Vratićemo se u Prištinu ako nam oslobode naše prostorije, laboratorije, deo studentskih domova i ako nam budu obezbeđeni sloboda kretanja i nesmetano obavljanje nastave na srpskom jeziku

      Septembra 1999. morali smo da napustimo Prištinu. Neposredno pre toga stradao je naš profesor Ekonomskog fakulteta, jedan je profesor kidnapovan. Kada smo shvatili da je život Srbina jeftiniji nego metak, napustili smo Prištinu. Naši fakulteti bili su smešteni u Vranju, Kruševcu, Varvarinu, Blacu. Teško je bilo raditi. U trenutku izlaska iz Prištine imali smo više od 18 000 studenata i više od 1000 zaposlenih radnika. To je čitava varoš koju je trebalo sačuvati i održati. Na septembarski ispitni rok 1999. koji smo objavili u “Politici” i drugim novinama prijavio se najveći broj studenata u istoriji Univerziteta u Prištini, od njegovog osnivanja 1970. To nam je dalo snagu da sačuvamo Univerzitet, pamti profesor dr Gojko Savić, sada rektor Prištinskog univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici seobu akademaca s Kosova krajem prošlog veka.
       Jula 2001. kada je imenovan za rektora, Vlada Republike Srbije i Ministarstvo prosvete i sporta doneli su odluku da se svi fakulteti i sedište izbeglog Univerziteta u Prištini premeste ponovo na prostore Kosova i Metohije. U Kosovsku Mitrovicu.
       “Od tog trenutka”, kaže profesor Savić, “počinju naše muke”. Na fakultete su se tada već upisale dve generacije studenata po Srbiji, a među njima bio je veliki broj onih mladih ljudi koji nikada nisu kročili na prostore Kosova i Metohije. Deca iz Vranja, Blaca, Kruševca i okolnih mesta. “Sedište Univerziteta prebacili smo u severni deo Kosovske Mitrovice, tamo gde je bezbednost severno od Ibra bila zagarantovana, i do današnjeg dana nismo imali nikakve neprijatnosti. Našli smo rešenje u dogovoru sa Ministarstvom i svim univerzitetima u zemlji, da svi koji ne žele da se vrate sa nama na Kosovo, mogu da pređu na neki od univerziteta, koji su u obavezi da ih prihvate. Vrlo mali procenat njih je napustio naš univerzitet, verovali su u nas, kao što su verovali i prilikom izlaska iz Prištine.”
       U Kosovskoj Mitrovici smešteni su Fakultet tehničkih nauka, Medicinski, Prirodno-matematički, Pravni i Filozofski fakultet. U Zvečanu je Fakultet umetnosti, a u Leposaviću Fakultet za fizičku kulturu i Učiteljski fakultet, koji je ranije jedini bio van Prištine, u Prizrenu, dok su svi ostali izbegli iz Prištine. U Zubinom Potoku je Ekonomski fakultet. “Za ove nepune dve godine uspeli smo da napravimo nekoliko hiljada kvadratnih metara školskog prostora. Imamo potpuno nov objekat za Filozofski fakultet i adaptirane objekte za druge fakultete, tako da nesmetano obavljamo nastavu. U samoj Mitrovici napravili smo studentski dom sa tri stotine mesta, pored postojećeg studentskog doma koji ima 200-250 mesta. Adaptirali smo jedan deo starog obdaništa u Zvečanu i napravili kolektivni smeštaj studenata Fakulteta umetnosti. U Zubinom Potoku za potrebe Ekonomskog fakulteta napravili smo novu zgradu studentskog doma gde je smešteno više od 200 studenata. Imamo i adaptiran prostor u Leposaviću. U ovom trenutku imamo više od 1000 ležajeva, a istovremeno radi studentski centar koji dnevno sprema nekoliko hiljada obroka za naše studente.”
       Pored dece iz enklava, Gračanice i okoline, Štrpca, koja upisuju studije na Prištinskom univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, veliki je broj studenata i iz unutrašnjosti Srbije. To su delovi bliži Kosovu, Kraljevo, Kragujevac, Raška, deo Novog Pazara. Ima i studenata iz Kruševca, Niša, Vranja, onih koji su pre nekoliko godina upisali studije na fakultetima Prištinskog univerziteta dok su bili raseljeni po Srbiji. “Prirodno su krenuli sa nama”, kaže rektor Savić.
       Na teritoriji Kosova i Metohije ne postoje privatni univerziteti. Međunarodna zajednica planira da otvori nekakav univerzitet na engleskom jeziku, obaveštava nas profesor dr Savić. Jedini univerzitet koji funkcioniše pored ovog u Kosovskoj Mitrovici, jeste univerzitet u Prištini, sa nastavom na albanskom jeziku. “Mi smo pravni naslednici Univerziteta u Prištini. Nekad se na tom univerzitetu odvijala nastava na srpskom i albanskom, a kada smo mi izbegli odatle, oni su uzurpirali kompletnu našu imovinu, sve naše objekte, Kliničko-bolnički centar, opremu, sve naše laboratorije, čak i našu kompletnu dokumentaciju studenata i lične dosijee profesora. I to nikada nismo dobili, mada preko međunarodne zajednice pokušavamo da povratimo ono što je naše.”
       Prošle godine, jula 2002, u Skupštini Kosova i Metohije razmatran je Zakon o visokom obrazovanju. “Ni u jednom članu toga zakona ne stoji da se nastava može odvijati i na srpskom jeziku. Albanci praktično ne žele da postoji univerzitet na srpskom jeziku. Mi sada funkcionišemo na prostoru Kosova i Metohije zahvaljujući podršci Republike Srbije, Ministarstvu prosvete i sporta i posebno Koordinacionom centru za prostor Kosova i Metohije koji su u poslednje dve godine uložili ogromna sredstva da bismo izgradili školske objekte i imali jak strateški značaj za boravak na tim prostorima. Univerzitet u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici je član Zajednice univerziteta u Srbiji i mi praktično nemamo veze sa kosovskim ministarstvom obrazovanja. Niti oni to žele, niti mi od njih dobijamo bilo šta. Plate primamo od države Srbije, investicije za nas stizale su isključivo od naše države, a međunarodna zajednica dosad nije dala ni jedan jedini dinar za naš univerzitet, za razliku od albanskog univerziteta u Prištini koji se finansira i preko ličnih dohodaka i preko raznih drugih investicija. Ipak, razvili smo saradnju sa međunarodnom zajednicom koja je shvatila da mi, prema onome čime sada raspolažemo, možemo da obavljamo obrazovnu delatnost.”
       Dok se po ostalim srpskim univerzitetima dekani, rektori, profesori a i studenti spore o tome hoćemo li u univerzitetsku Evropu ili ne, hoće li fakulteti izgubiti privilegiju pravnog lica na uštrb univerziteta, hoće li prvu diplomu studenti dobiti posle tri, četiri ili pet godina studija, na Prištinskom univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici najveći je problem što Albanci ne žele da kosovsko ministarstvo prihvati promenu određenih članova Zakona o visokom obrazovanju po kojima bi se nastava odvijala na albanskom ali i srpskom jeziku. “Imamo dozvolu za rad, imamo dobru saradnju sa međunarodnom zajednicom, i prošle i ove godine dobili smo akreditaciju za rad. Nadamo se da ćemo je opet obnoviti. Albanski univerzitet u Prištini nema zakon po kojem radi i zato je u vrlo nezavisnom položaju. Rezolucijom 1244 zagarantovano je da svako ima pravo da se školuje na svom maternjem jeziku. Oni to ne žele. Izglasali su na skupštini zakon koji nema član o slobodi školovanja na maternjem jeziku, ali taj zakon ne može da zaživi dok ga specijalni predstavnik generalnog sekretara Mihail Štajner ne potpiše. I pored panela koji su organizovani i u kojima sam ja učestvovao, i pored ponovnog vraćanja u skupštinsku proceduru, nisu želeli da izglasaju promenu, glasali su protiv nje. I evo već godinu dana rade bez zakona o visokom obrazovanju.”
       Ipak, prof. dr Gojko Savić kaže: “Ako bi nam oni oslobodili naše prostorije, laboratorije, deo studentskih domova i obezbedili slobodu kretanja za studente i nastavnike i slobodu nastave na srpskom jeziku, mi smo spremni da se istog trenutka vratimo u Prištinu.”