(Žarko Radaković: Pogled, Stubovi kulture, Beograd, 2002)

      Sve vreme dok sam čitao Pogled Žarka Radakovića, imao sam utisak da je to bedeker za romane koji su rasuti svuda oko nas, i to ne kao gotovi sižei, ili sinopsisi za priče, već kao magacini emocija izazvani podrhtavanjem svega što staje u pogled kojim markiramo vlastito kretanje. Napisana u formi dnevnika, ova knjiga evidentira stanja i promene koje zapaža oko nevidljivog hroničara u “zasedi” dvadesetog sprata zgrade “Deutsche Njelle”-a u Kelnu. Mogli bismo reći da je Pogled kancelarijski roman, kako ga u kratkoj belešci na početku knjige definiše sam autor. Vreme radnje obuhvata period od 24. avgusta 1996. do 14. avgusta 1997. godine. Međutim, “zaseda” za Pogled mogla je biti postavljena u bilo kom gradu, u bilo kojoj zemlji, jer “junaci”, svedeni na prostor ulice, krovova, parka, železničke pruge, balkona i kvadrata prozora nevidljivih stanova, pripadaju podjednako svakom prostoru. Nimalo slučajno u belešci o autoru na kraju knjige kao jedine relevantne činjenice iz života pripovedača navode se samo imena gradova i mesta, tzv. boravci, svejedno da li je to Pariz ili Knin, Surčin ili Keln, Kokin Brod ili Tibingen. Možda se biografija svakog čoveka svodi na prostor u kojem je neko vreme primao senzacije koje već u sledećem trenutku klize u ponor zaborava. Knjigu Pogled doživljavam i kao očajnički pokušaj da se inventariše sadržaj svakodnevnih zaborava.
       Na svakoj tački prostora odvija se skriveni život, svejedno da li su protagonisti ljudi sa imenima i prezimenima, smešteni u okvire čvrstih priča, ili bezimeni likovi koji se za trenutak pojave na prozorima kuća iza kojih postoje takođe neke druge ulice, neke druge kuće, neki drugi ljudi koji se mogu samo zamišljati. Ali, rendgenski snimak svakog pedlja prostora snabdeo bi svevideće oko hroničara neizmernom kolekcijom prizora, koji kriju mirise i šumove što nam izmiču nemarkirani, i samim tim za nas nepostojeći. Pripovedač, usidren na vrhu zgrade jedne evropske medijske kuće, osmatra podrhtavanja skrivenih svetova, zna da sva ta događanja pod mikroskopom njegovog pogleda nikada neće pomenuti nijedna televizijska ili radio-stanica, niti će se naći u novinskim izveštajima, jer ništa od onoga što godinu dana beleži i naslućuje nije vest. Ipak, on je uporno posvećen svojoj subverzivnoj ulozi otkrivača i hroničara. Sve ono što će se izboriti kao događaj ili važno saopštenje u programima svetskih medija ponajmanje je život sam, tačnije, pominju se činjenice koje bi ne samo da premreže pojedinače živote, već i da istovremeno zatrpaju milione svetova i prepuste ih nepostojanju. Radakovićev Pogled otkriva blizinu daljine, ali i daljinu blizine. Krik i nemost u istom dahu.
       Sreda, 6.11.1996.
       Grad je takoreći nevidljiv pod sjajnim, jasnim nebeskim svodom. Kuće su takoreći danas u senci. Oblaci, koji se vuku sporo i svečano, blistaju na pozadini upaljenog neba. Na atlasu grada oblici fiksirani, bez senki, bez pomicaja, bez odsjaja. Jednostavno jasna slika noći. Naličje dana grada. A onda se, nenadno, pali crvena svetiljka na zgradi centralne policije. A u otvoru susedne zgrade, za koju svi znamo da je “javna kuća”, pomicaj nečega neodredljivog, bez mirisa, bez pojavnosti, bez straha, i prevashodno bez svojstava. I budno oko putnika u kupeu voza koji tiho, sporo, svečano i teško prolazi slikom (i gradom), kontroliše taj dašak života u gradu danas, u trenutku emitovanja vesti na radiju. I to je, zbilja, sve.
       Nimalo slučajno, u knjizi se pominje Kurosavin film Dodeskaden. Reč “dodeskaden” jeste šifra koju manično ponavlja Kurosavin junak dočaravajući zvuk tramvaja koji vozi. Svakoga dana u isto vreme odlazi na gradsku deponiju, navlači bele rukavice, i posvećuje se svome ritualu - vožnji tramvaja. Dok prolazi stazama koje je u đubrištu formirao zamišljenim vožnjama, Kurosavin junak zapravo prolazi ulicama koje samo on vidi, kao što samo on vidi stotine putnika koji ulaze i izlaze na usputnim stanicama. Uveče doveze vozilo u remizu, vraća se kući, i majci podnosi izveštaj o svemu što mu se tog dana dogodilo. Naravno, Kurosavin junak vidi i ono čega nema u njegovom pogledu, dok Radakovićev posmatrač logikom dečjeg crteža menja proporcije poznatog sveta, dajući podjednaku dimenziju i važnost pojavi kompozicije voza na udaljenom nasipu, kao i masnoj fleki na puloveru nepoznatog muškarca koji sa obližnje terase posmatra pejzaž ulice.
       Posmatračevo Oko na đubrištu bezimenih dana spasava od zaborava oblake, linije dima koje ispuštaju fabrički dimnjaci, lice nepoznate žene na prozoru, odsjaj semafora u lokvi vode na asfaltu, let ptice u suton, opran veš na konopcu za sušenje, kretanje miša u travi parka. U isto vreme u oblakoderu “Deutsche Njelle”-a sabiru se stotine i hiljade vesti i komentara, odlaze u etar da bi se već sledećeg trenutka pojavili u zvučnicima radio-aparata i na ekranima televizora u milionima domova markirajući događaje jednoga dana u kojima, zapravo, nedostaje život sam. Pažnja gledanja, beleži pripovedač, nije u odmeravanju razdaljina, u prevođenju, niti u tumačenju; pažnja gledanja je u osluškivanju govora priče... Pisanje gubi smisao u suočavanju sa opažajima gorućih zbivanja, i njihovim jakim doživljajima. (Čak i to malo listova, preostalih u granama drveća po parkovima, deluje nepostojeće, oduvano, ili umanjeno, kao mušice.) Daljim pisanjem se udaljavam od gorućih zbivanja i približavam vanvremenosti. I tu počinje bol nad svojim telom. Počinje uočavanje oblika u slici grada koji sad nije više deo savremenosti nego samo kulisa univerzalnog. Počinje rat. Počinje osvajanje kosmosa. I zatvaranje života.
       Usamljenost hroničara nevidljivih zbivanja koja izmiču hiljadama ljudi zaposlenih u oblakoderu jedne od najvećih svetskih medijskih kuća uporedio bih sa usamljenošću mletačkih providura koji su tokom 16. i 17. veka zarobljeni u monotoniji i propadanju istarskih gradova, tada u sastavu Venecijanske republike, slali poverljive izveštaje u grad na lagunama. Pored veoma važnih informacija i zapažanja, ti izveštaji su redovno sadržavali i kratke opise meteoroloških prilika. Uvek sam se pitao kakav je poriv terao mletačke providure da svoje špijunske izveštaje snabdevaju podacima o jesenjim kišama, avgustovskim sušama, snegom zavejanim morskim hridima, poplavljenim poljima i počupanim drvećem nakon letnjih oluja. Čitalac koji nije istoričar, nakon nekoliko vekova ostaje ravnodušan na hrpe podataka koje više ništa ne znače, budući da su danas ti događaji, kao i njihovi protagonisti, samo stanari beskonačnog zaborava. U talogu vremena ishlapili su životi, obesmišljene su tajne i strategije. Roba izražena tadašnjim merama davno je pretvorena u prašinu. I kao da danas jedini smisao tih izveštaja imaju usputni zapisi o meteorološkim prilikama pomoću kojih bi se mogle rekonstruisati sezone kiša i lepoga vremena tokom dva veka na prostoru istarskog poluostrva.
       Jedno aproksimativno sutra kroz deceniju ili dve, obesmisliće sadržaje koji danas stižu teleprinterima, faksovima i putem elektronske pošte u trezore “Deutsche Njelle”-a u Kelnu. Nekome ko će hteti da oživi trenutak prošlosti, da se suoči sa vanvremenskim u iskustvu vlastitog života, mnogo više od arhive važnih svetskih događaja značiće podatak zabeležen rukom hroničara efemernosti da je jednog četvrtka u avgustu ptica proletela između dva fabrička dimnjaka, i da se istovremeno u dnu prozorske rupe na zgradi preko puta ukazalo golo telo žene.      
      
       DRAGAN VELIKIĆ