NASLOV: Profesionalac
SCENARIO I REŽIJA: Dušan Kovačević
PRODUKCIJA: Vans

      Policija i danas, posle petooktobarskog političkog zaokreta, prati i snima društveno istaknute pojedince, pre svega one koji pripadaju sadašnjoj političkoj eliti bivših boraca za promenu prethodnog režima, a potencijalni su neprijatelji u vlastitim redovima - mangupi u vlastitim redovima, kako bi rekao Lenjin. Promenjene su uniforme, kupljena je savremena tehnika za uhođenje, zamenjene su, najzad, i persone - dakle, maske (na istim licima) - ali su metode ostale iste. Promenjene su zapravo informacije, a život je ostao nepromenjen. To je poenta filma “Profesionalac”. U njegovom poslednjem kadru vidimo policijsku sobu iz koje grupa policajaca (verodostojnije bi bilo da nisu uniformisani) nadzire kancelariju glavnog junaka.
       Poenta ne čini delo. Ona je samo nešto povišen interpunkcijski znak koji simulira završetak. Poenta je faktički, materijalni kraj jednog dela, ali, tek nakon nje delo počinje da živi svojim životom, svojim smislom - u sećanjima gledalaca, ako je reč o filmu. To je vrsta transsupstancijalizacije u kojoj poenta predstavlja samo prag preko kojeg se prelazi, nešto poput hostije u obredu pričešća. Poenta stoga ne zatvara, nego otvara delo. Film “Profesionalac”, međutim, sav stremi svojoj poenti i ne prelazi njenu granicu. On je sebi uskratio onu obalu koju mu je obećao istoimeni pozorišni komad istoimenog autora.
       U komadu Teodor-Teja Kraj, posao direktora izdavačke kuće dobija za vreme istog političkog sistema protiv kojeg se borio (kasne osamdesete). U scenariju to se događa posle petooktobarskog “prevrata”. Po scenariju Luka Laban, “profesionalac”, biva prevremeno penzionisan, takođe, nakon “prevrata”; prema komadu, međutim, posao gubi od istih onih za koje je radio. Samim tim, menja se ozbiljno i njegov lik. U drami on je postao blizak idejama čoveka koga je pratio. Ovu značajnu nijansu lika koja govori o njegovoj ljudskosti i pravičnosti, i više od toga, njegovoj sposobnosti da oseti istinu, nezaboravno je iskoristio pokojni Danilo Stojković, a ona je u filmu uskraćena Bori Todoroviću, čiji je Luka Laban i dalje okrutan čovek, ideološki zadrt, i danas spreman da ubija protivnike. Po komadu, Tejine “usmene tekstove” Luka donosi jer je u njima video smisao i svog života. U filmu isključivi razlog za to jeste obećanje koje je dao ćerki: ona je zaljubljena u Teju. Dok smo u glasovitoj pozorišnoj predstavi imali priliku da vidimo jednog osećajnog, moralnog, neobičnog i intelektualnog čoveka posvećenog svome delu (Bogdan Diklić), u filmu smo upoznali čoveka pre svega posvećenog ljubavnim aferama i kafanskim avanturama (Branislav Lečić). Teodor Kraj, koji je u komadu isključivo pisac, frustriran i neurasteničan, u filmu je nagrađen i statusom profesora filozofije na Filozofskom fakultetu. Umesto prizora koji će svedočiti o njegovom intelektualnom životu, na platnu ćemo videti isključivo prizore iz njegovog kafanskog života. O užasima jednog nedavnog vremena, u kojem su ljudi umirali od gladi i batina, taj niz bespotrebnih skečeva ne govori nam ništa, osim to da se u tim vremenima moglo pijančiti do mile volje i da se o vlasti moglo govoriti sve i svašta. (Gledaocu dobro poznati dokumentarni materijali sa mitinga i demonstracija iz devedesetih, na kojima vidimo Teju, tj. Branislava Lečića, inkorporirani u film - jesu ilustracija, a ne delatni deo filma koji situaciju ili likove čini kompleksnijima.) Tejin odnos sa sekretaricom Martom više nije nežan, ljubavni odnos zaljubljenih ljudi, koji nemaju vremena da se posvete jedno drugom, odnos koji još nije postao seksualan. U filmu se, gotovo u potpunosti, taj odnos iscrpljuje u seksualnosti. Marta (Nataša Ninković), iako i dalje jeste majka bolesne kćeri i udovica samoubice, više nije napaćena žena, suzdržana i samozatajna, kako ju je u predstavi igrala Neda Arnerić, već je, u skladu sa vodviljskim scenama u kojima joj je jedino i dato da nam se predstavi, osoba na ivici frivolnosti.
       Po zaokruženosti uloge i kompleksnijem pristupu liku - iako nisu ostvarili ni velike, ni nezaboravne uloge - u ovom filmu se izdvajaju: glavna uloga Bore Todorovića kao Luke Labana, sporedna Miodraga Krstovića i epizodna Miloša Stojanovića.
       Za razliku od istoimenog filma, koji teško može da računa na dugoročno sećanje kod gledalaca (istih onih koji naizust znaju dijaloge iz filmova “Maratonaci trče počasni krug”, “Ko to tamo peva” i “Balkanski špijun”), snimak predstave “Profesionalac”, koje više nema, ostaje, kao malo remek-delo, ostvarenje koje je svojim dramskim slikama izrazilo svoje vreme i samim tim trajno postalo savremeno.
      
       ZLATKO PAKOVIĆ