Svet su ponovo ugledale tek posle 1990. godine.
       Dragocenosti Ebersvalda čija istorija počinje u devetom veku pre Hrista, smatraju se jednim od najvažnijih pronalazaka predmeta od zlata iz perioda prvobitne zajednice na teritoriji Nemačke. Godine 1813. u jednoj glinenoj posudi bio je skriven 81 eksponat tih dragocenosti. Posuda je skrivena u gradu Ebersvaldu. Vlasnik blaga Aron Hirš predao ga je Muzeju drevne istorije i istorije ranog perioda. U vreme vazdušnih napada u Drugom svetskom ratu dragocenosti su skrivene u zoovrtu, a 1945. natovarene su u kamione i krenule u pravcu SSSR-a. Klaus Goldman, tadašnji direktor muzeja, tražio ih je punih 20 godina, a da se nalaze u Puškinovom muzeju u Moskvi, saznalo se tek 1997. Berlinski muzej poseduje samo jedan original i 80 kopija, a u gradskom muzeju Ebersvald može se videti kompletna kopija dragocenosti izrađena od pozlaćenog bakra.
       U toj Oružanoj palati nalazilo se oružje počev od velelepnih viteških oklopa kralja Henrika II, sve do oklopa Bernarda fon Vajmara. Oni su iščezli 1946. godine. U jednoj od balskih dvorana Ajzenaha ostala su dva šlema, dva mača, viteški oklopi princa i dečji oklopi. Početkom šezdesetih godina Moskva je vratila deo tih dragocenosti Istočnoj Nemačkoj. Sada nema nikakve sumnje da se dragocenosti Oružane palate Vartburga nalaze u bivšem SSSR-u.
       Kad je poljski premijer Jerži Buzek, 2000. godine, u poljskom parlamentu, predavao Gerhardu Šrederu Luterovu Bibliju iz biblioteke Jagelona u Krakovu, to je trebalo da bude tek početak. Do tog trenutka knjiga, datirana godinama 1522-1523. nalazila se u fondu “Berlinka” u krakovskoj biblioteci Jagelona. U nju je dospelo 300 000 spomenika pismenosti nakon što su u vreme Drugog svetskog rata odneti iz Šlezije. Među njima je i knjiga umetničke škole Mindena iz 11. veka. Ona sadrži crteže Notkera Balbulusa. Nemačka odavno traži da joj se vrate fondovi državne biblioteke ali poljska strana ima izgovor - u vreme Drugog svetskog rata samo u Varšavi su uništene tri biblioteke, pa se krakovski fond berlinske biblioteke zadržava kao kompenzacija.
       Među trofejnim umetničkim delima za koje se tačno zna da su od rata u Rusiji, nalazi se i Gutenbergova Biblija iz Muzeja knjige i pismenosti u Lajpcigu. Ona je bila jedna od 300 eksponata datiranih do 1500. godine koja je otpremljena u SSSR. Danas se sve nalaze u fondovima Državne biblioteke u Moskvi. Pregovore o vraćanju nemačkog kulturnog nasleđa koga se Nemačka ne može odreći, vodio je s Borisom Jeljcinom još kancelar Helmut Kol. Uzalud.
       Krebsova zbirka se još tridesetih godina smatrala možda najvećom privatnom zbirkom dela impresionista u Nemačkoj i istovremeno - u principu malo poznatom. Oto Kerbs, odličan poznavalac umetnosti, bojao se da njegovu dragocenu zbirku, “kao izopačenu umetnost” ne konfiskuju nacisti pa ju je sklonio na svom imanju u Vajmaru. Sovjetska vojska ju je našla u nesagorivom sefu i odnela. Sve do 1995. smatralo se da je nestala, a onda se pojavila u depoima Ermitaža u Sankt Peterburgu. Smatra se da vredi pola milijarde evra.
      
       LJUBINKA MILINČIĆ
      

Šta se ne potražuje U Rusiji se nalaze i umetnička dela iz bivše Jugoslavije. Njih, međutim, iako je donet Zakon o restituciji, niko ne potražuje jer nisu popisana. Zahvaljujući dobroj volji ruskih prijatelja, Arhiv Jugoslavije uspeo je da dobije spiskove arhiva koji se nalaze u Rusiji, i u toku su dogovori o vraćanju arhiva jugoslovenskih konzulata i diplomatskih predstavništava Kraljevine Srbije i Jugoslavije, arhiva Masonske lože, izdanja “Nove Evrope”, arhiva Generalštaba Jugoslovenske vojske, Jevrejske opštine od 1860. do 1941. i Svetog sinoda. S obzirom na to da restitucija podrazumeva i recipročan gest, u arhivu RF su nam rekli da su zainteresovani za dokumentaciju o Belorusima u Jugoslaviji, čiji je jedan deo nedavno pokazan na izložbi u Arhivu Rusije u Moskvi.