Da su prevratnički instinkti bili krajnje duboko usađeni u svest, dokazuje i obrazovni nivo glavnih aktera. Apis, Vemić i gotovo svi drugi vojni zaverenici bili su oficiri sa završenom Nižom ili Višom školom Vojne akademije, često doškolovani i u inostranstvu. Drugim rečima, prevrat nije bio delo primitivnog, nego onog kulturnijeg dela srpskog društva, koje se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravilo

      Fatalne ljubavi vladara ili velikih ličnosti često su bile začin istorijskih zbivanja. Romantične predstave u istoriji nemoguće su, a istorijski tok deluje krajnje suvoparno, ako u njoj nema neke, poželjno je nesrećne ljubavne priče. Kleopatra bi u istoriji bila predstavljena kao običan politički računovođa da nije bilo ljubavne afera sa Markom Antonijem, a Napoleonova biografija, bez Žozefine verovatno bi bila jedan dosadan spisak dobijenih i izgubljenih bitaka.
       U srpskoj novovekovnoj istoriji zabeležene su ljubavi, ljubavne afere i ljubavne omraze sa posledicom, gotovo uvek istom. Ime “prokleta Jerina” nije zaboravljeno, samo je nosiocima pridodat neki drugi, novi ženski lik. Ipak i pored svih ljubavnih afera u kojima je dom Obrenovića često prednjačio, sve do početka dvadesetog veka nije se dogodilo da pojedinac ili organizovana grupa skuje i sprovede zaveru da ljubavnički, supružnički par liši života.
       Majski prevrat, gledajući po izvršiocima, bio je prvenstveno delo vojnih krugova; tačnije, jednog njihovog dela, pa je kao takav delovao prilično šokantno. U razvijenom svetu, koji je izgleda brzo zaboravio ubistva američkog predsednika, italijanskog kralja ili ruskog cara, stradanje vladaoca od njegovih sopstvenih vojnika bilo je neshatljivo, nešto što se moglo naći u Šekspirovim tragedijama, nikako u stvarnosti. Pa i u Srbiji, jedva sto godina posle Karađorđa i manje od pola veka posle Mihailovog ubistva, sa tek blago ukorenjenim građanskim shvatanjima govorilo se o “prevratu” ili “pogibiji” kraljevskog para izazvanog supružinskom svađom, a ne o atentatu ili ubistvu.
       Bezrezervna podrška događajima poticala je od vrlo malog broja ljudi dok je vrlo veliki deo građanstva imao priličanu dozu uzdržanosti. Veliki broj smatrao je da je vladarski par, odnosno kralja, trebalo prisiliti na abdikaciju i ne posegnuti za njihovim životima. U slučaju da je do ubistva ipak moralo doći, ne podati se strastima, već to učiniti hladne glave, bez unakažavanja tela i njihovog izbacivanja u dvorište dvora. Jednom rečju, prevrat je i mogao imati neko opravdanje. Način na koji je sproveden sigurno nije.
       Ipak, nasuprot ovoj građanskoj osetljivosti mnogi događaji i procesi od početka stvaranja novovekovne srpske države i društva govorili su u prilog tome da Majski prevrat gledan kroz istorijsku prizmu nije bio događaj koji, ako se i nije mogao tačno predvideti, nije bio u potpunosti nepojmljiv. Pre je bilo obrnuto. Kretanje ka njemu odvijalo se putevima neke istorijske sudbine, pa je i datum bio onaj isti kao i 1868. kada je nestao još jedan vladar iz kuće Obrenović - knez Mihailo.
       Prvi oslonac ovoga počivao je na činjenici da je izgradnja nove države započela u Prvom ustanku, tj. kroz jedno ratno zbivanje gde su vojska i njen ratnički karakter imali dominantnu ulogu. Svi žitelji tadašnje Srbije, za čitavu deceniju, bili su pre svega vojnici, pa tek onda seljaci, zanatlije ili trgovci. Nosioci prvobitnih državnih organa bili su takođe prvo komandanti, pa tek onda civilni rukovodioci. Konačno, Karađorđe je bio najpre glavnokomandujući, a tek posle toga vrhovnik embriona buduće države. Zbog ovakve državne i društvene funkcije pojedinaca i grupa neki su toj prvobitnoj srpskoj državi nadenuli epitet vojničkog logora, dok su drugi ovo i nadogradili predstavljajući srpsku istoriju 19. i početka 20. veka kao jedan veliki ratni plan i to protiv Turaka.
       Ovakva shvatanja davala su, naravno, i budući politički pravac i funkciju pojedinca ali i njegov mentalni kod, pogotovu ako je po položaju, oružju i vojsci bio mnogo bliži. Ratništvo kao sastavni deo, stil, pa u neku ruku i suština života, podgrevano je iz svih pravaca, hajdučkom i ustaničkom prošlošću sopstvene domovine, borbom druge, ili bratske srpske države, Crne Gore ili borbom sopstvenog naroda na teritoriji neke druge države. Šezdesetih godina u vreme vladavine kneza Mihaila, kada Srbija u ratu nije bila, pripremalo se za ulazak u njega, jer je trebalo osloboditi Srbe, pa i ostale narode, van matične teritorije. Sa ovakvim već tradicionalnim vaspitanjem, rata i nije moralo biti a u svesti zemlja je opet bila ratni logor, ovog puta za neki budući rat.
       Generacija koja smišlja rat, obično ga ne vodi. To ostavlja svojim “zatečenim” sinovima. Ratništvo, ovog puta, stvarno bilo je obeležje sedamdesetih i sredine osamdesetih godina 19. veka. Nažalost, njegovi produkti nisu bili baš opevljivi. Od tri rata, dva su bila izgubljena, onaj sa Bugarima do potpunog fijaska, što je pokazalo da Srbin ipak nije bogomdani vojnik, niti večiti pobednik. Međutim, i pored te činjenice, ratnički duh nije postao prevaziđeni pojam. On je ostao kao sastavni deo vaspitanja i tradicije, ubuduće protkan i željom za revanšom.
       Upravo u ovom mentalnom kalupu rađali su se i formirali uglavnom svi muški žitelji tadašnje Srbije. Naravno, i budući zaverenici. Posledica ovoga bio je psihološki kod, a to je kod ratničkog duha uvek bilo dominantno da se svaka prepreka ili konflikt ne rešavaju pregovorima, popuštanjem ili kompromisom već isključivo sukobom. To što se sukob iskazan kroz prevrat, odnosno atentat, desio prvo na unutrašnjem, a ne spoljnom planu, rezultat je međudejstva političkih, ekonomskih, a verovatno i drugih nama danas nepoznatih motiva. Ipak, ratnički element proistekao iz tradicije vrlo je bitan faktor u određivanju motiva prevrata a možda još više u načinu, krajnje brutalnom, na koji je izveden.
       Dokaz da je ovakvog duha bilo i to u više nego dovoljnoj meri je i činjenica da Majski prevrat nije bio kraj ovakvog rešavanja stvari već samo otvaranje mogućnosti za istovetno delanje, što se pokazalo i u atentatu na Franca Ferdinanda 1914. godine. Taj akt poslužio je kao odličan razlog da se čitava zajednica, ne samo učesnici, prokaže kao “narod zaverenika i atentatora” i naravno, objavi rat.
       Da su prevratnički instinkti bili krajnje duboko usađeni u svest, dokazuje i obrazovni nivo glavnih aktera. Apis, Vemić i gotovo svi drugi vojni zaverenici bili su oficiri sa završenom Nižom ili Višom školom Vojne akademije, često doškolovani i u inostranstvu. Drugim rečima, prevrat nije bio delo primitivnog, nego onog kulturnijeg dela srpskog društva, koje se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravilo.
      
       Ratnički, prevratnički duh, nije bio jedini deo tradicije ispoljen u prevratu. Političke navike sadržane u vezi između vojske i politike takođe su bile deo “već viđenog”. Zapravo, ustanovljenje ratničkog mentaliteta kao dela tredicije i veza vojske i politike započelo je u identičnom istorijskom momentu, u vreme ustanka i iz istog razloga, počeci države u okvirima ratnog stanja. Istovetno je bilo i to da su događaji vezu između vojske i politike neprestano podgrevali čineći je uvek aktuelnom.
       Ubrzo posle Drugog srpskog ustanka, već 1825. i 1826. vojska pod knezom Milošem obuzdavala je protivnike i gušila seljačko nezadovoljstvo, a isti slučaj zbio se i 1835. Opet su vojska i jedna njena bezuspešna pobuna 1839. dovele istog vladara do abdikacije, a ponašanje vojske 1842. odlučilo je i o okončanju prve vladavine kneza Mihaila. Vojska je i tokom četrdesetih godina 19. veka bila sredstvo za suzbijanje pokreta u korist Obrenovića, a potom su neki njeni pripadnici promenili ulogu. Budući generali Ranko Alimpić i Jovan Belimarković su vrlo snažno dejstvovali u zbacivanju kneza Aleksandra Karađorđevića 1858. i ponovnom dovođenju na presto ostarelog kneza Miloša. Jedva da je prošla i jedna decenija, kada je neko iz vojnih krugova, ovog puta pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac, ponovo odlučivao o izboru za tron, sada mladog kneza, Milana.
       Čak i buduća žrtva kralj Aleksandar Obrenović često je koristio vojsku radi sprovođenja svojih političkih namera. Njegova dva državna udara, 1891. i 1893. godine, izvedena su uz pomoć vojnika. Na čelu poslednje vlade, one za čijeg je mandata izvršen prevrat, nalazio se vojnik - general Dimitrije Cincar-Marković. Uostalom, vojnici jesu bili vinovnici prevrata, ali u međusobnom sukobu i njegove prve žrtve.
       Nisu samo prevrati, uzdizanja ili obaranja pojedinih vladara svedočili o uzajamnosti vojske i politike. Visoki oficiri, možda i suviše često, da to ne bi postalo svakodnevna pojava, obavljali su državničke dužnosti. Već pomenuti Blaznavac i Belimarković, kao i Kosta Protić uzdigli su se kao namesnici do moći skoro jednake vladarskoj. Generali Sava Grujić i već pomenuti Dimitrije Cincar-Marković bili su predsednici vlada. Visoki oficiri u Srbiji bili su naravno i ministri vojni ali gotovo uvek i ministri građevina, što bi u krajnjem zbiru u vladama, vojnicima uvek davalo četvrtinu pa i trećinu ministarskih portfelja. Najkarakterističniji primer za to bila je vlada obrazovana u martu 1886. u kojoj je od sedam ministara bilo pet aktivnih i rezervnih oficira među kojima čak tri generala. Nosioci epoleta bili su srpski predstavnici na strani, državni savetnici, senatori i nosioci praktično svih iole značajnih državnih funkcija.
       Veza između vojske imala je uz prevratničku i državničku i treću, nazovimo agitatorsku vezu jer su mnogi od njenih pripadnika bili članovi ili zagovornici pojedinih partija ili grupa. Sava Grujić bio je sledbenik radikalskih uverenja, a Jevrem Marković socijalističkih. Belimarković i Alimpić bili su liberalnih opredeljenja, a uz naprednjake, ponajviše iz ličnih razloga, bio je Đura Horvatović.
       Na osnovu svega bilo je jasno da vojska i politika kao da nisu mogle jedna bez druge. Parola o odvojenosti vojske i politike u stvarnostni nikada nije zaživela. Član Ustava iz 1869. kojim je vojnicima, slično ostalim državnim činovnicima, zabranjeno učešće u skupštini, bio je slabašna brana pošto je vojska kroz svoj kadar ionako imala uporište u svim centralnim organima države. Sa ovakvim uticajem na politička zbivanja, sa mehanizmima od prevratničkih preko državničkih do agitacije, vojska je uvek mogla biti ključni učesnik političkih zbivanja, a bila je u mogućnosti i da ih sama inicira. Iz takvog ugla viđen, Majski prevrat nije bio ništa novo već samo epizoda jedne već davno započete priče.
      
       Uticaj na gotovo sve državne organe i politička sveprisutnost, koja je pored ostalog i dovela do Majskog prevrata, imalo je utemeljenje u nečemu što se nije primećivalo na prvi pogled. Bila je to ekonomija, odnosno privredni sistem.
       Od konačnog stvaranja stajaće vojske u Srbiji, uvođenjem redovne vojne obaveze 1883. pa do Majskog prevrata prošlo je tačno dvadeset godina, a za to vreme, paralelno sa vojskom kao institucijom, razvijalo se i tržište. Već prvi kontingent regruta značio je i potražnju u vidu 14 hiljada dnevnih obroka, isto toliko uniformi, pari obuće, odgovarajuću površinu za smeštaj trupa i opreme i mnogo toga drugog. Sve to prema tadašnjoj velični Srbije značilo je posao sličan snabdevanju drugog po veličini grada u zemlji. Povećanje i opremanje vojnih kontingenata bilo je realno očekivanje, čime se opet iznova povećavalo i tržište, a shodno njemu obim posla i zarade. Gledano na ovaj način, za povećanje svog obima nije bila zainteresovana samo vojska, ovde poručilac i potrošač, već i jedna druga strana, ona preduzimačka. Ova grupacija sedela je u skupštinskim klupama sa ciljem da se putem poslovanja sa vojskom domogne četvrtine ili petine državnog budžeta.
       Sa takvim ciljevima i namerama nije bilo teško pogoditi da će liferantski sloj uvek ići uz vojsku, u Majskom prevratu, još više u političkim događajima posle njega jer bi svako protivljenje namerama vojnih krugova, pa i ubistvo vladara, značilo potencijalni gubitak jednog dela pozamašnog kolača. Ovo na neki način predstavlja najcelovitije, ne i potpuno, objašnjenje zašto su viši građanski krugovi tako lako prihvatili čin kraljeubistva i prećutno se složili da Aleksandar Obrenović, usled navodno nedostojne ženidbe, ionako nije vredan trona. Zapravo, radilo se o vladaru koji se, ne sviđajući se vojsci, otpadio i od vodećih privrednih krugova.
       U pozadini vojske i kapitala postojao je još jedan sloj koji se u pravratu pokazao “blagonaklono neutralan”. Bilo je to činovništvo, posebno ono nižeg ranga čije bi neodobravanje samog čina i negodovanje na novi poredak značilo verovatno gubitak državne službe. Kako je u uslovima opšte nerazvijenosti zemlje, za ogromnu većinu pismenog sloja stanovništva, država bila prektično jedini poslodavac, to je činovništvo jednostavno prenebreglo prevrat. Uostalom, istorija promena, ne samo vladara i dinastija, nego i političkih partija u Srbiji 19. veka, davala je dovoljan broj primera čišćenja ranijeg državnog aparata. Prema tome, materijalni razlozi, kod preduzimačkog sloja viši, a kod činovništva niži, bili su još jedan težak teg na tasu na kome se merila sudbina vladarskog para.
      
       Uz psihološke i političke premise, iznikle opet iz ekonomskih, Majski prevrat pripremljen je i zbio se pod krajnje posrednim ali istovremeno i dominantnim uticajem jedne ličnosti. Bio je to počivši kralj Milan. Nekim istorijskim usudom bivši kralj i buduća kraljica Draga prispeli su gotovo istovremeno u Srbiju krajem 1897. godine. Njihovim dolaskom započet je jedan proces označen onim, sada već opšteprihvaćenim imenom: “Kraj jedne dinastije”.
       Po povratku u Srbiju kralj Milan dobio je dužnost komandanta tzv. Aktivne vojske čime mu je na staranje dat potencijalno najjači i najorganizovaniji državni organ. Istina, u tom trenutku materijalno stanje u vojsci bilo je krajnje nisko. Zbog premalog vojnog budžeta koji je u godinama vladavine kralja Aleksandra dosezao jedva 20 odsto od državnog, vojsci je nedostajalo gotovo sve, a o nekom budućem razvoju nije moglo biti ni govora. U takvoj situaciji kralj Milan nastupio je kao reformator uspevši da putem svog očinskog uticaja privuče vojsci sredstva o kakvim su dotadašnji ministri vojni mogli samo sanjati. Zahvaljujući tome vojska prvi put dolazi u posed novog brzometnog streljačkog oružja, modernizuje artiljerijski park, i osnažuje svoju organizacionu strukturu.
       Za sve to vreme, a to se pokazalo i najvažnije, izrastao je jedan potpuno podmlađen oficirski kadar. Zahvaljujući skraćenom tečaju na Vojnoj akademiji, vojska Srbije dobila je u okviru tri klase (1898-1901) oko 500 školovanih oficira, tako da je u trenutku prevrata svaki treći oficir, naročito oni mlađi, poticao iz neke od njih. Time je stvorena potencijalno kritična masa jer se nikada ili možda samo u vreme Prvog srpskog ustanka, nije dogodilo da toliko veliki broj dvadesetogodišnjaka dobije komandnu funkciju. U jednoj još vrlo patrijarhalnoj sredini gde “starija” sada pripada i mlađem, a ne samo starijem, to nije značilo reformu nego revoluciju a tvorac ove pojave bio je bivši kralj Milan. Vojsci je to obezbedilo prosperitet, bivšem kralju ugled, tim pre što je po rečima mnogih, a toga je bio svestan i sam kralj Aleksandar, Milanova glumačka sposobnost u vojnim krugovima imala veliki uticaj. Čak i budući vladar, kralj Petar, “skromni ženevski građanin”, nije savremenicima ulivao toliko strahopoštovanje kao “marcijalna figura” armijskog generala Milana.
       Zahvaljujući ponajviše kralju Milanu, sada potpuno privilegovana vojska gutala je četvrtinu državnog budžeta, a sem toga pribavljane su joj i dodatne sume. Uz to, Komanda aktivne vojske, a tim i njen komandant, počeli su pokazivati tendencije ovladavanja i civilnim državnim organima čime su posredno krnjili vlast kralja Aleksandra već do guše utonulog u polujavnu intimu sa Dragom Mašin. Iz svega ovoga rađalo se shvatanje o dva kralja, Milanu i Aleksandru od kojih je kralj otac oličavao viši autoritet, ako ništa drugo, ono zbog zajedljivih opaski kako mu uniforma bolje stoji.
       Tako sa stanovišta vojske Milan nije bio samo komandant već “njen kralj” a kako je reformisanjem ona postala sve i svja u zemlji, Milan je postao domalo kralj Srbije. Suprotno, Aleksandar koji nije stvarno komandovao vojskom, nije gotovo ni tretiran kao kralj države.
       Sve ovo ostalo bi verovatno u domenu spekulacija o stvarnoj i fiktivnoj moći “Saše” i njegovog “Papa” da Aleksandar u julu 1900. nije proglasio veridbu u momentu kada je kralj Milan u inostranstvu tražio buduću nevestu i kraljicu. Vojska je sada bila ta koja je, trebalo da ga u ime kralja, svog komandanta, sprovede pa čak i ubije u slučaju da pokuša da se vrati u zemlju. I ovo naravno, ostaje u domenu nagađanja da li bi to bilo zaista učinjeno, na čiju bi stranu vojska zaista stala i u najgorem, da li bi to značilo građanski rat? Ono što je od svega zaista ostalo, bile su reči samog kralja Milana u kojima je, po Vladanu Đorđeviću, prvi put izneta ideja, da se Aleksandar i smrću skloni sa prestola, zbog neizvršavanja svojih vladarskih dužnosti.
       Sudbonosno Aleksandrovo neprihvatanje od strane vojske, zapečaćeno “lošom” veridbom pa brakom, nije bilo jedino što mu je u očima vojske smanjivalo ugled. Njegov otac je, pogotovu starijim oficirima, bio i ratni drug učestvujući sa njima, kao nijedan vladalac pre, a tek pripadnici buduće dinastije posle, u tri rata, čime je nadmašio čak i vožda Karađorđa. Kralj Milan je i utemeljio stajaću vojsku a potom bio i njen reformator.
       Kralj Milan, nabeđeni Demon Srbije, nije bio samo vojnik nego vladar sa upečatljivim državničkim uspesima. Proširio je Srbiju, postao njen prvi kralj posle Kosova, sagradio prvu železnicu, dao joj jedan liberalan ustav. Učinio je sve ono što Aleksandar nije, i po ko zna koji put izgledalo je da se ponovo u istoriji javio sin koji je smatran nedostojnim svog oca. Aleksandar je bio vladar bez dela, oženjen udovicom koja dinastiji nije mogla dati naslednika i konačno vladalac koji je nasledio i naličije vladavine svog oca. Cvet Aleksandrove nepopularnosti posađen je ipak u Milanovom zabranu, a možda najslikovitiji izraz javnog mnjenja prema dvojici vladara iskazao je budući vojvoda Radomir Putnik rečima - da je kralj Milan bio i čovek i pas, a njegov sin kralj Aleksandar, samo pas.
       Posmatrajući ono što je dovelo do Majskog prevrata, kao i sam čin, opravdano bi bilo postaviti pitanje, da li se u njegovoj suštini i pored šokantnosti, zaista zbilo bar nešto neočekivano i novo, ili je sve bilo samo malo modifikovani sled neminovnog. Činjenica je da je prevrat promenio vladajuću dinastiju ali se to može objasniti više nedostatkom živog Obrenovića nego stvarnim uticajem Karađorđevića. Činjenica je da je Majski prevrat odneo trojicu generala, a da je na bojnim poljima u tri rata pre i tri rata posle prevrata, život ostavio samo jedan. Primetan je i izvestan generacijski raskol. Mlađi oficiri bili su uz prevratnike ili među izvršiteljima, a stariji među braniteljima Obrenovića.
       Sve ovo, ipak, bilo je nešto što bi se moglo podvesti pod finese istorijskog zbivanja da nije bilo jednog, vrlo značajnog izuzetka. Bila je to sudbina kraljice. Do Drage, vladarske supruge poput kneginje Julije ili kraljice Natalije, bile su primoravane ili htele razvod, bile su proganjane ili oterane sa dvora. Zla sudbina ponekad je pratila i njihove srednjovekovne prethodnice. No, nijedna od njih nije bila toliko omrznuta da se nađe u položaju da neko, ovog puta vojnici, poželi i njen život. Zbog toga zaverenicima i Majskom prevratu verovatno bi više odgovarao epitet “kraljicoubistva”, a ne “kraljeubistva”. To je bio događaj gde je deo oficirskog kora pokazao govoto sve od hrabrosti i gotovo ništa od čojstva.
      
       MILIĆ MILIĆEVIĆ
       (Autor je magistar, saradnik Istorijskog instituta SANU)