Jedna aktuelna reklama poručuje: kultura je kiseonik. A šta je onda ugljen-monoksid? Valjda, politika?

      U već poslovičnom advertajzingu za samu sebe (koji bi morao biti predmet posebne analize), vlada se konačno dosetila i sfere kulture. Pa je to snimilo jedan spot. Bolje da nije. U reklami se pojavljuju jedan mercedes, sponzoruša i poljski nužnik. Anketa koju je jedna televizija sprovela na ulicama, pokazala se kao konsenzus negativnih mišljenja građana. Bio je to pravi utisak nedelje.
       Jer, posle tog apsolutno nerazumljivog spota, koji se zato ne može prepričati, sledi mudroslovni pozicijski slogan - Kultura je kiseonik. Tako je lansiran jedan oksimoron, koji je, doduše, sasvim u duhu ovdašnje pačje nauke o kulturi. Zato je besmislen. Što bi rekao D. Žarković, glodur Vremena, taj koji je ovo smislio, razume se u reklamu baš onoliko koliko se Kežman razume u balet.
       Pre svega - kiseonik je nezamenljiv element, te, otud, ne može biti predmet nikakvih poređenja. Naročito ne po sličnosti S druge strane, pojam kulture je sasvim neodređen u svojoj pojavnoj mnogoznačnosti. Ako se kultura definiše kao kiseonik, šta je onda ugkljen-monoksid - valjda politika. Najzad, bez obzira na to što je reč o jednom elementu i jednoj pojavi, kultura i kiseonik su, prosto, faktori takvih performansi da je izmena unapred nemoguća. Mogao bi, naime, da se desi smrtni slučaj. Od čega je umro? Disao je kulturu! Istom prilikom je pokušao da kiseonik okači na zid, da mu služi kao slika. A gde? U poljskom nužniku.
       Da skratim: bez kiseonika nema života, a sve ostalo je kultura. Greška u razmišljanju jeste, međutim, posledica uvrežene zbrke pojmova. U našem diskursu pod kulturu se podvode isključivo značajne pojave od istorijske važnosti, poput - recimo - takozvane ozbiljne muzike (?), debelih knjiga, spomenika herojima i obično nepoznatim državnicima, plesnog teatra ili političko-autorskih filmova, najbolje onih iranskog (ili beše iračkog) porekla. Pojam kulture se, ovom operacijom, svodi na sferu elitne umetnosti, koja često zna (ali nije obavezno) da završi na đubrištu istorije. Onaj koji se služi ovim artefaktima, koji ih pasionirano konzumira, jeste, prema tome, kulturan čovek, može da udiše kiseonik. Ili je snob.
       To je, u osnovi svojoj, prilično opasna zabluda. Zašto? Zato što je kultura zapravo čitav svet pojavnosti. Njena primarna definicija ne uključuje u sebe nikakav vrednosni kriterijum. Zar, primera radi, ne postoje različite kulture žitarica i kukuruza? I jesu li one nekakva umetnost, a poljoprivredni sajmovi nešto nalik galerijama? Ljudožderstvo i prostitucija su eminentno kulturne pojave na isti način kao crkva i novac. Ali, kao što je bilo sistema u kojima je religija slovila kao opijum za narod, - a o današanjem sukobu civilizacija već da i ne govorimo - tako je teško očekivati da se prostituisanje za novac ovde ikada može shvatiti kao kulturna pojava. O ljudožderstvu ni pomena. No, shvaćene iz jednog šireg aspekta, iz pozicije autentičnog poimanja kulture kao fenomena bez granica, reč je o (kulturno) ravnopravnoj pojavi.
       Kulturni sistem kojim se uobičajeno služimo u ovoj je stvari i dokaz novog, ontološki izvitoperenog značenja. Evo primera koji to vrlo slikovito pokazuje: ako je opšteprihvaćeno da je jezik kulturna pojava, ono što nas čini različitim od životinja, onda je teza da ima savršenih i primitivnih jezika pogrešna. Svaki jezik je, na svoj način, potpun, bez praznina - kaže Suzana Langer. I dodaje da je zanemarivanje te istine, ili njena militantna negacija, isto kao kada bismo se dogovorili da nam o suštini sveta govore samo naučnici koji jedino proučavaju biljke u saksijama.
       Analogno tome, naš pojam kulture jeste otkriće rupe u saksiji. Držimo to epohalnim saznanjem. I mislimo da su time, baš zahvaljujući rupi na saksiji, svi problemi i sve nedoumice rešeni.
       Pa kaže idejni autor spota: civilizacija počiva na kulturi, ili se, u najmanju ruku, radi o pleonazmu - civilizacija i kultura jesu jedno isto, dok je poljski nužnik nešto drugo. Opet fatalna greška. Nisu isto. To su dve odvojene stvari, međusobno suprotstavljene, s tim što, u svom interaktivnom odnosu, često stvaraju ono ideogramsko jedinstvo suprotnosti. Ako je kultura stihijna, obuhvatajući čitav svet pojavnosti (što je njen conditio sine ljua non), onda je civilizacija, sasvim obrnuto, selektivno restriktivna i, počesto, rigidna u svom sistemu krutih pravila. Ona predstavlja socijalni instrument obuzdavanja stihijnosti kulture kako bi ovaj naš život bio uopšte moguć. Kultura je sloboda, civilizacija je majka cenzure. Što da ne?
      
      
       Civilizacijski kodeks je zapravo sistem regulative u rukama elite ili tradicije: ovo može, ono je zabranjeno! Čovek koji ne baca koru od banane gde stigne, jeste lepo vaspitan i, u osnovi, civilizovana društvena jedinka. Civilizacija možda može korigovati onaj način kulturnog ponašanja da se kora od banane baca gde stigne, najbolje na trotoar ispred neke osnovne škole. Ali je, na sreću (ili nesreću?), i ona podložna (nevoljnim) promenama svojih krutih kriterijuma. Pogledajte samo njen moderan odnos prema homoseksualizmu, nečemu što se do juče smatralo bolešću, a danas je ljudsko pravo, izbor, i to baš u zemljama visoke civilizacije, gde niko nije pljunuo na pod već stotinu godina. Civilizacija dugo nije priznavala ženama pravo glasa, nije im dozvoljavala da idu u školu, radile su najteže poslove za male plate, a onda je, vek-dva kasnije, razgovor o ženskom pismu postao obaveza kao čaj u pet. Preduslov ovome je da su žene pismene, što je svakako vredno civilizacijsko dostignuće.
       Jedan drastičan primer: oralni seks je za seksologe uobičajena kulturna pojava, mada se njeno upražnjavanje retko primećuje kod primitivnih plemena. Više to rade u Njujorku i Londonu. Tako dolazimo do paradoksa da su divljaci vrlo civilizovani na engleski način. Ista ta civilizacija pomenutu pojavu tretira kao perverziju, i ne dopušta je. Neće da se Njujork i London pretvore u džunglu. Onda se, nekim čudom, uspostavi da su toj devijaciji najviše skloni solidni ljudi iz visokog društva, oni plemenitog porekla i pouzdano obrazovane osobe. Tako je, u potaji, iza dobro zatvorenih vrata, kultura seksualnih sloboda bez granica ipak pobedila, postajući - uz gunđanje starih gospođica - deo civilizacije, čiji je tradicionalizam istom prilikom izvrgla nenamernoj poruzi.
       Njoj, međutim, ništa. Civilizacija se, kada mora, ne opire modernosti, hraneći se njenim (kulturnim) sokovima, ali je ona, u biti, i dalje tvrdokorna, sklona čistoj formi. Ona nikada neće odustati od sankcionisanja sodomije ili pedofilije. To ne znači da je proučavanje takve pojave automatski isključeno iz nauke o kulturi. Margaret Mid ne bi propustila priliku. Ona je bila žena bez predrasuda. Možda se gadila, ali nije negirala.
       A kiseonik? Pa, ništa. Udišite ga slobodno. Valjda nećete postati žrtva jedne glupe reklame. Koja vam poručuje da se lišite kiseonika kada udišete kulturu. Onda ste mrtvi.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ