Naslov: Rodoljupci
Pisac: Jovan Sterija Popović
Reditelj: Dejan Mijač
PozoriŠte: Jugoslovensko dramsko pozorište

      U prošli petak, posle skoro šest godina otkako je izgorela njegova stara zgrada, otvoreno je, zahvaljujući pre svega energičnoj akciji gradske vlade u arhitektonskom pogledu, ultramoderno i tehnološki izuzetno opremljeno novo zdanje našeg centralnog teatra, inače jednog od vodećih institucionalnih evropskih pozorišta u drugoj polovini XX veka. Ono je otpočelo svoj drugi život prikazivanjem Sterijinih “Rodoljubaca” u režiji Dejana Mijača. U tom izboru ima i izvesne simbolike i određene logike: simbolika je u tome što je na repertoar stavljeno delo dramatičara uverenog da je pozorište “škola praktične mudrosti”, da kritički razum može i mora da savlada iracionalno u čoveku, ono što nas je u poslednjoj deceniji prošlog stoleća dovelo na ivicu nacionalne katastrofe; a logičnost te odluke je sadržana u ukazivanju poverenja baš Dejanu Mijaču bez koga Sterija ne bi odavno bio živ pisac na našoj današnjoj pozorišnoj sceni.
       Pre osamnaest godina, Dejan Mijač je, postavljajući na pozornicu “Rodoljupce”, stvorio izvanrednu, opominjuću predstavu, u kojoj je, okružen plejadom velikih glumaca, predvođenih Milošem Žutićem, Milanom Gutovićem i Mišom Janketićem, nagovestio šta će se dogoditi kad raznovrsni šarlatani, beskrupulozni trgovci lažnim patriotizmom stave pod kontrolu čitavo ondašnje jugoslovensko društvo. Pri tom je od presudnog značaja bilo to što je on “Rodoljupce” približio formi tragikomedije gde je istorija glavni protagonist u zbivanjima, faktor koji provocira ispoljavanje ljudskih mana i slabosti. I zbog toga je iz predstave zračila i neka prekorna tuga.
       Te junake, pošto je u međuvremenu na balkanskim prostorima proliveno mnogo krvi i suza, izvršeno toliko grabeži i zlodela, on sada vidi sasvim drukčije: kao samo otelotvorenje Zla. Jednostavno, Dejan Mijač isključivo ogoljava njihovu prevrtljivost, gramzivost i samoživost, pokazuje koliko su oni moralno otupeli, da su bezdušno ravnodušni prema svemu što su proizveli. Za njega su ti likovi odvratna grupa ratnih profitera, po karakternim osobinama bliski rođaci današnjih bankara, vlasnika holding kompanija i televizijskih magnata: ni u Žutilovu Voje Brajovića, ni u Lepršiću Nenada Jezdića, ni u Zelenićki Mirjane Karanović, ni u Smrdiću Borisa Isakovića, ni u Šerbuliću Janoša Tota nema ni kolebanja, ni bespomoćnosti, ni nastojanja da se za sebe pronađe neko makar iole ubedljivo samoopravdanje. Oni su oštro ocrtane karikature, nisu karakteri, čak ni u meri koju dopušta satirična komedija. Tu crnu sliku dopunjuju i likovi Gavrilovića, u tumačenju Tihomira Stanića, i Nađa Pala, koga igra Miodrag Radovanović, iz kojih su, takođe, odstranjene crte ljudskosti, koji su, na silu, transformisani u dvolične ličnosti.
       Na taj način, Dejan Mijač sklapa jednosmernu, nemilosrdnu satiru, koju situira na scenu na čijem je zadnjem zidu repliciran jedan šumanovićevski motiv, zimski pejzaž sremskog sela, koji, pred kraj predstave, nestaje u eksploziji, u plamenu. U tom prostoru, on maksimalno aktualizuje “Rodoljupce” i kostimima, i raznovrsnim anahronizmima kad su u pitanju rekviziti, i, naročito, naglašavanjem delova dijaloga, pa i segmenata radnje, koji nas podsećaju da se ono što se nekad davno dogodilo tu skoro opet ponovilo. Taj efekat je pojačan početnim i završnim prizorom, u kojima bager što dolazi iz mraka baca u raku tela ubijenih, a jedno dete nad gomilom leševa recituje, zapravo sriče, Sterijine stihove o zlehudoj čovekovoj sudbini pred onemelom ženom na čijim je grudima transparent s fotografijom njoj drage osobe iščezle u ratnom vihoru.
       S druge strane, u ovoj predstavi, hiperbola, to jest tehnika grube degradacije likova, trijumfuje nad alegorezom, dakle nad postupkom koji omogućava da se kaže nešto više i dublje od onog što se neposredno prikazuje. U njoj je insinuiranje, toliko plodotvorno u svakoj pa i pozorišnoj umetnosti, potisnuto direktnim imenovanjem, koje suzbija i ograničava ulogu gledaočeve mašte, umanjuje intenzitet njegovog doživljaja. Time Sterija nipošto nije izneveren, već je jedino donekle pojednostavljen, redukovan je na pisca kod koga je najvažnije ono što poručuje. Ali, možda je njegovo delo i valjalo baš tako prikazati, jasno i uprošćeno, da bismo se suočili s nesumnjivom činjenicom da su nedavno i u naše ime počinjeni brojni strašni i gnusni zločini.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ