Da li će biti osnovana služba koja će biti profesionalna i čuvati svakoga ko dođe na vlast, ili će nova vlast svaki put sa sobom dovoditi nove ljude

      Obezbeđenje nosilaca najvažnijih funkcija je praksa svuda u svetu jer se uvek polazi od činjenice da funkcija sama po sebi nosi rizik i od politički motivisanih i od terorističkih napada. Ono što se od zemlje do zemlje razlikuje, jeste - ko je taj kome se poverava posao. U Velikoj Britaniji obezbeđenje kraljevske porodice i članova vlade vrši posebna služba u okviru Skotland jarda. U Italiji posebne jedinice karabinjera. U Nemačkoj to rade posebne službe BKA, što je njihov savezni kriminalistički ured. U SAD obezbeđenje vrši tajna služba, Sikrit servis, koja je nadležna za obezbeđenje predsednika, članove njegove porodice i drugih određenih ličnosti; potpredsednike, predsedničke kandidate, neke članove vlade i strane šefove država prilikom posete.
       “U SAD su shvatili da je odvojena služba najbolji način, jer ako se obezbeđenje potpuno odvoji od drugih službi, onda se tačno zna ko je odgovoran i ne dolazi do mešanja i drugih uticaja. To je delimično vezano i za njihov sistem policije koji je takav da za mnoge zadatke podrazumeva posebne službe. Dakle, rešenja su različita od zemlje do zemlje, ali je praksa da ga vrše ili posebne službe ili sama policija”, kaže ekspert LEKS-a Bogoljub Milosavljević.
       Kod nas je obezbeđenje pripadalo Ministarstvu unutrašnjih poslova; tačnije, njegovom Resoru državne bezbednosti, posebnoj upravi u okviru tog resora, kao i jednoj službi u okviru javne bezbednosti koja se tako i zove: Služba za obezbeđenje posebno zaštićenih ličnosti i objekata. U tu službu su birani ljudi iz Resora Javne bezbednosti kao i specijalnih jedinica, a svi pripadnici su prošli daleko težu obuku i proveru nego ostali pripadnici policije. Nije se, naravno, išlo tako daleko kao u vreme kada je pravljena služba za obezbeđivanje Josipa Broza Tita i kada se svaki pripadnik proveravao od trećeg kolena unatrag i bočno, ali su tražena lica osim fizičkih predispozicija morala da govore bar jedan strani jezik i imaju završen fakultet.
       Interesantno je pomenuti da je posle pada Miloševića od njegova 74 pripadnika Uprave za obezbeđivanje ličnosti, 58 pristalo da pređe u RDB, a 16 je odbilo i mahom postalo lično Miloševićevo obezbeđenje. Većina to nije učinila iz ideoloških razloga, već zbog gubitka privilegija koje su imali tokom zaštite bivšeg predsednika, a koje bi izgubili jer su vovi novi doveli svoje ljude za te poslove.
       Kad se Resor DB prošle godine izdvojio u BIA bilo je reči o tome, a tako je javno i saopšteno, da poslovi obezbeđenja ne idu u BIA već da ostaju u MUP-u, u Resoru javne bezbednosti, s tim što će BIA i dalje da se bavi jednim delom tog posla - prikupljanjem određenih informacija. Međutim, posle ubistva premijera Đinđića, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović je na pitanje da li oseća ličnu odgovornost rekao da njegova služba nije bila zadužena za bezbednost premijera već je to radila druga.
       O čemu se zapravo radi, jednom će odgovoriti najavljena komisija, a Milosavljević tim povodom kaže: “Postoji podela koja nije razgraničena: za neposredno fizičko obezbeđenje i drugu vrstu obezbeđenja koja se tiču informativnog dela i procena određenih rizika. Po pravilu, BIA je zadužena za obaveštajni deo, a fizičko-tehničko bi trebalo da pripada MUP-u. Ali ja znam da taj problem nije do kraja razgraničen i to se mora uraditi. Stvari bi morale da budu jasne i sve bi bilo bolje kada bi se svi poslovi stavili u nadležnost jedne službe.
       Kada je RDB rasformirana, od 4 000 pripadnika uhlebljenje je našlo 3 500, a u toj novoj službi po imenu BIA našli su se i likovi poput Milorada Bracanovića koji je doveden sa mesta načelnika za bezbednost JSO na kom je bio tokom atentata na Ibarskoj magistrali i ubistva Ivana Stambolića. Nedavno su uhapšena i dvojica pripadnika BIA Branislav Bazarević i Toni Gavrić koji su obezbeđivali vilu na Dedinju u kojoj je živeo premijer. Za informaciju o vremenu kada je Đinđić krenuo od kuće ka zgradi vlade, Bazarević je od “zemunskog klana” dobio 1 200 evra.
       Sa takvim kadrovima premijer nije mogao da bude zaštićen, a propust je napravljen, ma koliko to već ofucano zvuči, još 6. oktobra. Tada je moralo da se krene sa novom službom ili sa jakom lustracijom stare, jer bi sve bilo bolje od onoga što je urađeno. Iskustva na koja ukazuje Milosavljević sigurno nisu tajna, pred našim očima su ih demonstrirale sve države bivšeg istočnog bloka. Osim Istočne Nemačke u kojoj je služba odumrla zajedno sa državom, službe su raspuštene u Rumuniji, Albaniji, Poljskoj i Češkoj. Moćna češka služba StB se još 1989. našla pred ultimatumom nove vlasti da nestane milom ili silom. Odlučila se da to bude mirnim putem i jedan broj njenih pripadnika je našao svoje mesto u novoj službi, ali su mnogi završili u zatvoru ili su penzionisani.
       Ako se zna da je Josip Broz Tito svojevremeno po veličini ali i stručnosti imao jedno od najboljih obezbeđenja na svetu, ali da je i Slobodan Milošević čuvan tako da dlaka sa glave nije mogla da mu nedostane, teško je verovati da su nosioci obezbeđenja najednom izgubili talenat ili da su od njih nasilnim putem uklonjena sva prethodna iskustva. Na jednoj strani stalno se ističe da je Miloševića bilo lako čuvati jer je oko sebe imao tri do četiri lanca telohranitelja, a na drugoj je u nacionalnu zabavu prešlo prebrojavanje Đinđićevih telohranitelja. Pokazalo se da sve to ništa ne znači.
       “Poslednji događaji su dokaz da stopostotne zaštite nema. Ti koji planiraju atentat biraju i mesto i vreme kada će povući oroz, a to ne rešavaju telohranitelji već službe koje su zadužene za pratnju. One odrađuju posao, a telohranitelj je tu da se postavi ispred osobe koju čuva, sruši je ili ugura u auto. Oni ne mogu da urade više od toga, mladić koji je čuvao Đinđića primio je metak, ali to premijera nije spasilo”, kaže bivši telohranitelj Darko Banović.
       Izvesno je da su, pre dolaska DOS-a na vlast službe sasvim dobro radile. Svi pripadnici Miloševićeve vlasti osećali su se sigurno, bivši predsednik SRJ Zoran Lilić je veći deo mandata proveo u svom stanu i jedva da je imao obezbeđenje, premijer Kontić se nikada nije iselio iz svog stana, a većina ministara se kretala bez pratnje.
       Iz doba Miloševića nasleđena su pravila i po dolasku DOS-a na vlast. Pravo na državnu zaštitu imaju predsednici republika, njihove porodice, predsednici i potpredsednici parlamenta, ministri, članovi vojnog vrha, strani državnici i svi nosioci funkcija čija je sigurnost u interesu države. Ministar policije može da izda naredbu da se štiti lice bez obzira na funkciju, ako proceni da za to postoje razlozi.
       Redovno obezbeđenje obuhvata mere obezbeđenja objekata gde oni stanuju, maršrutu koju oni prolaze od mesta stanovanja do posla i mora da se pokriva sam objekat gde štićena osoba radi. Primenjuju se mere neposrednog fizičkog obezbeđenja, to su telohranitelji koji su direktno u pratnji i primenjuju se mere elektronsko-tehničkog obezbeđenja, što obuhvata kamere i senzore koji se postavljaju oko objekta koji se štiti. Postoje klasične kamere koje snimaju ko dolazi i odlazi, posebne kamere za noćno snimanje i senzori, tj. osetljivi mikrofoni koji se postavljaju u određenim pravcima gde je moguće neko kretanje, tako da registruju svaki šum.
       Posebnu meru obuhvata tzv. elektronsko obezbeđenje sistema komunikacija: odnosi se na telefonske, telegrafske i ostale komunikacione veze koje štićena osoba koristi. Taj posao se radi uz pomoć posebne elektronske opreme kojom rukuju pripadnici određenih državnih organa, pre svega BIA. Oni moraju da obezbede da se komunikacija zaštićene osobe odvija na kodirani način koji eliminiše mogućnost prisluškivanja.
       Osim ovog osnovnog načina obezbeđivanja postoje i stroža pravila o kojima za NIN govori Dragan Xamić, jedan od konsultanata u radu Žandarmerije i autor knjiga o specijalcima i telohraniteljima.
       “Kada se uoči opasnost po život, kao što se to dogodilo kada je u pitanju premijer Đinđić, onda se aktivira širi krug osim neposrednog fizičkog obezbeđenja i podršku mora da daje redovna policija pojačanim patrolama, češćim obilaženjem određenih mesta, stražama i postavljanjem naoružanog obezbeđenja na ulazima i izlazima.”
       Džamić, baš kao i Banović, smatra da je zatajilo obezbeđenje zgrade vlade, jer u slučaju neposredne opasnosti nije teško bar zakloniti metu. Ako već nije mogao da se kontroliše narušeni vojni objekat i da se uradi ono što bi u svim zemljama bilo normalno kada postoje indicije o neposrednoj opasnosti - stalna kontrola terena u liniji od mete koja iznosi od 200 (najmanje) do 1500 metara, onda je bar zgrada vlade mogla da bude zaklonjena visokim panoima, bilo kakvim pregradnim zidom ili metalnim pločama koji bi onemogućili da se gađa sa udaljenosti, jer atentatori ne bi imali optičku vidljivost.
       “Atentata je bilo i biće”, kaže Xamić i podseća na prošlogodišnji pokušaj atentata na francuskog predsednika Žaka Širaka koji se dogodio prilikom godišnjice obeležavanja pada Bastilje. Iako je postojalo brojno obezbeđenje, nekoliko hiljada policajaca, mladi neonacista je u kutiji za gitaru prošvercovao malokalibarsku pušku. U pokušaju atentata osujetili su ga prisutni građani, a ne policija. “Takve stvari se dešavaju širom sveta i u zemljama koje imaju mnogo razvijenije službe. Francuska služba to nije otkrila, ali ipak postoji razlika: tamo je atentat radio amater, sam, a ovde su ga pripremali profesionalci koji su imali insajdere unutar sistema, što se vidi na primeru hapšenja dvojice pripadnika BIA. Kod nas je problem nastupio u lancu obezbeđenja između kontraobaveštajnog dela koji se tiče BIA i redovne policije MUP-a, odnosno javne bezbednosti i tajnih službi. Izgleda da su svi ti elementi pomalo podbacili i došlo je do ovoga”, zaključuje Xamić.
       I jednom kada komisija sva ova pitanja zatvori, otvoriće se još jedno - kako će ubuduće izgledati obezbeđenje? Da li će biti osnovana služba koja će biti profesionalna i služiti svakoga ko dođe na vlast, što je uobičajeno svugde u svetu, ili će nova vlast sa sobom dovoditi nove ljude.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ