Ko bi mogao i da pomisli da će nam i šećer zagorčati život! Oružje je nekako po definiciji prokleto. Ali zašto šećer!
       Evropska komisija je na tri meseca suspendovala privilegovan izvoz našeg šećera od repe (kao pomoć posle demokratskih promena), jer je posumnjala da smo zemljama Evropske unije prodali 180 hiljada tona uvezenog prepakovanog šećera od trske. Na razlici se, kažu, moglo zaraditi i četrdeset posto.
       Ministar poljoprivrede Veselinov izjavljuje da se Zapad uplašio našeg konkurentnog šećera, a potpredsednik Čović je za raščišćavanje do kraja pomoću posebne komisije.
       Francuz Olivije de Ser je u svom delu “Teatar zemljoradnje” (1575) prvi ukazao da se kuvanjem jedne vrste repe, koja je do tada služila samo kao stočna hrana, može doći do šećernog sirupa. Ali tek je berlinski hemičar i lekar Andreas Markgraf uspeo da iz repe kristalizuje šećer. Njegov pomoćnik Frederik-Šarl Ašar sproveo je industrijalizaciju proizvodnje šećera, osnivanjem prve šećerane 1787. godine u šleskom selu Kunern blizu Vroclava.
       Za industriju šećera od repe zainteresovao se lično Napoleonse 1811. godine. Podstaknut britanskom blokadom izvoza šećerne melase iz Indije, osnovao je u Francuskoj 40 šećerana.
       Italijanska reč za šećer zuchero, nemačka Zucker, francuska sucre, engleska sugar, finska sukeri, holandska siuke, španska azcar, mađarska cukor - sve potiču od indijske reči sakkar, odakle, preko Persije, Arabije i Turske (gde kažu šeker, šakar, šukar; nije slučajno romski šukar - lep), dolazi i do nas na Balkan u obliku reči šećer.
       Rusi i Bugari upotrebljavaju reč sahar koja vodi poreklo od drevnogrčke reči sakharon, a grčka reč opet od drevnoindijske reči sahara, koja znači pesak. (U severnoj Indiji se proizvodio šećer iz trske hiljadu godina pre nove ere). Zanimljivo je da Slovenci za šećer imaju svoju narodnu reč - sladkor.
       Zašećerimo na kraju sa Vukom: “Šećer jela, šerbet-vodu pila, šećerli se vodom umivala.”
      
       JOVAN ĆIRILOV