Ja sam se poznao s Dragutinom Dimitrijevićem-Apisom tek 1914, kad sam se na početku Austrijskog rata javio na dužnost Vrhovnoj komandi u Kragujevcu. Ja nisam predviđao da će on u tome ratu imati svoju završnu fazu, i da ću ja koji nisam bio svedok njegovih ranijih podviga, biti prisutan njegovom padu. To što sam imao da vidim i čujem, ličilo je na poslednji deo Šilerove trilogije Velenštajnu, - onaj deo koji se zove Valenštajnova smrt.
       Kad je u zoru 29. maja 1903, posle pogibije kralja Aleksandra i kraljice Drage, ime Dragutina Dimitrijevića prvi put odjeknulo u publici, ime toga mladog oficira bilo je isto tako nepoznato kao i imena drugih oficira iz mlađeg zavereničkog kola. Svet je znao starije zaverenike, - generala Jovana Atanackovića, pukovnika Aleksandra Mašina, pukovnika Damjana Popovića... Da postoji jedan mlad oficir sa šaljivim nadimkom “Apis”, ja nisam bio jedini koji je to čuo prvi put u zoru 29. maja.
       Ali što je vreme više odmicalo, to se i Apis više izdvajao iz grupe mlađih zaverenika. O Majskom prevratu dugo se vremena pričalo i prepričavalo. U tim pričama Apisovo ime ponavljalo se kao pripev. Da je on bio, ako ne vođ zavere, a ono stožer mlađih zaverenika, postajalo je sve jasnije. Pod pritiskom britanske diplomatije, stariji zaverenici morali su biti uklonjeni iz vojske, ali mlađi su zaverenici ostali. To je Apisov značaj samo još pojačalo, jer sada je u vojsci on bio neosporni vođ zavereničke grupe.
       Majski prevrat doveo je Petra Karađorđevića na presto, a radikale na vladu, ali ni novoga Kralja ni radikalnu Vladu nije načinio gospodarem vojske. Vojska je potpala pod gospodarstvo zaverenika, koji su bili samo jedna oficirska klika. Velika većina oficira bila je voljna da služi novome Kralju, ali ne i zaverenicima. Oni su bili učinili dve stvari potpuno protivne vojničkim pojmovima: digli su ruku na Kralja, svog vrhovnog komandanta, - i pocepali su vojsku na “naše” i “vaše”. S vojnom disciplinom bilo je svršeno. Stariji oficiri iz nezavereničkog kruga imali su manje moći i značaja nego mlađi oficiri iz zavereničkog kruga.
       Taj “novi kurs” izazvao je u vojsci otpor. Već na dva, tri meseca posle Majskog prevrata, u jednom garnizonu u unutrašnjosti ušlo se u trag jednoj kontrazaveri, zbog čega su svi protivnici zaverenika odreda dobili naziv “kontraća”. Zaverenici se nisu dali tako lako izbaciti iz vlasti. Ne samo što su učesnici u kontrazaveri strogo kažnjeni, nego se digla opšta hajka na kontraće. Oni su zapostavljani, ganjani, čak izbacivani iz vojske. Vojne rasporede pravili su zaverenici; na važnija mesta postavljali su svoje sigurne ljude, bez obzira na njihova druga svojstva. Ministar vojni morao je pre svega uživati njihovo poverenje; on je često bio samo mašina za potpisivanje; pravi ministar bio je Apis. Prvi put tada u vojsci zacario se partijski režim. Svet je govorio: “Obrenovići nisu trpeli stranke ni u građanstvu; Karađorđevići ih trpe i u vojsci.”
       Kod zaverenika bilo je besumnje obesti, ali bilo je i straha. Posle Majskog prevrata Narodno pretstavništvo izjavilo im je zahvalnost, ali im nije izglasalo amnestiju. Na njima je i dalje ležala krivična odgovornost za dela učinjena 29. maja. Dokle su držali vojnu silu u rukama, nisu se imali čega bojati. Ali, ako bi im ona izmakla iz ruku, njihovi protivnici, kojih je bilo i u vojsci, i u građanstvu, mogli bi ih staviti u penziju, pa čak izvesti i pred sud. Otuda odluka zaverenika, da ne rasturaju svoje društvo, i da ne puštaju vojsku iz ruku.
       Radikali su ašikovali sa zaverenicima, ali iz nevolje. Oni su jedva dočekali engleske zahteve, da se stariji zaverenici uklone iz vojske. Da posle toga, iz vlastitih pobuda, udare na mlađe zaverenike, nije im izgledalo mudro. Pored sve muke koju su s njima mučili, oni su im ipak bili sigurniji od kontraća, koji su, s razlogom ili bez razloga, važili za obrenovićevce.
       Kraj kralja Petra, koji se nije mešao ni u vojne ni u građanske stvari, bila je, kao po prećutnom sporazumu, ustanovljena dvojna vlada; radikalna, za sve poslove osem vojnih, i zaverenička, za vojne poslove isključivo.
       Vlada kralja Aleksandra Obrenovića
       (Sabrana dela S. Jovanovića, tom VII, Beograd 1990)
      
       SLOBODAN JOVANOVIĆ