Nestankom Aralskog mora nestalo je i vazduha. Milion Uzbekistanaca udiše posoljenu prašinu s pesticidima, podignutu vetrom iz pustinje, koju je na mestu nekadašnjeg mora stvorio čovek

      Siromaštvo, glad, bolest i smrt - zatvorili su apokaliptični krug oko približno milion ljudi uzbečke oblasti Karakalpakstan. Poslednji put novinski reporteri oglasili su se otud iz jedne bolnice, opisujući beznadežnu borbu dece zahvaćene infekcijom respiratornih organa - da samo udahnu vazduh.
       “Uprkos brizi osoblja, njihova patnja pri svakom udisaju bila je potresna”, opisali su.
       Novinari su pratili misiju Crvenog krsta, prispelu u funkciji pomoći. Ali - šta je u stvari, to što je 85, od svakih sto stanovnika istočnog Uzbekistana učinilo anemičnim, što im izaziva propadanje bubrega, udova, disajnih organa i što ih, uprkos profilaktici, izlaže rapidnom širenju tuberkuloze? Vazduh koji udišu. Zatrovan je solju i hemikalijama. Uništeno rukom čoveka, umire Aralsko more. Smanjuje se već 40 godina, i malo njegove preostale vodene mase sada je čak sto ili 150 kilometara od prvobitne, prirodne obale.
       Nestankom mora nestaje i vazduha - udiše se posoljena prašina s pesticidima, podignuta pustinjskim vetrom. I nema pijaće vode. Dve drevne reke morske utoke, Amu Darja i Sir Darja, napajale su Aralsko more vodom s Pamira, ali sistem koji je nekada funkcionisao po zakonima prirode, poremećen je veštačkim irigacijama za ostvarivanje ideja nekadašnjih sovjetskih vođa o tzv. planskom uzgoju pamuka i “industrijalizaciji” tamošnjih republika.
       Skretanjem vode u irigacioni sistem, osiromašen je i prekinut njen prirodni dotok u more. Posipanjem hiljada tona pesticida i sredstava za veštačko prehranjivanje bilja, zagađeno je i zamljište.
       U prvo vreme, reke su spirale hemijska sredstva, zagađujući svojom zatrovanom vodom i Aralsko more. Ali kasnije, kada je struja njihove planinske rečne svežine počela da jenjava i nivo rečne vode da se smanjuje, a more da nestaje - ogroman prostor morskog priobalja i isušenog dna, ukazao se ljudima kao avet otrovne pustinje. Oblast zahvata trećinu uzbečke teritorije i nastanjuje je milion, od ukupno 24 miliona uzbečkih žitelja.
       Podstaknuta spolja, vlada Uzbekistana apeluje za njihovo raseljavanje. Ali, ko je mogao, taj se već iselio. Milion preostalih ljudi nema snage za pokret, bilo kud. U mestima u kojima jesu, oni poslednjih godina opstaju uz pomoć nešto hrane iz inostranstva, koja se deli u nekadašnjim kolhozima u kojima su radili i prosečno desetak dolara lokalno stečenog porodičnog prihoda.
       U nastojanju da dovrši preseljavanje, vlast je sada uskratila nesrećnom stanovništvu provincije i sva socijalna davanja. Štaviše, ukinuto im je čak pravo na besplatne lekove. Vlada tvrdi da je besmisleno pothranjivati iluziju o mogućnosti rehabilitacije povređene prirode i obnovi uslova opstanka na ugroženoj teritoriji.
       Međutim, ljudi ipak ostaju iako je njihovo obradivo zemljište postalo sasvim neupotrebljivo. Da bi se na njemu bilo šta korisno proizvelo, na primer nešto za ishranu, bilo bi potrebno “prethodno ga dobro isprati”. Potopiti ga potpuno, zaključili su stručnjaci koje je u oblast Aralskog mora doveo Crveni krst. I to ne jednom isprati - već bar četiri puta, saopštio je prošle godine Crveni krst.
       Stanovništvo je bez svesti o stvarnosti i činjenicama.
       “Da ima kiše, mi bismo mogli sami da se prehranimo”, citirana je tim povodom karakteristična izjava jednog od preostalih u uzbečkoj istočnoj pokrajini. Izjava ukazuje na široko uvreženo predubeđenje naroda da je uzrok njegove nevolje, jednostavno, samo nezapamćena suša. Ali, suša se produžava već četvrtu godinu.Malo ko među ugroženima može razumeti pravi razlog nesreće, opisan izrazom “zona ekološke katastrofe”.
       Međunarodni stručnjaci kažu da mnogoljudni Uzbekistan ima ozbiljan problem. Ta zemlja već sada koristi 90 odsto ukupno raspoložive vode Centralne Azije. Budućnost njenog naroda je u makazama krivulja dva međusobno protivrečna grafikona - prvog, koji pokazuje brzi rast populacije i drugog, koji ukazuje na rapidno smanjivanje zaliha raspoložive vode.
       U takvoj priči Uzbekistana sledi sada epizoda koja bi se mogla nazvati “novom katastrofom tek u nastanku”, pošto je povezana s aktuelizacijom jedne takođe sovjetske ideje o podešavanju reka da poteku - uzbrdo. Reč je o tobože naučno zasnovanom poduhvatu, kojim bi se, vodom prebogati Sibir, “malo otpraznio”, prelivanjem u aralsku pustaru Centralne Azije. Po zamisli autora projekta, to je sasvim ostvarivo. Važno je prokopati kanal, i njime ponovo napojiti reke Amu Darju i Sir Darju, pa će “opet biti kao nekad”, uključujući i vodu za uzbečke pamučne irigacije.
       Možda će se neko osmehnuti, ali Sovjeti su taj projekat odložili na policu tek u vreme “perestrojke” Gorbačova, ocenivši ga neekonomičnim. Prašinu s fascikle utro je sada
       ( prošle godine ) Ismail Jurabekov - savetodavac predsednika Uzbekistana Karimova, pozvavši i uzbečke i ruske “eksperte” da razmisle, jer bi preusmeravanje nekog od sibirskih vodotoka u pravcu Centralne Azije “donelo uzajamne koristi”.
       Uostalom, zar je samo jedan od nekadašnjih soc.graditeljskih poduhvata počeo s takvom preporukom! Svojevremeno, s istovetnom lakoćom je započet kanal, zamišljen da se njime reke Pečora i Kama skrenu u Volgu, kako bi se, povećanjem vodene mase u reci - podigao nivo Kaspijskog mora.
       Kanal je trebalo da se prokopa uz pomoć 250 “kontrolisanih” nuklearnih eksplozija. Prva detonacija je čak i izvršena, 1973. Rezultat je bio - jezero radioaktivne vode, široko 300 i dugačko 720 metara.
       Tadašnji sekretar Saveta Akademije nauka za biosferu Boris Galavjov posetio je mesto eksplozije. “Usijane glave imale su srećom dovoljno osećaja da nalože obustavu daljih nuklearnih eksplozija. Proizvedena radijacija traje na tom mestu i danas”, citiran je u ruskim novinama Galavjov - pre kratkog vremena, četrdeset godina kasnije. Nije, priseća se, bio u pitanju nikakav “nivo Kaspija”, nego ideja sovjetskih generala da stvore mogućnost plovidbenog prohoda za nuklearne podmornice, iz Baltičkog mora u Kaspijsko, a da se u rivalskom vojnom bloku NATO to ne može otkriti.
       Posle sličnog iskustva s “velikim projektima”, moglo bi se očekivati da preporuka Jurabekova, makar u Rusiji promakne pažnji. Međutim dogodilo se neočekivano. Počela je oštra unutar ruska borba za ostvarivanje zaboravljenog projekta, s pristalicama “za” i “protiv”.
       Zamisao je precizirana kao preusmeravanje jednog dela reke Ob, koja teče s juga na sever, kanalom ( dugim 2550 kilometara ) prema rekama koje su Aralsko more punile vodom s Pamira. Da bi se bitka s prirodnim usmerenjem vodotoka dobila, podigao bi se za 110 metara severni, slivni rečni kraj.
       Čuvši o čemu glasno počinje da se govori, u Rusiji su zavapili ekolozi, tvrdeći da bi eventualno prihvatanje projekta podrazumevalo prizivanje neizbežno nove katastrofe, opasne i za Sibir.
       “Ja se nadam da naša vlada ima dovoljno razuma da to zaobiđe, mada nisam u prilici da išta tvrdim”, citiran je u glasilima Moskve Mihail Krendlin, u sovjetsko doba službenik Ministarstva za prirodne resurse, danas advokat i aktivista pokreta “Grinpis”.
       Predstavnici tog pokreta ističu da bi preusmeravanje voda sibirske reke poremetilo klimu, povećalo salinitet same reke i uzrokovalo poplave u Kazahstanu i Uzbekistanu, u Centralnoj Aziji. Ugroženima se ni time ne bi moglo pomoći.
       “Socijalne i tehničke koristi ( od takvog poduhvata ) apsolutni su mit”,citiran je Krendlin. “Vrlo odgovorni ljudi Sovjetskog Saveza odbacili su ga uz ocenu da je besmislen i opasan.”
       Ekolozi tvrde da su glavna pokretačka snaga iza inicijative ljudi nekadašnjeg sovjetskog Ministarstva za ekonomiju voda, okupljeni u današnjem Ministarstvu nacionalnih resursa. Pomenuti plan je navodno njihova neostvarena vizija, a oko “vizije” se kristališu nečiji ko zna kakvi lični interesi.
       Svojevremeno, Aleksandar Janšin iz Ruske akademije nauka, ponudio je obimnu dokumentaciju, ukazujući na teške ekološke posledice po Rusiju, u slučaju pokušaja ostvarivanja projekta. Međutim, ne misle tako svi, a najmanje to misli Jurij Luškov, popularni gradonačelnik Moskve koji je, iz razloga samo njemu znanih, sada glavni promoter i politički pobornik izlivanja sibirske vode na jug.
       Pledirajući da se ideja prihvati, Luškov se pismom obratio predsedniku Rusije Vladimiru Putinu.
       “Razlozi zbog kojeg je projekat napušten, jesu slabost i neodlučnost tadašnjih vlasti, suočenih s nepravično formiranim javnim mišljenjem, sazdanim od strane kvazipatriota i kvaziekologa”, napisao je Luškov Putinu.
       U svom pismu pomenuo je vreme u budućnosti kada će se na svetskom tržištu svežom vodom trgovati kao danas naftom, uveravajući predsednika da će se izgradnja sistema isplatiti. Predložio je da se stvori međunarodni konzorcijum za prodaju sibirske vode, s pravima srazmernim visini unetih investicija.
       U Rusiji, “konzorcijum” je trenutno reč u velikoj modi, kad god treba odgovoriti na pitanje - ko će platiti ostvarivanje pojedinih grandioznih zamisli. A one jesu grandiozne. Na primer, o železničkom povezivanju Japana i Engleske, izgradnjom mostova između morskih ostrva prema Japanu. Dabome, modernizacijom postojeće pruge kroz Sibir, do Vladivostoka, dalje ka istoku. O tome je, kao o maltene gotovoj stvari, pre dve godine govorio ministar saobraćaja Aksjonjenko. Dok je bio ministar. Ili, o koridoru Sever-Jug, i prebacivanju svetskog karga iz pravca Indije drumovima kroz Iran, zatim lađama Kaspijskim morem, pa preko Kavkaza u Petrograd i onda u Hamburg, kako bi se zaobišao skuplji transport kroz Suec.
       Bilo je, i ima “velikih projekata”. Međutim, kako stvari stoje, obično zaškripi oko “konzorcijuma”. Tako i sada, s kampanjom za prodaju vode iz Sibira Luškova. Jedino što ambicioznog preduzimača Moskve može zaustaviti, nisu ni argumenti ekologa ni, možda, akademika, već “konzorcijum”. Telo suvlasnika u prometu vodom, zaduženo da obezbedi tu “sitnicu” od 30 milijardi dolara potrebnih investicija.
       Međutim, ko zna. Nisu bile jeftine ni uzbečke irigacije, čije žrtve u Karakalpakstanu malaksavaju bez vode i vazduha.
      
       PETAR POPOVIĆ