“Uopšte ne sumnjam u dobre namere organizatora ovog konkursa. Ali, pitanje je šta može da ispliva na površinu. Mislim da deca na tom uzrastu nisu sposobna da odgovore na pomenutu temu”, kaže Melita Živković psiholog

      Ovog proleća, umesto opisa prvih vesnika lepog vremena, visibaba i ozelenelog drveća, deca će pisati o - ratu. Istina, samo ona koja budu želela i čiji nastavnici, psiholozi, pedagozi i ostali procene da to ima smisla. Tema “Tata mog druga je nestao u ratu” namerno je smišljena tako da isprovocira sve zainteresovane osmogodišnjake, kao i one malo starije - četrnaestogodišnjake - da opišu svoje viđenje rata i njegovih posledica, sa akcentom, ipak, na lošim iskustvima svojih drugara. U nevladinoj organizaciji “Vesta”, koja je pokretač ove akcije (inače se bavi problemima raseljenih lica kao i “potpomaganjem nastanka empatije kod ljudi”, te produkcijom dokumentarnih i kratkometražnih filmova) očekuje se da će raspisani konkurs naići na odziv dece i da će u junu, pored proglašenja tri najbolja rada, svetlost dana ugledati i zbirka radova u kojoj će se naći dvadeset najboljih dečjih sastava na pomenutu temu. Tako ova priča dobija još jednu dimenziju - pored puke želje i potrebe da opišu (loša) ratna iskustva svojih drugara kao i njihov život sada, deca će imati i dodatni motiv, a u vrednovanju najboljih 20 radova, kako u “Vesti” najavljuju, ućestvovaće petočlani žiri.
       “Veoma je važno da deci čiji su roditelji nestali u ratu, deci koja su ostala bez svojih domova, prijatelja, pokažemo da postoji razumevanje za njih. Pre svega, razumevanje koje potiče od njihovih vršnjaka i školskih drugova. Ljudi nisu svesni koliko je dece ostalo bez svojih bližnjih. Pitanje je da li su svesni kako ona žive, kako im je u izbegličkim centrima, kako su se snašla u novoj sredini. Zato i mislimo da je veoma važno da se u njihovim školskim drugovima probudi humanost, empatija”, objašnjava motive raspisivanja konkursa Snežana Čalić, zamenica predsednika “Veste”.
       No, da li je baš potrebno da, posle svih loših iskustava, deca o njima i pišu? Zdrav razum ipak nalaže da se sa decom i o lošem razgovara. “Naravno da treba razgovarati i o takvim temama. Da ih držimo pod staklenim zvonom nije ni moguće, ni dobro”, kaže učiteljica u OŠ “Stevan Sremac” Dragana Simeunović. Jer, oružje i krv su se osećali, ne samo u okruženju dece koja su živela na zaraćenim teritorijama, već i u onom “mirnodopskom”, u kome su i mediji upotpunjavali sliku realnosti u dečjim glavama. Istraživanje koje je sprovela dr Nada Korać, profesorka razvojne psihologije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, a koje je objavljeno 1992. i odnosi se na rat u Hrvatskoj, samo po sebi je dovoljno alarmantno. Pokazalo se da 40 odsto dece iz Beograda i unutrašnjosti Srbije (i to pre svega one nižeg osnovnoškolskog uzrasta) spontano spominje ratna zbivanja dok govori o svojim svakodnevnim aktivnostima i preokupacijama, o svojim željama, nadama, strahovima, igrama...
       “Iako nije smisleno preterano ih štititi, mislim da bi inicijativa bila uspešnija da je namenjena učenicima srednjoškolskog uzrasta. A ukoliko neko želi da kod mlađe dece izazove humana osećanja, mora sa njima da razgovara. Nije smisao u slovu na papiru, već u kontrolisnom ispitivanju, u postavljanju provokativnih pitanja, u usmeravanju dece, u pokušaju da im se pokaže da postoje i ona koja ne žive kao oni”, kaže Melita Živković, psiholog u školi “Bora Stanković”.
       Koliko deca shvataju šta se događalo njihovim vršnjacima koji su domove napustili pred naletom rata? I, koliko su gostoljubiva? Istraživanje iz iste, 1992. godine, pokazuje da se 98 odsto ispitane dece iz Beograda druži sa decom izbeglicama, da se “dobro slažu” i druže. I mada beogradsku decu i te kako zanima kako je njihovim vršnjacima bilo u rodnom kraju, šta im se događalo, ona se nerado upuštaju u takve razgovore. “Da ih ne rastuže”, najčešći je odgovor beogradskih osnovaca.
       “Uopšte ne sumnjam u dobre namere organizatora ovog konkursa. Ali, pitanje je šta može da ispliva na površinu. Mislim da deca na tom uzrastu nisu sposobna da odgovore na pomenutu temu”, kaže Živković. Profesorka Korać misli da tema konkursa sama po sebi nije problematična i da negativnih efekata ne može da bude. Ali, dodaje: “Realnost se u dečjim glavama prelama na specifičan način. Zato treba sa njima razgovarati i postavljati im pitanja i na osnovu toga izvlačiti zaključke. Ovakva tema zahteva ozbiljan rad, precizne instrukcije organizatora, a ne samo dečje viđenje koje će biti zabeleženo na papiru.”
       U organizaciji “Vesta” navode da osim dopisa u kojem pozivaju učenike na konkurs, školama nisu prosledili nikakve instrukcije. “Sve smo ostavili deci. Ona će tako na osnovu svojih asocijacija i ličnih doživljaja moći da slobodno odgovore na temu”, navodi Snežana Čelić. Kada odgovore, na red će doći komisija koja će radove ocenjivati. A pred njima svakako stoji težak zadatak. Bez jasnih instrukcija, teško je proceniti šta se nagrađuje, šta vrednuje i šta očekuje.
      
       DRAGANA MATIĆ