Desetogodišnja Aleksandrova vlada pominje se obično kao najjalovije doba naše novije istorije. Svojim čestim promenama Aleksandar je doista činio nemogućim metodično vođenje državnih poslova. Ipak, i za njegove vlade bilo je perioda relativne stalnosti, kada se nešto moglo uraditi, i kada se doista i uradilo. Na primer za Novakovićeve vlade, koja je trajala od juna 1895. do decembra 1896, i čiju je spoljašnju politiku nastavila Simićeva vlada, koja je trajala do oktobra 1897; pa onda, za trogodišnje vlade Vladana Đorđevića od oktobra 1897. do jula 1900, i najzad, za Vujićeve vlade od marta 1901. do oktobra 1902.
       Na polju političkog zakonodavstva Aleksandrovo doba nije obeleženo nikakvom trajnom tekovinom. To je doba neprekidnih ustavnih proba, kroz koje su se provlačile jedne iste autokratske težnje. Samodržavlje kome je Aleksandar naginjao, nije bilo čista i otvorena diktatura. On nije smeo da vlada bez Skupštine, ali Skupština morala je da radi ono što on hoće. To samodržavlje prikriveno i prokrijumčareno kroz skupštinske forme, nije se moglo održati, kao što se uopšte lažni i neiskreni sistemi ne mogu održati.
       Glavne svoje uspehe Aleksandrova vlada imala je na polju spoljašnje, vojne, finansijske politike. U spoljašnjoj politici, najveći je uspeh bio taj što je u Makedoniji stvorena naša školska i crkvena organizacija; zaustavljeno pobugarivanje te pokrajine, i zadan Egzarhatu najjači udar koji je on ikada dobio. Kralj Aleksandar zanimao se mnogo Makedonijom, gde se po njegovom mišljenju rešavala naša narodna budućnost.
       U vojsci, istina više Milanovom nego Aleksandrovom zaslugom, pojačan je stalni kadar s dvadeset novih bataljona, srazmerno tome povećan broj oficira, nabavljene nove višemetne puške, i uopšte unet u vojsku duh samopouzdanja i probuđena volja za rad.
       U finansijama, ako nije rešeno pitanje hroničnog manjka i letećeg duga, učinjene su bar pripreme za njegovo rešenje, - prvo, karlsbadski sporazum od 1895, koji je stare petoprocentne zajmove ujedinio u novi četvoroprocentni zajam i time smanjio godišnjinu državnog duga; - zatim zajam od 1902, koji je omogućio isplatu letećih dugova.
       Na drugim poljima državne politike nije učinjeno ništa znatnije. Sav napor na privrednom polju, na primer osnivanje zemljoradničkih zadruga, Klaničkog društva, Izvozne banke, poticao je više od zainteresovanih privrednih krugova nego od vlade (premda je taj napor, kada je jednom počet, pomagala i vlada od svoje strane). Na prosvetnom polju, za Đorđevićeve vlade nameravan je koreniti preobražaj, ali ono što je ta vlada započela, docnije vlade nisu nastavile, i sve se opet vratilo na stari pravac.
       Glavna dela Aleksandrove vlade ostaju, dakle, crkveno-školski uspesi u Makedoniji, pojačanje i naoružanje vojske, pripreme za sređivanje finansija. Aleksandrova vlada nije bila sasvim jalova. Ipak, opšti je utisak bio da se za deset godina s drukčijim vladaocem dalo postići mnogo više.
       Kao neposredan povod Aleksandrove propasti navodi se njegova ženidba neprilikom i nerotkinjom. Od svih zala koje mu je ta ženidba donela, najgore je bilo to što ga je zavadila s oficirima. Oficirska zavera koja ga je stala glave, bila je isto toliko upravljena protiv njegove žene koliko i protiv njega sama. Ali ne treba zaboraviti da je njegova ženidba mnogo više pokvarila njegove odnose s oficirima, nego s građanskim strankama. Najjača stranka, radikali, nisu bili protivnici njegove ženidbe, nego protivnici ličnog režima koji je do njegove ženidbe trajao. Taj režim bio je naročito mrzak zbog prekog suda koji je zaveden povodom Ivanjdanskog atentata. Radikali su tvrdili da je lični režim lišio narod ne samo političkih sloboda, nego i pravne sigurnosti; pod tim režimom i nevin čovek mogao je iz nekih naopakih političkih razloga biti osuđen na okove. Radikali su pristajali na sve, čak i na Dragu Mašin, ali pod uslovom da se s ličnim režimom prestane.
       Nemajući posle svoje ženidbe sigurnog oslonca u vojsci, kralj Aleksandar bio je prinuđen popuštati radikalima kao najjačoj građanskoj stranci. Ove nužnosti svog položaja on je razumevao samo upola, i pošto je učinio pokušaj sporazuma s radikalima, nije u njemu istrajao, nego se posle nekog vremena vratio na lični režim. Iako pod uspostavljenim ličnim režimom nisu činjeni nikakvi novi ogledi s prekim sudom, radikali su odmah obeležili taj režim kao napad na pravnu sigurnost. Oni ga nisu mogli strašnije ocrniti: onako široke političke slobode kakve su radikali zahtevali, nije želeo ceo svet, ali pravna sigurnost trebala je svakome. Pred javnim mnenjem Aleksandar je bio žigosan kao nasilnik koji ne poštuje svetinju suda i zakona.
       Ta nepopularnost koju su radikali stvorili Aleksandru, okuražila je i oficire protiv njega. Oni su bili uvereni da, ako im samo zavera uspe, narod će ih nositi na rukama. Prema tome, Aleksandar nije pao samo zbog svoje ženidbe, koju oficiri nisu mogli da mu oproste, nego je pao još i zbog ličnog režima - izjednačenog s prekim sudom - koji su radikali hteli da ruše u njegovoj ličnosti. Oni nisu uzimali nikakva učešća u oficirskoj zaveri, ali oni su stvorili ono raspoloženje duhova koje je činilo zaveru mogućom.
       Aleksandar je jedno za drugim izgubio ljubav oficira i proigrao poverenje najjače građanske stranke. On nije dovoljno jasno uviđao da samo naslonjen na vojsku može vojevati protiv radikalizma, i da samo pod zaštitom radikalne ustavnosti može biti siguran od oficirskih zavera. On je hteo istovremeno da nametne oficirima Dragu za kraljicu, i da nasuprot radikalima uspostavi lični režim. Takva borba na dva fronta premašala je njegovu snagu, - i njegova propast postala je neizbežna.
       S kraljem Aleksandrom istrebljena je i dinastija Obrenovića. Pred svoju pogibiju on je stajao na vrhuncu svoje nepopularnosti, i uzrok te nepopularnosti nije ležao samo u njegovim despotskim težnjama, nego još, i to mnogo više, u njegovoj nesređenosti. On je činio i na prijatelje i na neprijatelje utisak kao da ne zna šta hoće, i kao da je nevrasteničarska potreba promene postala glavna crta njegova karaktera. Za deset godina vlade pravio je četiri državna udara, promenio tri ustava i dvanaest vlada, prelazio od ličnog režima k ustavnom i od ustavnog ka ličnom, - nepostojan u ličnom režimu, neiskren u ustavnom. Ma kakvog pravca da se stalno držao, on bi pored protivnika imao i pristalica; ovako, lutajući bez pravca, imao je samo protivnike, i nijednog pravog pristalicu.
       Lično, nije bio ni zao ni krvoločan, ali je patio od izvesne hladnoće srca i od izvesnog moralnog slepila. Osem Drage, nije voleo nikoga. I prema ocu i prema materi ponašao se s neprirodnom bezdušnošću i nepristojnošću. Bio je prikriven i lažljiv, uživao je da podvali i nasamari. Glavni cilj njegove unutrašnje politike sveo se najzad na zavađanje i cepanje stranaka, na brukanje i izigravanje političara. U spoljašnjoj politici tako je vrdao između Petrograda i Beča da mu najzad nisu verovali ni u Petrogradu ni u Beču. Ne voleći nikoga i ne razlikujući zlo od dobroga, on je držao da mu je sve dopušteno i da se može sa svakim titrati; zbog toga pri kraju svoje vlade bio je skoro od celog sveta ostavljen.
       On je imao političke inteligencije. Umeo je da govori i umuje o političkim pitanjima; bio vešt u prepirci i pregovorima; odlikovao se onom naročitom vrstom duha koja se traži za spletke i kombinacije; u igri sa strankama češće je nadmudrio on njih, nego one njega. Ali njegova inteligencija, iako neosporna, nije bila visoka i duboka. Njemu je nedostajala intuicija, brzo i neposredno shvatanje stvarnosti. On je predviđao poteze svojih protivnika i dosećao se kako da im doskoči; pravi tok političkog života i njegove nevidljive snage nije osećao. Rukovodio se izvesnim pretpostavkama o ljudskoj prirodi koje su samo unekoliko bile tačne: uočavao je kod ljudi samo njihovu sebičnost i kukavičluk; gubio je iz vida njihove nastupe besa i ludila, kad oni delaju i bez straha i bez računa. Po njegovom prisnom uverenju, ko je umeo rukovati oprugom ljudske zainteresovanosti, taj se mogao igrati s ljudima kao s lutkama. On nije znao - to će tek dvadeset devetog maja doznati - da narod nije kutija lutaka, nego jedan slabo zagrađeni zverinjak. Lakoća s kojom je izvršio svoj prvi državni udar, i trpljivost s kojom je narod podnosio lični režim, sasvim su zaslepile kralja Aleksandra. On je uobražavao da može sve, ako samo lepo udesi stvari. Otpornost ljudskog materijala nije više uzimao u obzir; svaki lepo sklopljen plan činio mu se ostvarljiv; kao što nije razlikovao dopušteno od nedopuštenoga, tako nije razlikovao ni mogućno od nemogućnoga. Njegov brak s Dragom, otkrio ga je do poslednja dna: on nije razumeo da je taj brak moralno nedopušten, a politički nemogućan, i pokušao je da ga izvede jednim dobro spremljenim prepadom koji je, po njegovom uverenju, morao uspeti nešto zbog njegove vlastite majstorije, nešto zbog kukavičluka naših političara. Ljudi oštroumni, a nestvarni uspevaju samo privremeno; pre a posle stvarnost se pokaže jača od njihovih domišljanja, i to je onda njihova propast. Tako se i kralju Aleksandru desilo da na nekoliko dana pošto je na skupštinskim izborima izigrao sve stranke, bude ubijen od svojih oficira.
       Politička inteligencija, ali bez prave političke uviđavnosti, to je bila jedna od glavnih crta kralja Aleksandra, i jedan od glavnih uzroka njegove katastrofe. On čini utisak jednog kabinetskog radnika odvojenog od sveta. S ljudima nije imao ni moralne ni intelektualne veze; otuda s jedne strane, njegova oskudica moralnih obzira i moralnog stida, - s druge strane, njegovo neprijateljski jednostrano shvatanje ljudi samo sa strane njihovog egoizma i njihovih slabosti. Njegova politika, koja se na prvi pogled činila realistična do cinizma, bila je ustvari jedna igra u kojoj se više računalo s uobraženim nego s pozitivnim činjenicama. To je bilo jako izmozgano umovanje jednog čovekomrsca i osobenjaka, koji se na kraju krajeva isto tako vara u svojim predviđanjima kao što se varaju i prostosrdačne i optimističke prirode.
       Rođen na prestolu, odgajen između četiri zida svoga dvora, ostavljen posle svađe svojih roditelja gotovo sasvim sam sebi, uveden iz te samoće u politički život odjednom, posredstvom jednog državnog udara koji je išao glatko kao dobro vođena predstava, kralj Aleksandar već po svom odgoju nije mogao imati jako osećanje stvarnosti. Ali ne samo njegov odgoj nego i njegova vlastita priroda odvajala ga je od stvarnosti. Hladan, samoživ, razočaran o ljudima pre nego je stekao iskustva o njima, spor u primanju utisaka koji su se kod njega slabo zarezivali, manijački jogunast kada bi se po izuzetku nešto jače zarezalo, bez široke ljudske simpatije i širokog duhovnog interesa, zainteresovan samo za svoje političke planove koje je kradom od drugih negovao kao tajne poroke, Aleksandar Obrenović bio je već po svojoj prirodi skupljen i uvučen u sebe sama. On je umro bez poroda, ali ne samo po tome, nego po celom svom biću mladog starca sa zakržljalim srcem i jalovim mudrovanjem on je činio utisak ugasnika kuće Obrenovića.
      
       SLOBODAN JOVANOVIĆ
      

Nečasni kapetan Živković Iz sviju događaja posle 29. maja 1903. godine, iz Solunskog procesa 1917. god. i svega onoga što se dogodilo u našoj zemlji i našoj vojsci do 27. marta i Drugog svetskog rata 1941. god., i posle 27. marta, može se, po mom mišljenju, izvesti sledeći zaključak:        1) 29. maj 1903. god. izveden je iz čisto idealnih i patriotskih pobuda.        2) Ali se to posle, od nesolidnih učesnika u zaveri 29. maja i pridošlih zaveritelja, pretvorilo u lično iskorišćavanje 29. maja, što je i dovelo do procesa u Solunu 1917. god.        3) Najpravilnije bi bilo da su se posle izvršenog 29. maja svi učesnici povukli iz vojske, obezbeđujući im druge položaje u građanstvu i dajući im razne beneficije.        4) Trebalo je održati značaj položene zakletve oficira i ne stvarati neugodne presedane u vojsci da se zakletva može pogaziti bez ikakvih posledica po dotičnog oficira.        5) Nije bilo moralno od dežurnog ordonansa oficira, onda kapetana g. Petra Živkovića, da ordonans-oficir koji je sedeo za stolom kraljevim, jeo njegov so i hleb, da ga izdaje na jedan tako nečastan način. G. Živković je mogao biti u zaveri, ali nije smeo onako raditi; ili kada je već to uradio, trebao je sam izaći iz vojske.        Npr., drugi ordonans-oficir kapetan Miljković, kada su mu drugovi otkrili zaveru i poveli ga da i on uđe, odgovorio im je: “Ja vas neću izdati, ali ako budem dežurni, braniću dvor.” I zbilja, 29. maja zatekao se u dvoru i poginuo.        Docnije g. Pera Živković izdaje svoje drugove od 29. maja 1903. god. i stvara Solun.(ski) proces, a 1934. god. nezaadovoljan je poč.(ivšim) kraljem Aleksandrom kod koga je za gotovo 20 godina sprovodio šta je hteo i u duši se radovao uspešnom atentatu u Marselju, sada da se dodvori i mladom kralju i da ponovi istu igru, tj. da zadobije potpuno poverenje i mladoga kralja i da opet sprovodi svoje planove i dovodi svoje ljude te da ponova usreći ovu našu napaćenu zemlju kao što ju je usrećio svojim radom i posle Prvog svetskog rata.               Bogoljub S. Ilić (1898-1942), Beograd, 1995.

      

Prodajem amreli! Postoji jedna anegdota u vezi sa tragičnim događajem od 29. maja 1903. godine koju retko ko zna verno da ispriča, jer se iz nje obično citira samo glavni fragmenat. Tačnu verziju te anegdote doznao sam na Solunskom frontu, u Dragomancima, od mog rođaka dr Radovana Danića - tadašnjeg medicinara - a on je opet čuo od svog ujaka pukovnika Dragomira Antule, tadašnjeg načelnika Vojno-sudskog odeljenja u Štabu Druge srpske armije, koji je originalnu verziju čuo od glavnog junaka te famozne anegdote, svog dobrog prijatelj Moše-Avram Mace lično.        Moša-Avram Maca je bio vlasnik poznate beogradske “Prve srpske fabrike amrela”, koja je od poslednje četvrtine XIX veka pa sve do kraja druge decenije XX veka bila u Vasinoj ulici, sa desne strane, idući od Narodnog pozorišta ka Kalemegdanu, na prvom spratu iznad kafane “Zlatni anđeo”. Kasnije - pod Mošinim naslednicima - radnja je preseljena u Čika Ljubinu ulicu gde se nalazila sve do Drugog svetskog rata. Dobro se sećam da je na kući, u Vasinoj ulici, stajala fabrička firma iznad balkona, a na balkonu, kao amblem, razapet jedan veliki metalni trobojni amrel.        Kada je Moša, kao obično, rano ujutru 29. maja došao da otvori radnju, njemu priđe sav usplahiren prvi komšija i pošto se osvrnu levo-desno, krišom mu šapnu na uvo:        - Beži kući, ne otvaraj radnju, noćas su oficiri ubili kralja i kraljicu!        Moša se ne zbuni već odgurnu indiskretnog komšiju i odgovori:        Gledaj ti svoj posao, ja ništa neću da znam i, zapamti, ja samo prodajem amreli! (Moša je rđavo govorio srpski).        - More, Mošo, ja ne teram komediju, odista su ubili kralja! - ubeđivao ga je komšija.        - Ama, ćoveće, ostavi me na miru, lepo ti kažem, ja prodajem amreli - i, bezobzirce ode da otvori radnju.        Taj čuveni Mošin odgovor: “Prodajem amreli!” se toliko odomaćio kod Beograđana da se dugo pominjao kadgod ko nije želeo da bude umešan u neku intrigu. Mnogo docnije je taj Mošin oprezni citat oživeo kada su 1917. godine, na Solunskom frontu, vojne i civilne srpske vlasti tragale, gonile, hvatale, saslušavale i hapsile prijatelje i poznanike “Crnorukaca”, kao i mnogo kasnije, pod nemačkom Okupacijom, četrdesetih godina.               (Đ. Žujović, Uspomene iz detinjstva, Beograd, 1997)