Iako je nekadašnji šef tajne policije rekao da će ići u Hag ako bude optužen, vlasti ga drže u pritvoru u koji je stavljen dan posle ubistva premijera Zorana Đinđića, i još razmišljaju o tvrdnjama lekara da Stanišić odmah mora da bude podvrgnut operaciji pod totalnom anestezijom

      Čovek za koga kažu da je imao i nadimak “Ledeni” zaplakao je u samici beogradskog Centralnog zatvora kada je čuo da mu je umrla majka Rada. Bio je 14. maj kada je “Ledeni” plakao. Majka je umrla na Uskrs, 27. aprila, sahranjena je dan kasnije na gradskom groblju u Bačkoj Palanci. Sin ništa o tome nije znao, debeli su zidovi Centralnog zatvora.
       A mislilo se da zna, jer je u čitulji bilo napisano “Majko, ne znam da li mi je teže što nisam mogao da te ispratim na večni počinak ili sama spoznaja da sam te zauvek izgubio...Tvoj sin Jovica Stanišić...”. Za NIN će Gordana Stanišić reći da je ona tu čitulju napisala, zna ona kako misli njen suprug Jovica, do koga se tih dana nikako nije moglo dopreti.
       “Saopštili smo mu vest tek 14. maja, kada smo kod Jovice bili i deda (Milan Stanišić, otac Jovičin) i ja. Nisam mogla to da učinim kada sam ga videla 9. maja, prvi put posle hapšenja. Dan pre toga dobio je hašku optužnicu, bio je uzbuđen”, kaže Gordana Stanišić.
       Od života je Stanišić odvojen 13. aprila, oko 13,30 časova. Ko zna koliko je policajaca sa fantomkama na glavama i automatskim puškama bilo oko njegove kuće, bila su tri kombija i dva džipa “kao ono kod Cece (Svetlane Ražnatović)”. Od proglašenja vanrednog stanja zbog ubistva premijera Zorana Đinđića proteklo je oko 24 sata. Stanišić, za koga se pripovedalo da zna šta svaki čovek u Srbiji jede, misli i sanja, slutio je da mogu i njega da pozovu na razgovor. Rekao je 12. marta uveče: “Ništa nije dobro, mogu i mene da pokupe.”
       Gordana je odmah mislila da ga privode zbog Haga. Nije promenila mišljenje ni kada je oko četiri sata posle odvođenja Jovica pozvao i pitao za neke papire o njihovoj kući, zbog koje im je razrezan i porez na ekstraprofit na šta su se oni žalili.
       Može se samo slutiti o čemu je razgovarao “broj dva”, iz vremena kada je Slobodan Milošević bio “broj jedan”, sa istražiteljima. Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović je za NIN (broj 2732, 8. maj 2003. godine) rekao da je Stanišić priveden “zato što je vanredno stanje bilo obaveza da policija istraži i ono što nije bilo moguće u redovnoj zakonskoj proceduri”. Ministar je još tvrdio da svedočenje u istrazi bivšeg šefa Resora državne bezbednosti “otkriva vertikalu o kojoj sam toliko puta govorio”, što će reći da je put organizovanog(državnog) kriminala vodio do Slobodana Miloševića.
       Toliko od Mihajlovića zvanično. Sasvim nezvanično i sasvim neprovereno se moglo čuti da je u jednom trenutku Stanišić ispričao kako je Radomir Stojčić Badža zaplakao kada ga je upitao da li se i njegovo ime - Jovica Stanišić - nalazi među 28 na listi za odstrel.
       Ta priča o Badžinim suzama poznata je i samo je deo onog “toka mišljenja” po kome Stanišić nikada nije uživao potpuno poverenje Miloševića (1990. godine je skoro četiri meseca bio na proveri i ništa nije radio u Službi; kasnije, u aferi “Pauk”, uhapšeni Pelemiš je pritiskan da optuži Stanišića za pokušaj ubistva Miloševića; kada je “broj dva” doveo šefa CIA Džona Dojča u Beograd, Milošević ga optužuje da je američki čovek, a naročito kada Stanišićev sin odlazi u Ameriku na obuku za pilota...) i da je stalno bio unutrašnja opozicija i Miloševiću, a naročito njegovoj supruzi Mirjani Marković. Sumnjičenje je završeno smenom Stanišića u jesen 1998. godine kada mu je Milošević objašnjavajući zašto ga smenjuje, rekao da ga “više neće srpska vlada”. Pre toga u leto 1998. u Belom dvoru njihova svađa se završila rečenicama “Pazi šta radiš Stanišiću” i “Pazite i vi, gospodine predsedniče”.
       U ovaj mozaik ulaze i one kockice u kojima se Stanišić kao prvi čovek Državne bezbednosti sreće sa svim opozicionim liderima (osim sa Vojislavom Koštunicom, koga će posetiti kada ovaj postane predsednik Jugoslavije). On je tu u ulozi i “tvorca opozicije”, čarobnjaka koji čuva Miloševićev tron manipulišući njegovim protivnicima... Ali je on i zaštitnik njihovih života (“Šešelju je bar dva puta sačuvao glavu”, Stanišićev intimus; “Đinđić mu je dugovao život”, Gordana Stanišić.)
       I 13. marta Stanišić se našao u skučenoj samici, negde u podrumu, kao što se u samici 1993. godine našao i Vuk Drašković, kada su mu, po njegovom svedočenju, pacovi preskakali noge, a on sanjao jagode i kako će da izgleda roman “Noć đenerala”. Ostao je u memljivoj, skučenoj samici mnogo duže od lidera SPO-a, čitavih 35 dana.
       Nekog od tih beskrajno dugih dana u samici morao je da pomisli i na Hag. Možda se setio i reči svoje žene koja mu je govorila da bi trebalo da se priprema za Hag, da sakuplja dokumentaciju, svedoke. (“Samo bi odmahnuo rukom i smešeći se govorio da to ja hoću da ga se oslobodim i pošaljem u Hag. Tek je nedavno zamolio neke ljude da prate suđenja na B92”, Gordana Stanišić.) Sa istražiteljima Tribunala počeo je da razgovara, po odobrenju Vlade Srbije, 2001. godine. “Mislio je da je to dobro za državu, za Srbe, da se čuje i njihova istina. Govorio je da Hrvati i Muslimani godinama pričaju svoju priču, da je ona postala istina Tribunala. Govorio je i Miloševiću da se mora sarađivati sa Hagom, kada smo već to potpisali. Bodrio je ljude iz Službe da razgovaraju sa istražiteljima”, govori Gordana Stanišić.
       Važan detalj, kao i ona izjava NIN-u (broj 2686, 20. jun 2002. godine): “Neću da svedočim u Hagu. Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazaću svoju nevinost.” Tim stavom, koji je svakako ranije već saopštio istražiteljima Tribunala, Stanišić je rizikovao upravo podizanje optužnice. Njegova računica je mogla da izgleda ovako: ako pristanem da svedočim protiv Miloševića - ubiće me. A od optužnice će me čuvati pomalo lideri DOS-a kojima sam sačuvao glavu, a mnogo više kontakti koje sam ostvario sa Džonom Dojčom šefom CIA, Jevgenijem Primakovom (šef ruskog KGB-a, pa ministar spoljnih poslova, pa premijer Rusije), šefom francuske kontraobaveštajne službe Divartom...Njihova zahvalnost što sam iz Karadžićevog i Mladićevog zarobljeništva oslobodio više od pet stotina pripadnika mirovnih snaga, a potom i francuske pilote, Amerikanca Dejvida Rouda novinara “Kriščen sajens monitora”, što sam onoliko doprineo pripremama za Dejton i njegovoj primeni...Stanišićevu računicu, njegovo uverenje da neće biti optužen, hrabrilo je i saznanje da je Zoran Đinđić u jednom razgovoru sa Karlom del Ponte rekao da Srbija nikoga više neće poslati u Hag po komandnoj odgovornosti, već samo ako postoji osnovana sumnja da je počinio neke zločine.
       I razgovori sa istražiteljima Tribunala i izjava NIN-u svedoče da Stanišić nije bežao od Karle del Ponte. Upravo na tim detaljima insistiraju njegovi advokati. Zašto?
       Stanišić je uhapšen 13. marta zbog osnovane sumnje da “ugrožava bezbednost drugih građana i bezbednost Republike”. Potom specijalni tužilac produžava pritvor dva puta po 15 dana sa istim obrazloženjem da postoje “operativna obaveštenja koja opravdavaju bojazan da će na slobodi ometati radnje od interesa za sprovođenje postupaka za krivična dela organizovanog kriminala”. I kao da ništa od ovih rešenja nije postojalo, istražni sudija Okružnog suda odlučuje 8. maja da se Stanišiću određuje pritvor zbog predaje Međunarodnom krivičnom tribunalu. Pritvor važi od 13. marta iako je haška optužnica napisana 50 dana kasnije - 1. maja, a uručena okrivljenom posle sedam dana - 8. maja!
       Rešenje izaziva najmanje dve ogromne posledice po Stanišića. Prva je da mu se uskraćuje pravo da se dobrovoljno preda Tribunalu, dakle da uradi ono što odavno najavljuje, a to dalje može da znači i da mu država neće dati garancije da se brani sa slobode.
       Druga je posledica po zdravlje Stanišića. On je odavno težak bolesnik. Zato je iz pritvora i pripušten na lekarske preglede 13. maja. Zaključak: neophodna operacija pod totalnom anestezijom. Advokati misle da i haški pritvorenik ima pravo na lečenje.
       Gordana Stanišić kaže da joj muž iz dana u dan izgleda sve lošije: “Ruke su mu potpuno žute, sada ima i gušenje, ima i užasne bolove, ne može ništa ni da čita, ne može više da podnosi izolovanost samice.”
       Svakako da Stanišić ponovo preživljava moru iz leta 2000. godine. Tada je po naređenju Slobodana Miloševića izbačen sa Vojno medicinske akademije, a dr Dinu Tarabaru je zaprećeno da ne sme da ga leči. Preuzeo ga je tada na lečenje dr Tomica Milosavljević, sadašnji ministar zdravlja Srbije. Da li će ga još jednom preuzeti, pre nego što bude poslat u Hag?
       A bolesni Stanišić ponavlja svojoj ženi: “Jedva čekam da odem u Hag.”
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

Novac za taoce Pošto su 25. maja 1995. godine NATO avioni bombardovali srpske položaje oko Sarajeva, Vojska Republike Srpske zarobila je nekoliko stotina pripadnika mirovnih snaga UN. Amerikanci su odmah uputili oko        2 000 marinaca u Jadran, Francuzi poslali oko 500 pripadnika najelitnijih jedinica, a Britanci su svoje specijalce uputili preko Splita u centralnu Bosnu.        Beograd tada nije imao nikakve kontakte sa Palama i Slobodan Milošević je sa skepsom prihvatio predlog Jovice Stanišića da pokuša da posreduje i oslobodi zarobljenike. Posle dvodnevnih razgovora na Palama, Stanišić se vraća u Beograd i posle novih razgovora sa Miloševićem, odlazi prvo kod Ratka Mladića (“vrlo neraspoložen prihvata saradnju”), a potom na Pale gde ga je čekalo iznenađenje. Banuo je na sastanak kompletnog paljanskog rukovodstva sa ministrima spoljnih poslova i odbrane Grčke koji su doneli 20 miliona dolara za oslobađanje talaca.

      

Tužiću novinare “O mom mužu je napisano toliko strašnih stvari: ’zločinački um’, ’strateg kriminala’, ’šef sindikata smrti’, da ja moram da reagujem. Kao da je javno mnjenje pripremano da niko ne reaguje na njegovo izručenje Hagu. Kada Jovica bude otišao u Hag, podići ću tužbu protiv svih novinara koji su izblatili Jovicu, moram da mu ovde operem obraz, i to ne zbog nas, nego baš zbog suđenja u Hagu”, kaže Gordana Stanišić.

      

Tuđmanov poziv Kada je smenjen sa mesta šefa Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova, Stanišiću je uputio pismo Miroslav Tuđman - sin Franje Tuđmana i šef obaveštajne službe Hrvatske - pozivajući ga da sarađuje u stvaranju časopisa posvećenog obaveštajnim i kontraobaveštajnim poslovima.        Tamo gde treba odlučeno je da se pismo Tuđmana Mlađeg ne uruči Stanišiću, koji je o pismu dobio dvostruku potvrdu: iz Zagreba i iz beogradske centrale DB-a.        Pre toga Stanišić je bio u Zagrebu kod Miroslava Tuđmana, a ovaj je uzvratio posetu.