(“Srbija posle Đinđića”, NIN br. 2732)

      Nisam zapisivao, ali sam skoro apsolutno siguran kako nema intelektualca (i onih kod kojih bi taj pojam komotno stajao pod navodnicima) kod nas koji u nabrajanju razloga za nerazvijanje demokratije u Srbiji nije naveo i sledeće - nacionalizam (srpski, dakako), širenje uticaja Crkve (pravoslavne, naravno) i želje za monarhijom. Učinio je to i B. Jakšić. On je svoju pažnju, kako piše, usredsredio na nekoliko bitnih (podvukao B.S. prepreka razvijanju demokratije u nas, i - dakako - naveo je i pomenute tri: “...nacionalistički karakter većine partija u Srbiji... klerikalizaciju javnog života, monarhističke tendencije...”
       U Vujaklijinom Leksikonu o nacionalizmu piše: narodnjaštvo, ljubav prema svom narodu, rodoljublje; narodni egoizam. Znači - tri prema jedan (da se izrazim sportskim rečnikom) za pozitivno značenje tog termina. Međutim, našoj inteligenciji (i onoj pod navodnicima) očigledno više prija tumačenje o egoizmu pa ga arče u svakoj prilici. Otuda nacionalist nije ni rodoljub, ni narodnjak, ni patriota, nego nešto mračno, ružno, baš kako su nas o tome učili i ubeđivali u onim prošlim (hvala bogu!) “srećnim” vremenima. Pošto je, kako tvrdi B.J., većina naših stranaka nacionalističkog karaktera, voleo bih da je pomenuo makar jednu iz onog drugog, manjinskog tabora, pa da pravimo poređenja s onim “negativcima”, možda bismo došli k sebi mi koji se ne slažemo s mišljenjem g. Jakšića.
       BORIVOJE SREĆKOVIĆ,
       Beograd