Anarhista Ratibor Trivunac priča o tri dana koje je proveo zatvoren, ostalim pritvorenicima, i odnosu policije prema njima

      Ratibor Trivunac jedan je od privođenih, pa puštenih osoba dovedenih pod sumnju da imaju veze s organizovanim kriminalom, odnosno onih koji bi, eventualno, i na neki drugi način, mogli da ugroze mir i bezbednost. Od drugih se, međutim, razlikuje po tome što, posle ukidanja vanrednog stanja, hoće i želi javno da priča o satima i danima provedenim u pritvoru, o ophođenju policajaca prema privremeno lišenim slobode, vođen, naravno, snimcima sopstvenih čula i ličnim zaključcima.
       Ratibor je mladi anarhista, nekoliko puta privođeni sekretar registrovane Anarho-sindikalističke inicijative - Međunarodnog udruženja radnika, organizacije s jedva pedesetak članova širom zemlje, iako su, ne baš davno, optuženi da pozivima na klasni rat “rasteruju strane investitore”. Dvanaestog marta uveče, dana kada je ubijen premijer Srbije, na više elektronskih adresa poslao je oštro pismo u kome je smrt Zorana Đinđića viđena kao posledica pokojnikovih veza s mafijom, ali i da radni ljudi sada treba da se bave drugim stvarima, vraćanjem prava na štrajk i sindikalno organizovanje, privremeno ukinutih institucijom vanrednog stanja, umesto da “idolopoklonički” samo slušaju i pate zbog zlehude sudbine političara. Iste noći, kaže, do uha su mu stigle i ozbiljne, anonimne pretnje, “verovatno mladih, ostrašćenih DS-ovaca”.
       U popodnevnim satima 14. marta, u goste su mu došla dva policajca zadužena za privredni kriminal (pošto se, ipak, radi o organizaciji sa sindikalnim predznakom). Počelo je pretresanje, zaplenjeni su: nekoliko časopisa srpskih anarhista “Direktna akcija”, mobilni telefon, računar u kome je bilo problematično saopštenje, a za nas je indikativno i da su policajci podignutih obrva primetili i kolekciju NIN-ova. Ratibor se nije bunio, bilo je vanredno stanje.
       Uputili su se ka stanici u Ulici 29. novembra, gde je ispitivan šest sati, s dužim prekidima i odvlačenjima u drugu prostoriju, kako bi inspektori obavili konsultacije s tužiocem. Ratibor je uporno insistirao da mu se lepo kaže koji je zakon prekršio, zašto je kriv, “koji je to moj slučaj”. Odgovorili - nisu. Ali su mu zato rekli nešto što je njega naročito uznemirilo: upozorili su ga, valjda, da obrati pažnju na moguće posledice po njegovu decu. On, naime, smatra da su oni time prekršili zakon budući da njegova deca ne bi smela da osećaju bilo kakve posledice njegovih ličnih odluka i angažovanja. A bilo mu je, kaže, i smešno kada je više njih naglasilo da su oni zaduženi za privredni kriminal i da svi imaju završene srednje škole i fakultete. “Kao da mi je bitno da li onaj ko me zatvara ima fakultet.”
       Onda ga je iznervirao čuvar ćelija, pošto nije hteo da popiše sve (ni minđušu, ni bedž, anarhističku zvezdu) što je Ratibor morao da skine sa sebe. “Shvatio sam to kao ugrožavanje integriteta moje ličnosti.” Šta reći o ćeliji? Mala, prljava, smrdljiva, s čučavcem bez vode i prava na toalet papir, drvenim ležajima i nemirnim šrafovima koji “mnogo žuljaju”, te s neonkama “kao u akvarijumu”. Ne treba naglašavati broj ljudi (sedmorica, osmorica) u ćelijici inače predviđenoj za kraće zadržavanje, no silom događaja “avanzovane” zbog gužve u Centralnom zatvoru.
       Kako je društveno i politički veoma aktivan i prilično obrazovan (zato su mu na uvce isticali završene fakultete), Ratibora Trivunca je pogodio odnos osoblja prema pritvorenima, mada je on “zaista dobro prošao”, ako se ne računaju pomenute “posledice po decu” i opaska čuvara pri puštanju na slobodu “pazi da se ne sretnemo još“ (a što je svakako bolje od jednog, drugom prilikom izrečenog policijskog predskazanja “srećaćemo se još“). Pogodila su ga ne modra, nego kolena crna od sistematskog udaranja bejzbol palicom, pogodile su ga priče i metodi plašenja, od elektroda u rektumu do “odlaska na Savu”.
       Teško je prihvatio i činjenicu da su svi ostali stanovnici njegove ćelije, iz koje je on sam izašao posle tri dana, navikli na zastrašivanje, pretnje i udarce (misli i na one koji su se “srećali” s policijom i na one koji nisu, al’ nekako znaju kako to ide). Tamo je upoznao i jednog ogromnog čoveka, bivšeg narkomana i do pritvora dilera droge, koji je, posle “blokade” u Rusiji, to jest poznatog ruskog načina za odvikavanje od droge, shvatio da ne može da izađe iz narkomanske priče, pa je nastavio tako što je prodavao heroin “među starom ekipom”, da bi ga zatim koncern Dušana Spasojevića uzeo pod svoje. Ratibor se potresao kada je čuo da je taj, u stvari, nameravao da skupi novac za ružičnjak. E, njega su odrali od batina, a našeg sagovornika je dotuklo kada je umlaćena grdosija tanušnim glasićem prozborila: “Oni stvarno nisu humani što su me ovoliko tukli.”
       Anarhista će se sa smeškom prisetiti izjave ministra Rasima Ljajića o tome da se sa pritvorenicima i zatvorenicima postupa dobro. Sve imajući u vidu sendvič dnevno i to s mirisom i ukusom lešine. Setiće se i tuđa tri dana u samici bez hrane, prve lekcije o praćenju smena čuvara (“Jedni daju da se popije voda, drugi da se zapali cigareta.”), znoja i štroke u kavezu, svakojakih priča. “Sad sve znam o priplodu ovaca i jeftinoj detelini.” A, osim dilera koji voli ruže, sigurno će zapamtiti i švercera automobila za kojeg se ispostavilo da je, priča Ratibor, ne znajući i ne pretpostavljajući, kola prodao atentatorima. Kasnije su poslužila za beg s mesta zločina.
       Ratibor, na čije se svedočenje isključivo oslanjamo, ne poriče da je “vrlo verovatno” da je većina njih koje je upoznao imala ovakve, ili onakve, posredne, ili neposredne kontakte s ovim, ili onim kriminogenim likovima (jednog su, kaže, pitali da li poznaje face s fotografija, on odgovorio potvrdno i policija ga privela). Ali, svi su oni sebe smatrali “boranijom”: “Smatraju i da je normalno da ih policija bije, da ne znaju za ljudska prava, da ne pitaju za broj značke i na mare za ukradene sate (on je ljut i zato što su napisali da su ga priveli u 21, mada je bilo 18 sati - prim. aut.).” Većina je, dakle, prebijana, ostali “srećnici” su zastrašivani. Njemu su preporučili da ništa ne priča i, na izlasku iz stanice, da treba da im bude zahvalan: “Ma, oni su srce potpuno!”
      
       ANA VUČKOVIĆ