Nijedan politički delatnik ne može biti kriv za sve naše nevolje. Odnosno, ako će samo da ode šef Biroa a sve ostane isto, onda je bolje da ne ide. Tako je bar sve transparentno

      Okončanje vanrednog stanja odmah je izbacilo u prvi plan odnos vlade prema medijima. Glavni negativac postao je Vladimir Popović, šef vladinog Biroa za komunikacije. Temeljna analiza rada gospodina Popovića verovatno bi potvrdila sve argumente iznete ovih dana a moguće je da bi otkrila i detalje koji bi dodatno skandalizovali javnost. Uostalom, premijer Đinđić je svojevremeno poslao Popovića na “prinudni odmor” zato što je njegov stil rada bio takav da bi ga moglo pravdati samo vanredno stanje. Valjalo bi da vlada po tom pitanju objavi svoj stav. Ali, sasvim je izvesno, da se suština našeg problema ne može svesti na grehe jednog političkog delatnika ma kakva njegova dela bila. I da se sve ne sme završiti na lakonskoj presudi svojevremeno sročenoj u jednom šlageru - neka visi Pedro! Nijedan Beba ne može biti kriv za sve naše nevolje. Odnosno, ako će samo da ode šef Biroa a sve ostane isto, onda je bolje da ne ide. Tako je bar sve transparentno.
       Jer sve ovo, u stvari je, posledica duboko ukorenjenog načina mišljenja u ovoj zemlji da kad se neko dočepa vlasti istog trenutka razume da su mediji njegovo oružje u borbi protiv “svih zala ovog sveta”, kao i da je svaki kritički glas u javnosti svrstavanje “s onu stranu dobra”. Ako se tu ništa ne promeni i najprofesionalnijeg i najobzirnijeg voditelja brifinga trenutni politički interes pretvoriće u času u karikaturu Makijavelijevog unuka, koja će bez trunke griže savesti i stida, objasniti kako “samo još ovaj cilj” opravdava upotrebu svakog sredstva makar ono bilo i “malo” nedemokratsko.
       Po pravilu, dobar glas za medije ovde se može čuti samo od političara dok su u opoziciji. Oni su zainteresovani za slobodne medije, razumeju suštinu instituta “slobode štampe”, obećavaju da će sve učiniti da se informisanje u ovom društvu dovede u sklad sa standardima demokratskih društava. Čim postanu većina u skupštini dobijate Zakon o informisanju koji novinare i medije tretira kao “subverzivnu silu” sklonu rušilaštvu, pa i “inspirisanju atentata”. I dobijate reformatore i demokrate koji godinama drže “porez na prodaju novina višestruko viši od poreza u Evropi i zemljama u okruženju”! Dok tako guraju novine u sigurnu propast, naši političari preko njih obaveštavaju kako u ovoj zemlji, u skladu sa evropskim standardima, “harmonizuju” sve i svašta.
       U zapadnim društvima građani iz kućnog budžeta izdvajaju za informaciju (novine, magazini, kablovske mreže, Internet itd) otprilike koliko i za hranu. U tako bogatim tržišnim sistemima “četvrti stub demokratije” (parlament, izvršna vlast, nezavisno sudstvo i - mediji) tretira se kao “posebna roba”. Određuje se niži porez, podupire se, subvencionira. Uloga medija se opisuje sa njatch dog i razume se kao, u principu neprijatna, javna kontrola, te nema vlasti koja ne dolazi na pomisao da bi, makar na trenutak, radije radila bez njihovog prisustva. Ali uvek prevlada znanje da je korist od medija veća od eventualnih pojedinačnih šteta i - društvo im posvećuje posebnu brigu. A političari koji su na vlasti žive sa znanjem da se svaki čas mogu okliznuti i pasti u opoziciju i zato ne valja ukidati prozračnost javnog mnjenja. Razumeju da ih pomrčina koju prave već sutra može progutati.
       Naravno da zna biti zamorno stalno ponavljanje priče o “svetlim primerima”, zato je posle vanrednog stanja prilika da se nešto i učini. Mediji mogu i moraju priznati najmanje “izvesna nesnalaženja i greške” (iz pisma glavnih i odgovornih urednika medija Vladi Republike Srbije i državnim organima), ali i objaviti da su u teškom i dramatičnom vremenu dali kredit vlastima, trpeli njihova nesnalaženja, amaterizam, skrnavljenje osnovnih pravila odnosa u demokratskim društvima. Dobro, to je bila cena vanrednog stanja. Otpisujemo kredit! Ali ovo je već normalan život u kome mediji neće slušati direktive voditelja brifinga nego pre svega zahteve svojih čitalaca, slušalaca, gledalaca i slediti osnovne potrebe u uspostavljanju demokratskih uslova. Jer, demokratija je vrednost, vlade su prolazne.
       Mi imamo svoje kodekse i obaveze profesije koji nam zamenjuju odanost nekoj ideologiji i imamo tržište koje nas stalno opominje da ne letimo u nebo jer za ovozemaljski život, ipak, moramo zaraditi ovde. Stojimo “između neba i zemlje” i jasno je da nam nijedna partija, niti bilo koja vlada ne mogu garantovati dugoročan opstanak. Možda samo privremen. Našoj društvenoj ulozi je Tomas Džeferson pre dva veka jednom za svagda odredio mesto: “Ako bi meni bilo ostavljeno da odlučim da li mi treba da imamo vladu bez štampe ili štampu bez vlade, ne bih se dvoumio ni za trenutak da izaberem drugu mogućnost.”
       Posle ubistva premijera Zorana Đinđića i vanrednog stanja, Srbiju očekuju duboke promene u rasporedu političkih snaga i preraspodela moći i uticaja. Verovatno je u izgledu i “novi rat za medije”. Iskustvo nas opominje da nema ni dobronamernih vlada, niti idealnih medija. Vlada će biti fer prema medijima onoliko koliko bude morala da uvažava njihovu snagu, a i društvo će biti slobodno onoliko koliko mediji budu nezavisni. Sve ostalo su iluzije.
       Ovo stanje liči na zauzimanje startnih pozicija pred trke “formule 1”. Posao je vlade da obezbedi što ravnopravnije uslove i da ne koristi kaznene zakonske odredbe da u toku trke buši gume onima koji joj nisu simpatični. Vreme je da se okonča stanje “rata svih protiv svih” u kakvo je bila dovedena medijska scena pre vanrednog stanja u Srbiji, a i da se društvo osvrne na vanredne prilike u kojima su, istina samo privremeno, saopštenja MUP-a i državnih organa objavljivani neupitno kao gotove sudske odluke. I da krenemo da se snalazimo na depresivnom srpskom tržištu na kojem kupci “demokratskih proizvoda” imaju sve manje razumevanja i za ovakve medije i za ovakve političare.
      
       SLOBODAN RELJIĆ