Vlast je tvrdila da se u srpskim zatvorima za vreme vanrednog stanja nije događalo ništa čega bismo se pred svetom morali stideti, a svet je dokazivao suprotno. Izgubio je svet

      Vlast u Srbiji nikad se nije stidela podrške Zapada, a za vreme vanrednog stanja u njoj se javno kupala. Primala je i znake pažnje koji golom okom nisu bili vidljivi: srpska bi privreda tako, prema saznanju NIN-a, još sredinom marta izgubila preferencijale za izvoz šećera da Brisel nije strahovao da krivim potezom, u zao čas, ne naškodi konsolidaciji vlade Zorana Živkovića. Zato je “afera šećer” morala sačekati okončanje vanrednog stanja.
       Ako smo sa dve godine zakašnjenja ušli u “šesti oktobar”, kao što tvrdi DOS, onda je ovo repriza medenog meseca koji je Beograd nakratko uživao sa Zapadom posle petog oktobra dvehiljadite, a to bi, opet, značilo da “nova era”, o kojoj je ovih dana u Beogradu govorila Karla del Ponte, nije nastupila samo u odnosima sa Hagom. Zato je ovdašnja javnost prošle nedelje bila prilično zatečena kratkim spojem koji je nenadano izbio na relaciji vlasti u Srbiji i predstavnika međunarodnih organizacija za ljudska prava.
       Povod je bio zatvor. Vlast je tvrdila da se u srpskim zatvorima za vreme vanrednog stanja nije događalo ništa čega bismo se pred svetom morali stideti, a svet je dokazivao suprotno. Izgubio je svet: po objavljivanju izveštaja Ujedinjenih nacija i OEBS-a o stanju u zatvorima u Srbiji, u kom piše da su nam zakoni “suprotni” međunarodnim standardima, da nam se propisi “proizvoljno” primenjuju, da su nam policijski objekti “neprikladni” za pritvor a stanje pritvorenika “neprihvatljivo”, Rasim Ljajić i Vladan Batić mirno su saopštili da su izveštajem “zadovoljni”. Srpski ministar pravde se još vajkao da ne može sve biti “idealno”, a ministar za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore našao je za shodno da se podsmehne zapadnim ekspertima: “Nije mi jasno kako neki ljudi zamišljaju da zatvor treba da izgleda. Nije ovo Švedska, a Centralni zatvor nije hotelska ustanova.” Da bude gore, pokazao je da, po svoj prilici, nije najbolje razumeo o čemu stranci govore kada pričaju o “pretpostavci nevinosti” za ljude koji pred zakonom još nisu ni valjano optuženi, a kamoli osuđeni, pa je dodao: “Uostalom, ni ti ljudi nisu klali kokoške, nego ubijali ljude. Ispade da to što nema teretane u zatvoru, predstavlja kršenje ljudskih prava” (Blic Nenjs).
       Ministar Ljajić možda nije pogodio govor ljudskih prava, ali je zato dostojan predstavnik srpskog javnog mnjenja koje nije pokazalo ni mrvu brige što su masovnim hapšenjima tu i tamo kršena ljudska prava. Ubistvo premijera šokiralo je Srbiju: “treniranje strogoće” poslednje je što bi javnost prigovorila policiji u trenutku sasvim nepodesnom za vežbanje politički korektnog govora i ponašanja. Uostalom, ministrima se nije čuditi ako se zna da je jedan od vodećih stručnjaka za međunarodno pravo, koji važi za prvaka civilnog društva u nas, u prvim danima vanrednog stanja na najslušanijoj radio-stanici u Beogradu branio vanredne mere ironisanjem da ne spada među one koji plaču nad ljudskim pravima kriminalaca. (Aleksa Đilas primećuje da je to u sferi borbe za ljudska prava otprilike isto kao kad bi srpski patrijarh ili rimski papa izjavili da neće da se mole za duše grešnika.)
       Posle ukidanja vanrednog stanja brzo se ispostavilo da je vlast u Srbiji, u nezvaničnim kontaktima sa stranim državnicima, primala više dobronamernih zapadnih “saveta” o potrebi ublažavanja ili bržeg ukidanja vanrednog stanja nego što je to građanima saopštavala. Unutar male ali čvrste zajednice zapadnih diplomata u Beogradu počelo se od tada otvorenije govoriti o izneverenim nadama i očekivanjima. Zapadni front više nije jedinstven: razmirice su isplivale na površinu čim situacija više nije smatrana kritičnom po stabilnost vlasti u Srbiji. Na jednoj strani je OEBS, za koji neki zapadnjaci kažu da ima znatan uticaj na vlast ali taj uticaj ostvaruje, i neguje, na relativno skriven način, bez velike transparentnosti. Na drugoj su, po tim tumačenjima, UN i Evropljani. U sukobu koji je izbio oko zatvorskih uslova Ljajić se naglašeno pozivao na činjenicu da se njegove ocene “u potpunosti podudaraju sa onim koje je izneo i šef Misije OEBS-a Mauricio Masari”. Lokalni službenik UN Aleksandar Cvejić je na to mirno odvratio da Masari “nije bio s nama u zatvoru”, ne odolevši da doda: “Ostajem pri onom što sam rekao, a uporno izbegavam da kažem da je bilo kršenja ljudskih prava da ne bih prekršio dogovor napravljen sa vladom.” Razlika u nijansi postoji i kad su povrede slobode medija posredi: Masari je 26. aprila ocenio da nije bilo težih povreda već samo “izvesnih pritisaka, normalnih za vanredno stanje”. Ured visokog komesara UN za ljudska prava u Beogradu je, pak, ocenio da su ograničenja nametnuta medijima bila “široka”, “nedefinisana”, “nedosledno” primenjivana i da su išla iznad onog što je bilo neophodno. Od osam medija koji su zatvarani, kažnjavani ili upozoravani, UN smatra da je samo u dva ili tri slučaja bilo reči o nužnosti povezanoj sa vanrednim stanjem. Sve to izazvalo je, po mišljenju UN, autocenzuru novinara, a kvalitet izveštavanja i analize u medijima je opao.
       Uza svu podršku energičnom obračunu vlasti sa organizovanim kriminalom, zapadnjaci su ipak delovali jedinstveno kada je trebalo diskretno, ali odlučno, suprotstaviti se nameri vlasti da dva ministarstva, za medije i unutrašnje poslove, zajednički osnuju makartijevsku komisiju za istragu novinara. Vlada je odmah reterirala (jedan evropski diplomata ispričao je NIN-u da Branislav Lečić, samo nekoliko dana nakon najave osnivanja komisije, više nije mogao da se seti odakle diplomatama uopšte ideja da neko želi da osnuje takvo telo), a slično se desilo i kada je Sreten Lukić 4. aprila, dakle deset dana pre posete, obavestio javnost da su zapadni eksperti već posetili srpske zatvore i uverili se da nema mesta brizi za ljudska prava hiljada i hiljada pritvorenika. Zapad je, dakle, iza zatvorenih vrata malo digao ton i ova, moguće nenamerna greška, odmah je javno ispravljena.
       Nevolja je u tome što su sve pokude bile iza zatvorenih vrata, dok su samo pohvale vlastima išle javno. To je nepoverljivu srpsku inteligenciju, naročito onu “nemisionarsku”, koja nema razvijenu komunikaciju sa ambasadama i ne može da se osloni na uhodane “privatne”, odnosno neformalne kanale, uverilo da Zapadu ne treba verovati jer će na Balkanu uvek izabrati da podrži stabilnu vladu (pod uslovom da je prozapadno nastrojena) pre nego demokratiju. Tako urednik “Nove srpske političke misli” Đorđe Vukadinović kaže da je dvostrukost zapadnih merila takva da ovde “tolerišu stvari za koje kod kuće ne bi hteli čuti”. Vukadinović ne prihvata objašnjenja evropskih eksperata da oni nisu ovde da bi se mešali u unutrašnje poslove zemlje, već pre svega radi “harmonizacije” uoči integracije, što isključuje “svađu sa izabranim vlastima”. Po Vukadinovićem mišljenju, oni se ovde i te kako “mešaju”, a manje je bitno da li to rade iza otvorenih ili zatvorenih vrata.
       Evropski zvaničnici i diplomate sa kojim je NIN razgovarao “off the record”, odnosno koji nisu hteli da budu imenovani, pokazuju da ih pogađaju kritike da su javno mnjenje ostavili na cedilu time što nisu glasnije negodovali protiv cenzure ili policijskih mera suprotnih evropskom zakonodavstvu. Brane se da poštuju suverenitet države u kojoj se nalaze, vele da nisu tu da javno podržavaju ni vlast ni javno mnjenje, ali najviše ipak insistiraju na tome da su sve vanredne mere imale snažnu podršku srpske javnosti, te da se ni brojne i inače veoma glasne domaće nevladine organizacije nisu protivile stanju stvari. Jedan diplomata, možda malo odbranaški raspoložen, podseća na činjenicu da je 25. marta, istog dana kada je u Njujorku objavljeno da je američka nevladina organizacija “Hjuman rajts voč” pozvala Zorana Živkovića da ublaži ili ukine neke mere vanrednog stanja, uključujući tu i zabrane za medije, grupa od 29 domaćih nevladinih organizacija izdala saopštenje u kome je podržala sve mere vlade. Ta grupa prozvala je “zaštitnike lažnih heroja” (sa Vojislavom Koštunicom na čelu) da su “direktno učestvovali u pokušaju državnog udara”.
       Vlast je na tu ideju došla nešto kasnije, ali ju je, valjda i pod uticajem zapadnih saveta “privatnog” tipa, uskoro napustila. Biće zanimljivo videti da li će HRW, ovom odbranom slobode srpske štampe i ljudskih prava pritvorenika, u domaćoj javnosti imalo popraviti svoj inače dosta nepovoljan rejting. Videćemo i hoće li to poći za rukom NVO kao što su Međunarodna krizna grupa i Helsinški odbor za ljudska prava, koji su maltene bezrezervno podržali vanredne mere. Javno mnjenje ih je do sada po automatizmu sve trpalo u isti “antisrpski” koš.
       Inače, sporna poseta UN i OEBS-a srpskim zatvorima, koja se završila radikalno drugačijim tumačenjima istih činjenica “naših” i “njihovih” zvaničnika, imala je ovih dana onespokojavajući epilog. Predstavnik “Hjuman rajts voča” Bogdan Ivanišević sprečen je u nameri da obiđe Centralni zatvor, uprkos odobrenju Ministarstva pravde. Upravnik je Ivaniševiću rekao da Ministarstvo pravde nije nadležno da predstavniku HRW omogući slobodan razgovor sa pritvorenicima (bez kog sa stanovišta ljudskih prava nema nikakvog smisla ići u posetu zatvoru). Može biti vlast smatra da i Ivanišević ima pogrešnu predstavu o tome kako “zatvor treba da izgleda”.
       Jedan od autora izveštaja UN i OEBS-a o stanju u zatvorima, šef kancelarije UN za ljudska prava Ričard Tol istovremeno je i jedan od retkih međunarodnih eksperata koji su na ovu škakljivu temu pristali da javno govore za NIN. Tol je kategoričan u stavu da su primedbe UN na propise o pritvoru i uslove pritvora veoma ozbiljne i ne slaže se da su to samo “prekršaji tehničke prirode”. Kršenje zakona je kršenje zakona, i ne može se tolerisati. Tu ne može biti dvostrukih kriterija, jer ljudska prava ne trpe dvostrukost kriterija, kaže Tol. On naglašava da je od prvog dana bio snažan pobornik odluke srpskih vlasti da se energično obračunaju sa organizovanim zločinom, ali dodaje da se vanredne mere i uvode kako bi se zaštitile ustanove društvene zajednice, a ne da bi se dalje derogirale.
       Sličan ton iskazao je i holandski šef diplomatije i predsedavajući OEBS-a Jan de Hup Šefer koji je 22. aprila u Beogradu, na dan kada je ukinuto vanredno stanje, pozdravio tu meru i pomalo nediplomatski saopštio da bi “izvršio pritisak” na vlasti u Srbiji da to nisu tog dana učinile. No, Šefer je još rekao, povodom spornog izbora članova Saveta Agencije za radio-difuziju, da se “zakoni nikad, nigde, ne smeju kršiti. Ni u Srbiji i Crnoj Gori, ni u Holandiji, nigde”. Možda nije bilo sasvim kurtoazno ili “diplomatski”, ali barem nije bilo pokroviteljski. Kod Šefera nema duplog standarda. Nema nezapadnog puta prema Zapadu, odnosno sugestije da je ovde dopušteno ono što tamo nije.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ