(Odjeci, NIN br 2733)

      Kada su jednom prilikom pitali Čarlsa Bukovskog šta čita, i kako nalazi teme za pisanje isti je odgovorio: Ništa ne čitam, niti pišem,a da to meni samom nije interesantno i zanimljivo. Oni koji su pročitali jedan tekst, ili knjigu pomenutog pisca znaju o čemu pričam! Elem, ovaj uvod mi je potreban da bi nas razumeli oni koji nam pridikuju što čitamo već dve decenije tekstove A. Tijanića, i to od osamdesetih godina kada je isti bio član stalne redakcije NIN-a, pa sve preko urednikovanja u “Intervjuu”, potom pisanja za “Slobodnu Dalmaciju”, zagrebački nedeljnik “Danas”, te pisanja čak za neke slovenačke novine... Dakle, novinarsko pero pomenutog gospodina bilo je takve oštrine, da je svoja pisanja i događaje u Srbiji morao da premešta sve SEVERNIJE i severnije u tadašnjoj zemlji zvanoj SFRJ. O novinaru Aleksandru Tijaniću može svašta da se kaže: da nije običan novinar, da ima veliku dozu drčnosti, da je bezobrazan kada to treba; da zna da često bude neprijatan za protivnike i oponente; da mu duhovitosti i komparacije njemu svojstvene u tekstovima, idu do granice, gde to svi vole da čitaju i citiraju u medijima, čak i oni koji su time “pogođeni” i prozvani... Zato me njegovi oponenti i kritičari podsećaju na one BABE, što gledaju porno-filmove do kasnih jutarnjih sati, a onda u toku dana zovu te iste televizije, i u pismima čitalaca pišu o tome što su gledali, kritikuju i izražavaju zgražavanje, kao da ih je neko zakonom naterao da to gledaju ili čitaju.
       Iako za opciju koju zastupa A. Tijanić nemam nikavo razumevanje, a za opciju koju kritikuje imam još gore mišljenje (moja opcija ne stanuje u Srbiji), moram priznati da sam posle nekoliko godina ponovo počeo da kupujem redovno NIN. Da se vratim na ono šta je gore rekao Bukovski: Ništa ne volim da čitam i pišem, a da to nije interesantno i provokativno bar koliko sam to sam.
      
       MILUTIN MLAĐENOVIĆ,
       Beograd
      
       * * *
      
       Mogao bih naširoko pisati o tome zašto Tijanića treba objavljivati (i čitati), te zašto je uređivačka politika NIN-a baš takva kakva jeste, dokaz zrelosti i odgovornosti. Ali neću. Takvo objašnjavanje bila bi uvreda inteligencije i Redakciji i većini čitalaca NIN-a. Uostalom, sumnjam da Tijaniću ili Redakciji treba neko da ih brani i opravdava.
       Ono što u celoj ovoj zabavnoj i simpatičnoj aferici zabrinjava jeste činjenica da kod nas još uvek postoji sklonost, pogotovo među tzv. intelektualnom elitom (što je time još ozbiljnije), da se razmišljanja i ideje apriori odbacuju ne zbog kvaliteta istih, već zbog predubeđenja o autoru. A to je u današnje doba zaista politički nekorektno.
      
       ROBERT DIMITRIJEVIĆ,
       London
      
       * * *
      
       Ne razumem najbolje primedbe na pisanje novinara Aleksandra Tijanića. Da li je za neke čitaoce problem što on piše, da li su problem sadržaj i teme njegovih tekstova ili što se uopšte pojavljuje Tijanić, ma šta da piše?
      
       JASNA MILIČIĆ,
       Beograd
      
       * * *
      
       (“Gaće ne čine Maradonu”, NIN br 2732)
       Kao građanin Niša, državljanin Srbije, jedan od aktivista Otpora (u doba Miloševića) i student, pitam, pozivajući se na tekst Aleksandra Tijanića, da li zaista ne postoje slobodni mediji u Srbiji?
       Smatram da niko, a posebno ne novinari, ne bi smeo da na ovako indiskretan način vređa bilo koga, a naročito ne premijera! Bunili smo se kada se sa RTS-a govorilo o aktivistima Otpora kao “grupi narkomana, propalih studenata”, i sl. Zar ovo nije isto?
       Smatram da je jedna stvar kada neko od “običnih ljudi” misli da je premijer “biće niže inteligencije”, a druga je stvar kada tako nešto izjavi doskorašnji savetnik predsednika države i jedan od poznatijih novinara!
      
       PREDRAG BLAGOJEVIĆ,
       Niš
      
       * * *
      
       Tijanić, pa šta? Novinarskom vuku koji zaslužuje da dobije svoju frekvenciju neki uporno osporavaju pravo i na jednu kolumnu nedeljno. Ako među njima ima onih koji traže da se pronađu ubice Slavka Ćuruvije zašto “nišane” na Aleksandra Tijanića? Znaju li ti da vukovi, a ne ovce, ulaze u istoriju novinarstva? I da nije ljudski huškati naciju da se stidi i okreće leđa onima kojima treba pružiti ruku?
       Ko hoće da čita bajke neka čita Andersena. To što istinu saopštava na svoj tijanićevski način “rečima sa snagom tvrde pesnice” (Pošteno, pa šta!) ne znači ništa, svako ima pravo na svoj stil. A istina se može saopštiti na razne načine.
       Sa kolumnistima Aleksandrom Tijanićem i Bogdanom Tirnanićem NIN-u želim puno sreće. U Srbiji je, kažu, sve moguće što znači da ništa nije nemoguće, pa ni to da NIN sa ovom dvojicom briljantnih kolumnista postanu novine - državni neprijatelj broj 1.
      
       SNEŽANA TOKOVIĆ,
       Beograd
      
       * * *
      
       Sve čestitke. Otkad je Aleksandar Tijanić počeo da piše kolumnu u vašem listu, počeo sam redovno da ga čitam.
       PAVLOVIĆ LJUBA,
       Osečina