NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srbija na raskršću vekova

U trenutku prevrata, Srbija je bila mala zemlja, neslućene šarolikosti u stepenu razvoja, obrazovanja i načina života uopšte. Njena društvena elita imala je ambicije da je uvede među razvijenije evropske zemlje. U Srbiji je živelo oko tri miliona stanovnika, čiji je prirodni i mehanički priraštaj bio naglašen. Osim u Kraljevini Srbiji, srpski narod je živeo u Austro-Ugarskoj, Turskoj, Rumuniji i Crnoj Gori. To je žitelje Srbije raspinjalo između potrebe da prihvate savremene evropske tekovine i uzore i neophodnosti da toleriše stare oblike života koji su poticali sa Istoka. Ta raspetost bila je kočnica bržeg razvoja i modernizacije zemlje

      Krvava događanja u srpskoj prestonici 29. maja 1903. godine predstavljala su početak raskida sa politikom i načinom vladanja na srpskom prestolu poslednja dva Obrenovića, kraljeva Milana i Aleksandra. Zemlja se dugo nalazila u krizi koju je trebalo što pre privesti kraju. Unutrašnje nezadovoljstvo i previranja pokazivali su se u stalnim sukobima vlada sa Narodnom skupštinom, političkim strankama, javnošću i vojskom. Pretnje i pokušaji ubistva vladara prebacivali su se na one koji su se smatrali krivcima. Opšta privredna stagnacija zemlje otežavala je izlazak iz krize, dok je njena spoljna politika bila kolebljiva, bez jasno određenog stava i oslonca na neku od velikih sila koje su imale interes za zbivanja na balkanskim prostorima. To je naročito bilo naglašeno za vladavine kralja Aleksandra, čija se spoljna politika stalno povijala između Austro-Ugarske i Rusije. Nesposoban da rešava unutrašnja i spoljna pitanja zemlje, obezbedi mir i stabilnost u njoj, osigura podršku u vojsci koja je dugo bila okosnica vladavine Obrenovića, kralj Aleksandar se suočavao sa neizvesnom budućnošću. Porodični nesporazumi i ženidba Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom njegove majke kraljice Natalije, još više su otežali njegov položaj i ugrožavali opstanak dinastije. Takvim držanjem, kralj Aleksandar je takođe otuđio preostale pristalice dinastije kao i svoje lično. S obzirom na takvo stanje i raspoloženje u zemlji, mogao se nazreti kraj vladavine Obrenovića.
       Nezadovoljstvo vojske i pojedinih političara postojećim stanjem i prilikama u zemlji dovelo je do pripremanja zavere sa ciljem da se kralj Aleksandar ukloni sa prestola i na njegovo mesto dovede knez Petar Karađorđević, koji je kao politički izbeglica živeo u Ženevi, u Švajcarskoj. Knez Petar je održavao veze sa pojedincima, protivnicima Obrenovića u Srbiji, nastojeći da obezbedi podršku Austro-Ugarske i Rusije za svoj povratak na srpski presto. Pretendent Karađorđević je bio upoznat sa pripremama za ubistvo poslednjeg Obrenovića i njegove kraljice, a pojedinci su tvrdili da je on taj korak i podržavao.
       Ubistva u dvoru izazvala su radost na beogradskim ulicama; ona je bila vidljiva i dugo posle krvavog čina. Gradske ulice bile su ispunjene svetom, đacima, vojnicima, radoznalcima svih vrsta. Savremenici su uočili da nije bilo žalosti za ubijenim kraljem. U unutrašnjosti, vest o ubistvu kraljevskog para primljena je sa iznenađenjem i čuđenjem. Kralja Aleksandra branili su jedino ljudi bliski dvoru i protivnici Karađorđevića (generali J. Mišković, N. Stefanović, J. Belimarković, V. Đorđević, V. Petrović i drugi). Svi slojevi srpskog društva brzo i lako su prihvatili ideju o predstojećoj promeni na prestolu. Građanstvo, naročito ono iz Beograda i većih gradova (Niš, Valjevo, Kragujevac), videlo je u prevratu priliku da ostvari svoje ciljeve i zaštiti određene interese. Bilo je spremno i da finansijski podrži novu vladu. Seljaštvo, koje je sačinjavalo gro stanovništva u Srbiji, očekivalo je veću sigurnost nakon dužeg perioda opšte stagnacije sela izazvanog stalnim potresima i njegovim propadanjem. Nezadovoljstvo je bilo primetno i u drugim slojevima društva. Radništvo, iako malobrojno, očekivalo je poboljšanje svog položaja i uslova rada, snaženje demokratije, parlamentarnih sloboda i ustavnih načela. Inteligencija je očekivala uklanjanje stega koje su sputavale duhovni život i usporavale širenje demokratskih i progresivnih ideja. Vojska je težila da dobije svoje mesto u životu zemlje i poboljša svoj materijalni položaj. Svi slojevi društva su, činilo se, očekivali boljitak od promene na prestolu.
       U trenutku prevrata, Srbija je bila mala zemlja, neslućene šarolikosti u stepenu razvoja, obrazovanja i načina života uopšte. Njena društvena elita imala je ambicije da je uvede među razvijenije evropske zemlje. U Srbiji je živelo oko tri miliona stanovnika, čiji je prirodni i mehanički priraštaj bio naglašen. Osim u Kraljevini Srbiji, srpski narod je živeo u Austro-Ugarskoj, Turskoj, Rumuniji i Crnoj Gori. To je žitelje Srbije raspinjalo između potrebe da prihvate savremene evropske tekovine i uzore i neophodnosti da toleriše stare oblike života koji su poticali sa Istoka. Ta raspetost bila je kočnica bržeg razvoja i modernizacije zemlje.
       Najveći deo stanovništa, 87 odsto od ukupnog broja stanovnika, živeo je na selu. Urbanizacija se veoma sporo odvijala. Nepismenost u zemlji bila je visoka, 77 odsto, od čega je najveći deo nepismenih živeo na selu. U istočnoj i delovima zapadne Srbije sela su bila razbacana, a seljaci su se bavili mahom stočarstvom. Puteva nije bilo, a često je nedostajala i voda. U ravničarskim krajevima, sela su bila gušća, bolje povezana putevima, a seljaci su se bavili pretežno poljoprivredom. Zemljišni posedi bili su mali, ali je seljak bio vlasnik zemlje. Samo zanemarljivo mali broj porodica imao je posede veće od 50 hektara. Imanja su bila nedovoljno produktivna i konkurentna, neumešno su obrađivana, često prezadužena, bez savremene tehnike i neekonomična. Većina manjih poseda nije mogla da pokrije neophodne troškove i plati poreze. Sela su bila prenastanjena, dok su se imanja stalnim deobama smanjivala. To je dovelo do napuštanja sela i odlaska seljaka u gradove i varoši. Učešće seljaštva u političkom životu zemlje bilo je nedovoljno. Na izborima 1903. godine, glasalo je oko 53 odsto seljaka, a mali broj je učestvovao u političkom životu zemlje.
       Spor društveni razvitak i društveno raslojavanje omogućili su porast srednjeg staleža. Ograničen iznos kapitala, nastao u trgovini, prelazio je tek retko u industriju i bankarstvo. U većim gradovima, pre svega u Beogradu, bilo je više uspešnih poslovnih ljudi i industrijalaca, uključujući i nekoliko milionera. Srednji stalež, iako malobrojan, igrao je ključnu ulogu u privrednom, administrativnom i političkom životu zemlje. Značajan broj pripadnika srednje klase bio je školovan na različitim evropskim univerzitetima. Najveći deo tog staleža živeo je u gradovima i varošima, od toga najviše u Beogradu (državni službenici, trgovci, slobodne profesije). Srednji stalež, zajedno sa činovništvom, oficirima, sveštenstvom, trgovcima i lokalnom inteligencijom, predstavljao je balkansku čaršiju.
       Proces industrijalizacije u Srbiji odvijao se sporo. Ograničena potrošnja, nedostatak kapitala, uvoz strane robe, mahom iz Austro-Ugarske, doprineli su da je između 1873. i 1906. godine nastalo svega 144 industrijskih preduzeća, uglavnom malih po obimu proizvodnje i broju zaposlenih. Radničku klasu sačinjavali su brojne sitne zanatlije i malobrojni industrijski radnici. Prvi su se nalazili u procepu između “stare” (turske) i “nove” (evropske) robe; bili su pritisnuti zastarelim načinom proizvodnje, s jedne i stalno rastućom konkurencijom industrijskih dobara uvezenih iz Evrope, s druge strane. To je uslovilo propadanje starih zanata, raslojavanje u varošima i nastajanje industrijskog proletarijata. Radilo se pod teškim uslovima, i do 14 časova dnevno, za male plate i nadnice. Vladari dinastije Obrenovića poklanjali su malo pažnje ovim pitanjima i problemima.
       Vojska i oficirski kadar predstavljali su značajan činilac u srpskom društvu. Oni su, pored ostalog, bili garancija nezavisnosti zemlje. Za održavanje vojske odvajalo se oko 25 odsto ukupnog budžeta zemlje, a uzimali su se i značajni zajmovi za njenu modernizaciju. Uticaj vojske u političkom životu zemlje do 1903. godine bio je značajan, a nije se umanjio ni kasnije zbog uticaja oficira-zaverenika na novog vladara i zaštite koju im je dala Narodna skupština. Sukob između vojske, s jedne i političkih stranaka, s druge strane, trajaće tokom svih ovih godina, i kasnije, a završiće se presudama vojnog suda u Solunu 1917. godine.
       Pravoslavna crkva, sveštenstvo i monasi, imali su svoje mesto u srpskom društvu. Oni su bili deo državne organizacije, njena spona sa narodom i bili su branioci nacionalnih osećanja i duhovnosti. Crkveni velikodostojnici nalazili su se po rangu odmah iza članova vlada i Državnog saveta. Početkom dvadesetog veka u Srbiji je delovao 801 sveštenik, najvećim delom školovan na Bogosloviji u Beogradu. Parohijsko sveštenstvo primalo je plate od države, a darove, domove i imanja za izdržavanje, od parohijana. Sveštenstvo je bilo aktivno u političkom životu zemlje, a imalo je i poslanike u Narodnoj skupštini.
       Srpska inteligencija predstavljala je snažni činilac u društvu i državi. Njeni pripadnici su se školovali na Velikoj školi i u inostranstvu; prednjačili su u kulturnom i političkom životu zemlje; bili su ministri, visoki činovnici, diplomate, naučnici. Na Velikoj školi i Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka nalazili su se istaknuti naučnici i stvaraoci koji su predstavljali značajna imena u evropskoj nauci. Pored nauke, u Srbiji su cvetali i književnost, slikarstvo svih pravaca.
       Beograd je predstavljao stožer svih zbivanja u zemlji. U njemu je 1900. godine, živelo oko 70 000 stanovnika; pored Srba, u Beogradu je živelo i dosta stranaca (Nemci, Mađari, Česi, Grci, Jevreji), što mu je davalo nacionalnu, versku i kulturnu šarolikost. Njegove ulice i kuće predstavljale su raznoliku mešavinu stilova, ali i kaldrmisanih i popločanih ulica. U njemu su postojale brojne biblioteke, bolnice, hoteli, delovale različite organizacije. Grad je počeo elektrifikaciju 1892. godine, ali je ona sporo napredovala; tramvaji su bili na konjsku vuču, koju su tek 1905. godine, zamenila električna vozila. Kontrasti su bili veliki, pa su se na gradskim ulicama, pored volovskih zaprega i tramvaja s konjima, mogli videti i poneki automobil i motocikl. Kafane su bile nesrazmerno brojne i predstavljale su centre dnevnog i noćnog života, politike, umetnosti, zavera i intriga. U njima su se okupljali i žučno raspravljali političari, poslanici, pesnici, boemi, zaverenici i komite. U njima se uz dim cigareta i isparenja rakije i vina, raspravljalo o nacionalnim ciljevima, planovima, snevalo o oslobađanju i ujedinjenju Srpstva, uklanjanju tirana. U njima su se okupljali i oficiri-zaverenici u predvečerje 29. maja 1903. godine. Imena kafana kazivala su mnogo o sklonostima i težnjama njihovih gostiju - “Knez Mihailo”, “Car Dušan”, “Knez Lazar”, “Napoleon”, “Kraljević Marko”, “Balkanski Savez” i druga.
       Staro i novo bili su, dakle, u stalnom dodiru i sudaru. Preplitali su se i živeli zajedno. Osim šljivovice, u restoranima i kafanama su se služili takođe francuski konjak, rum sa Jamajke, vina iz Italije, švajcarski sirevi, italijanske sardine; pored toga u radnjama su se mogli naći inostrani lekovi, knjige, novine i časopisi, američke cipele, persijski tepisi, astraganska krzna i druga uvozna roba.
       U gradovima u unutrašnjosti život je bio mnogo sporiji nego u Beogradu; u njima su se dugo održali oblici balkansko-orijentalne strukture i način života palanke. U varošima su se gajili, pored cveća, kukuruz, tovile svinje i čuvala živina. Pazarni dan je bio najvažniji događaj u nedelji. Hrana je bila jeftina pa se mnogo jelo i pilo; politika, kartanje i ogovaranje bili su deo svakodnevice. U raznim gradovima i varošima proizvodili su se određena dobra i roba; u Pirotu ćilimi, u Kragujevcu oružje i barut, u Leskovcu duvan, tekstil, aleva paprika, u Vranju sir, duvan, grnčarija, u okolini Šapca kukuruz i pšenica. U Šumadiji su se proizvodila različita agrarna dobra, u zapadnoj Srbiji suve šljive, mlečni proizvodi, drvena građa, dok su se u istočnoj Srbiji proizvodila kvalitetna vina.
       U takvu Srbiju Narodna skupština je pozvala kneza Petra Karađorđevića i odlukom donetom 15. juna 1903, po starom kalendaru, izabrala ga za kralja Srbije. Pretendent na srpski presto, knez Petar, nije bio ličnost dobro poznata u Srbiji, a njegove ideje i shvatanja o vladavini, demokratiji i ustavnosti bili su još manje. On i Karađorđevići uopšte, nisu uživali široku podršku među političkim strankama i u javnosti. Trebalo je da prođe nekoliko godina dok se nije učvrstio na prestolu, objavio svoj program i stekao ugled u zemlji. Čak i tada, širili su se glasovi da će biti prisiljen da abdicira. Istovremeno, Narodna skupština je kraljeubice oslobodila odgovornosti za taj zločin. Izbor novog vladara nije prošao bez uzbuđenja i drame. Evropski dvorovi nisu odobravali način na koji je bila izvršena smena na srpskom prestolu. Ubistvo “kraljevskog brata” dovelo je do primetnog iskazivanja monarhističke solidarnosti i legitimističkih osećanja. Tome su doprineli svirepost ubistva i odluka da se zaverenici oslobode krivice za taj čin. Dvorovi i vladari zahtevali su uklanjanje sa vojnih položaja i kažnjavanje kraljeubica. Srbiji i novom vladaru pretila je izolacija ako te zahteve ne prihvate. Uprkos kratkotrajnom oklevanju, vlade Austro-Ugarske i Rusije prve su prihvatile izbor novog vladara, njima su se vremenom pridružile i ostale evropske zemlje, osim Velike Britanije koja je dugo odbijala da prizna novog vladara.
       Pripreme za dolazak novog vladara odvijale su se u Beogradu neobičnom brzinom. Vlada stvorena nakon ubistva kralja Aleksandra, sa Jovanom Avakumovićem na čelu, vratila je proklamacijom od 29. maja na snagu Ustav iz 1901. godine i zakone koji su važili do 24. marta 1903. godine. Istovremeno, pozvala je narodne poslanike da se okupe 15. juna 1903. godine, u Beogradu. Trebalo je da pripreme Ustav i izaberu novog vladara. Dan ranije, poslanici i senatori su jednoglasno odlučili da izaberu kneza Petra za kralja Srbije i izvrše reviziju Ustava iz 1888. godine, na koji će se on zakleti pri dolasku u zemlju. Mnogo izbora nije bilo: vojska je izvikala kneza Petra za kralja 29. maja, a njegov izbor su podržale Austro-Ugarska i Rusija. Tako je i bilo: 15. juna on je bio jednoglasno izabran za kralja Srbije. U Ženevu je upućena deputacija koja je novog vladara obavestila o izboru na srpski presto. Istovremeno, 18. juna, Narodna skupština i Senat, prihvatili su promene Ustava iz 1888. godine. Na taj način, novi vladar je bio stavljen pred svršeni čin. Narodna skupština mu je nametnula izmenjeni Ustav i tako osigurala svoju prevlast i uticaj u donošenju političkih i drugih odluka. Pobeda parlamentarizma nad monarhijom izgledala je potpuna, do mere koja je bila nezamisliva u vreme Obrenovića. To je bila cena koju je novi vladar morao da plati da bi stupio na presto.Ona je, nesumnjivo, bila veoma visoka, pa su i nesporazumi između njih u budućnosti bili neminovni.
       Nakon prijema narodnih predstavnika u Ženevi 22. juna i telegrama zahvalnosti evropskim vladarima, novi kralj je krenuo za Beograd. Tu je stigao 24. juna pre podne, posle 45 godina odsustvovanja. Posle oduševljenog dočeka, on je narednog dana došao u Narodnu skupštinu gde je položio zakletvu na Ustav. Obavezao se da će čuvati nezavisnost zemlje, poštovati Ustav i brinuti za dobrobit naroda. U proklamaciji “Mome dragom narodu”, koju je prethodno odobrila vlada, kralj Petar je saopštio da će se zalagati za slobodu i napredak naroda. Pored toga, naglasio je: “Ja hoću da budem istinski ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava naroda, te osnove pravilnog i sretnog razvitka i napretka narodnog i državnog života, za mene su svetinja, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati”. Tražio je da se i drugi toga pridržavaju i prihvate pomirenje. Tridesetog juna kralj Petar je potpisao Ukaz o raspuštanju Narodne skupštine i time najavio nove izbore. Izgledalo je da se zemlja postepeno vraćala u normalno stanje. To, ipak, nije bio slučaj. Dubina unutrašnje krize i razdora, sumnjičavosti i sujete, brzo su izbili na videlo. Prisustvo zaverenika u donošenju političkih odluka otkrilo je nemoć vlade da ih ukloni sa političke scene. Njihov uticaj na Dvoru i u vojsci bio je izuzetno snažan, pa se novi vladar brzo našao priklešten između zaverenika i političkih stranaka; optužbe na njegov račun zbog nepoštovanja Ustava stizale su sa raznih strana, i iz zemlje i iz inostranstva.
       Smetnje na putu ustavne vladavine i demokratizacije zemlje nicale su kao pečurke posle kiše. Ličnost novog vladara i njegove reči, brzo su privukli pažnju javnosti. On se polako upoznavao sa prilikama i ljudima u Srbiji. Od njega se očekivalo suviše, pa su otuda uskoro počeli da se javljaju znaci razočaranja i kritike. Njegov odnos sa zaverenicima izazivao je uznemirenost mnogih. Zaverenici su čuvali svoj položaj i ucenjivali novog vladara tako što su nastojali da obezbede njegovu podršku za svoje zahteve. On se morao okružiti zaverenicima i njihovim pristalicama. Otvoreno je izjavljivao da će se brinuti o vojsci, što su mnogi tumačili kao davanje zaštite zaverenicima. Dalje, kraljevo oslanjanje na saborce i poverljive ljude iz emigracije (J. Nenadović, Ž. Balugdžić. K. Dinić), još više je pojačalo sumnjičavost i uznemirenost u zemlji i van nje. Sumnjičavost je bila pak, obostrana. Neki savremenici su tvrdili da je kralj Petar bio vidno razočaran sitničarenjem i strančarenjem mnogih onovremenih političara.
       Uprkos sumnjičavosti i uzajamnom nepoverenju, politički život u Srbiji uzimao je sve više maha i odvijao se manje-više u skladu sa ustavnim i demokratskim načelima. Izbori održani u septembru 1903. godine, iako nisu prošli bez političkih trzavica, bili su u skladu sa zakonom. Izmenjeni Ustav iz 1903. godine uneo je u politički život novi duh - slobodarski, demokratski, kritični, demagoški. To se očitovalo u političkim govorima i novinskim napisima; interesi grupa i pojedinaca bili su vidljivi kao i naglašeno strančarenje i oportunizam. To su pojačavali lokalizmi, sudari interesa grada i sela, civila i vojnika, pristalica dveju dinastija. Političke stranke preispitivale su svoje programe, usklađivale ih sa novim realnostima; dve radikalske grupe nalazile su se u stalnim sukobima. Do konačnog razlaza između njih došlo je 1904. godine, što je imalo značajne posledice po politički život Srbije. Ostale političke stranke (liberali, naprednjaci), nisu imale veći značaj ili uticaj, dok je Socijaldemokratska stranka stvorena tek u leto 1903.
       Kralj Petar je nastojao da smiri raspaljene političke strasti. Zahtevao je “strogu parlamentarnost”, ali i odanost otadžbini. Prihvatio je i zahtev za reviziju Ustava i novi, mnogo slobodoumniji zakon o štampi. Obilazeći Srbiju (Kragujevac, Niš, Pirot, Vranje, Leskovac, Prokuplje), pozivao je narod na slogu, patriotizam, srpstvo. U prestonoj besedi, kojom je otvorio rad Narodne skupštine, 7. oktobra 1903. godine, naglasio je da je njegova želja bila da “Srbija postane i ostane ugledni stožer reda, mira, slobode i privrednog blagostanja na Balkanskom poluostrvu”. Zalagao se za dobre odnose sa susedima, ali i za vojničko snaženje zemlje kao jemstvu za njenu sadašnjost i budućnost. Podsticao je privredni razvitak i tražio da država, zajedno sa privatnim kapitalom pomogne poljoprivredu, zanatstvo i trgovinu. Tražio je finansijsku štednju i sniženje prekomernih poreskih dažbina. Ni prosvetu nije zaboravio. Obećao je da će joj posvetiti punu pažnju, uveren da će prosvećivanje naroda pomoći širenje sloboda i ustavnosti. Poslanici su na kraljevu besedu odgovorili da će njegove predloge pretočiti u zakone.
       Kraljev program privukao je pažnju kritičara sa raznih strana. Poslanik Austro-Ugarske u Srbiji dr Konstantin Dumba tvrdio je da kralj Petar nije dorastao svojim dužnostima, da je isticao načelo ustavnosti i sakrivao se iza ministarske odgovornosti. Pristalice Obrenovića bili su još oštriji u svojim kritikama kraljevog programa. Vladan Đorđević, bivši predsednik vlade, govorio je o kralju Petru kao o “krunisanom kretenu” koji se slučajno našao na prestolu. Vukašin Petrović, bivši ministar u vladama kralja Aleksandra, tvrdio je da je novi kralj skrivao svoje mišljenje i da nije imao vladarskih sposobnosti. U pogledu spoljne politike Srbije, jednom od gorućih pitanja zemlje, kralj Petar je u više navrata naglasio da se ona morala oslanjati na Rusiju; samo na taj način moglo se ostvariti ujedinjenje i oslobođenje svekolikog Srpstva, smatrao je on. Za ostvarenje tog cilja morala se zalagati svaka vlada, a kralj je bio dužan da upozori njenog predsednika ukoliko bude uočio da ga nisu provodili u delo svi ministri. S obzirom da se radilo o nacionalnim ciljevima, kralj Petar je smatrao da je on bio nadležan da nadgleda spoljnu politiku zemlje. To je bila najava nove orijentacije Srbije u njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Upravo takav program postaće izvor nevolja i sukoba narednim godinama.
       Kao liberal evropskog tipa i dobar poznavalac burne istorije Srbije u devetnaestom veku, kralj Petar je shvatio neophodnost raskida sa političkom praksom i načinom vladanja poslednjih Obrenovića. Takva njegova namera nije nailazila uvek na podršku i razumevanje različitih slojeva srpskog društva. Smirivanje na olujnom političkom nebu Srbije odvijalo se teško pa je sukoba i nesporazuma tokom narednih godina bilo napretek. Njihovi podstrekači bili su pristalice republikanstva, zaverenici, “kontrazaverenici”, obrenovićevci i drugi, s jedne i konzervativne zemlje i njihovi dvorovi u inostranstvu, s druge strane.
       Težnje ka demokratiji i ustavnosti nisu nailazile na široko odobravanje i podršku u evropskim prestonicama. Sumnjalo se u potrebu, poželjnost i opravdanost uvođenja i primene tih načela u praksi u Srbiji. Takav razvitak činio im se nepoželjnim, opasnim i radikalnim, mogao je da izazove mnoge neprijatnosti, stvori nove probleme i dovede do sukoba sa velikim silama i malim susedima. Vlada u Beču smatrala je demokratizaciju nepoželjnom i štetnom, suvišnom za Srbiju. Tvrdila je da Srbija nije bila zrela za nju. Ni u Petrogradu nije postojalo oduševljenje takvim demokratskim promenama i ciljevima. Po mišljenju grofa Vladimira Lamsdorfa, ministra inostranih dela Rusije, kralj Petar je bio suviše veliki plebejac koji nije znao i umeo da čuva vladarsko dostojanstvo; njegove političke ideje smatrao je neprikladnim i suvišnim. Ipak, zaključio je da je kralja Petra trebalo održati na prestolu Srbije kako bi se izbegli anarhija i revolucija na Balkanu. I u Rimu su delili takvo mišljenje. Jedino je u Londonu postojalo razumevanje za kraljeva demokratska shvatanja i namere. Ipak, i tamo se smatralo da je suviše velika doza demokratije bila prejaka za srpski narod.
       U toku svoje vladavine kralj Petar je upravo zbog svoje slobodoumnosti, ponašanja i tolerantnosti, pretrpeo mnogo uvreda, čuo i pročitao mnogo psovki i ružnih reči upućenih na njegov račun. Laži i izmišljotina o njemu bilo je previše. One su dolazile sa raznih strana, kako od obrazovanih ljudi, tako i od običnog sveta. Nazivali su ga “izlapeli starac”, “lopov”, “pijanica”, krivili za sve i svašta. To je, valjda, bila cena njegovih demokratskih i plebejskih uverenja i držanja.
       Mnogi posmatrači, domaći i strani, primetili su brojne promene koje su nastale u Srbiji tokom njegove vladavine. Englezi su uočili postojanje novih ideja, stremljenja, prakse; bilo je i mnogo kritika: govorilo se da je kralj Petar bio uzdržan, pasivan, zavisan od zaverenika, da je bio slab prema svojim sinovima. Austrijanci su uočili da je tokom svoje vladavine uspostavio dodir sa narodom i političkim strankama i da je svojim držanjem podstakao poštovanje zakonitosti, reda i štednje; hvalili su promene u sudstvu, slobodu štampe, govora i okupljanja. Prilikom čestih kriza vlada, kralj Petar je pokazivao strpljenje, takt, dobru volju; smirivao je političke strasti među sukobljenim strankama. Sve je to pokazivalo da su nove ideje i shvatanja o vlasti i njenoj primeni hvatale čvrst koren, iako je bilo i povremenih kolebanja. Stranački sukobi, posebno oni između radikala i samostalaca, mada bučni i česti, bili su to uglavnom na površini. Obe stranke prihvatile su demokratiju i parlamentarizam kao osnovni credo, a njihovi sporovi nisu dovodili u pitanje ustavno stanje u zemlji. Spoljna politika im je takođe bila zajednička. Kralj Petar, radikali i samostalci, vodili su, po svemu sudeći, državni brod u istom smeru. Povremene rasprave u Narodnoj skupštini potvrđivale su jačanje kraljevog uticaja i ugleda u ustavnom i političkom životu Srbije.
       Međunarodne prilike i nacionalni ciljevi nalagali su takve korake i odluke u pogledu naoružanja i opremanja vojske koje bi omogućile Srbiji da stvori snažnu armiju i ostvari svoje ciljeve. Kao vojnik, kralj Petar je smatrao da je njegova dužnost bila da se brine o tim pitanjima. U svojim javnim izjavama i govorima obrazlagao je potrebu za naoružanjem i modernizacijom opreme i obuke. Prilikom posete užičkom kraju, u septembru 1904. godine, govorio je o potrebi da se Srbija razvija i da se, istovremeno, priprema za rat, kako bi branila svoje nacionalne interese i teritorije. Upozorio je da je njen trenutni međunarodni položaj nalagao da bude vojnički spremna i da su za to bila potrebna značajna finansijska sredstva. Da bi se ona obezbedila, trebalo je razvijati privredu zemlje. Na svojim putovanjima kralj Petar je često govorio o vojsci i njenoj ulozi u odbrani zemlje. Tokom narednih godina naglašavao je potrebu da vojska stoji čvrsto na braniku Srbije i Srpstva.
       Značajna uloga u opštem buđenju nacionalne svesti i povećanju ugleda Srbije bila je predviđena za Srpsku pravoslavnu crkvu. Ona je trebalo da pokrene narodni duh i vodi ga ka opštem preporodu, da ga izvuče iz zaostalosti, primitivizma i sujeverja. Sveštenstvo je uvek trebalo da bude uz narod, da sa njim deli dobro i zlo. Trebalo je da ga podučava pravom porodičnom životu što se smatralo osnovom stabilne i čvrste države. Sličnu ulogu u opštem preporodu i oživljavanju društva i države dobili su sudovi i sudije, kao i policija koja je trebalo da brine o redu, bezbednosti života i imovine, iskorenjivanju hajdučije, ponašanju prema zatvorenim licima i narodu uopšte. Slično držanje očekivalo se od upravnih vlasti, učitelja, profesora, zadruga, zanatlija, trgovaca i raznih društava. U svim tim aktivnostima i nastojanjima vlada je uživala punu kraljevu podršku. On je obilazio zemlju i širio takve ideje u narodu.
       Politika traženja oslonca na Austro-Ugarsku pod novim vladarom i u novim okolnostima nije mogla dugo da traje. Početna uzdržanost bila je posledica neiskustva, nasleđa prošlosti i straha. Sukobi među velikim silama na Balkanu nisu mogli da ostanu bez reakcije u Srbiji. Politika traženja oslonca na Austro-Ugarsku uskoro je ustupila mesto sporovima i sukobima između dve susedne zemlje. Narasle nacionalne ambicije i pretenzije Srbije ometala je i onemogućavala upravo Austro-Ugarska, a potom i Otomansko carstvo. Zauzeta na Dalekom istoku i unutrašnjim nemirima, Rusija u početku vladavine kralja Petra nije bila od velike pomoći niti je predstavljala podršku. Tek kada je rešila svoje probleme, ona se mogla vratiti i imati značajnu ulogu u balkanskoj politici. Novi vladar nije ispočetka želeo sukobe sa Austro-Ugarskom, iako ona nije krila svoje namere da se, pored Bosne i Hercegovine, učvrsti i na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji. To je predstavljalo otvoreno ugrožavanje nezavisnosti Srbije i njenih nacionalnih ciljeva. Zbog toga se ona vremenom morala sve više okretati prema zemljama Zapadne Evrope, tražeći od njih političku, diplomatsku i finansijsku podršku. Prekid diplomatskih odnosa sa Velikom Britanijom, nastao posle ubistva poslednjeg Obrenovića, bio je ozbiljna smetnja u takvim nastojanjima, ali je srpska vlada, uz podršku Italije počela tražiti rešenje za to pitanje. Ono će biti uklonjeno sa dnevnog reda odstranjivanjem i penzionisanjem najistaknutijih zaverenika, u maju 1906. godine. Antiaustrijsko raspoloženje javnosti i političkih stranaka u Srbiji ubrzalo je reorijentaciju i preispitivanje njene dotadašnje spoljne politike.
       Odluke srpske vlade i Dvora da se srpska vojska opremi modernom, brzometnom artiljerijom i da gradi strategijski važne železničke pruge, doveli su do sukoba, a potom i raskida sa Austro-Ugarskom. Da bi se ostvarile namere srpske vlade, trebalo je obezbediti zajmove i kredite u inostranstvu i doneti odluku čije će se naoružanje poručiti. Austro-Ugarska, njene banke i fabrike oružja od početka su bile isključene iz razmatranja zbog političkih, vojnih i privrednih razloga. To je značilo otvoreni sukob sa vladom u Beču koji je vremenom prerastao u carinski rat između dve zemlje. Bečki finansijski i poslovni krugovi, kao i vlada, nisu bili namerni da se odreknu monopola nad srpskom privredom i političke kontrole nad Srbijom. Borba oko narudžbina artiljerije i municije trajala je nekoliko godina i okončana je kupovinom francuskog naoružanja. Konkurenti za isporuku narudžbina bili su francuske firme “Šnajder-Krezo” i “Sen Šamon”, nemački “Krup” i “Erhard”, austrijska “Škoda” i britanske firme “Vikers” i “Armstrong”. Pritisci na vladu i Dvor dolazili su iz Beča i Pariza, pošto su iza svake fabrike stajali zvanična diplomatija i lobisti. Koristili su sva raspoloživa sredstva (novac, pritisak, povlastice, zajmovi, ucene) da bi ostvarili svoj cilj. Srpska vlada je isporuke artiljerije uslovljavala dobijanjem zajma, dok se kralj Petar, emotivno vezan za Francusku, zalagao za porudžbine kod njenih fabrika. Prvobitno francuske banke su oklevale da obezbede zajam za Srbiju, dok su austrijske banke odobravanje zajma vezivale za porudžbinu naoružanja kod “Škode”. Pošto srpska vlada nije želela austrijske topove, vlada u Beču je odlučila da izvrši pritisak; prvo je otkazala trgovinski ugovor i veterinarsku konvenciju a potom zapretila carinskim ratom koji je počeo u leto 1906. godine. Konačno, francuske banke su, na pritisak vlade, odobrile zajam Srbiji, pa se i narudžbina oružja u francuskim fabrikama mogla sprovesti u život. Pregovori o porudžbinama oružja doveli su do političkih lomova u Srbiji. Sukobi između predsednika vlade Nikole Pašića, vojnih vrhova i Dvora završila se kupovinom naoružanja u Francuskoj, uklanjanjem dvorske kamarile (J. Nenadović, Ž. Balugdžić) koja je naginjala sporazumu sa bečkom vladom i potonjim penzionisanjem preostalih oficira-zaverenika sa visokih položaja u vojsci i u Dvoru. Sukobi između radikala i samostalaca doprineli su daljem zaoštravanju političkih prilika, odlaganju donošenja odluke o zaključenju zajma i isporuke artiljerije. U tim sukobima prelamala su se ključna pitanja unutrašnje i spoljne politike zemlje. Njima su se takođe rešavali odnosi između Narodne skupštine i vladara kao i odnosi između vlade i vojske. Krajnji ishod, sa dugotrajnim posledicama, bio je napuštanje politike traženja oslonca na Austro-Ugarsku i traženja podrške među zemljama Antante (V. Britanija, Francuska, Rusija). Ishod sukoba oko naoružanja određivao je takođe sudbinu demokratije i parlamentarizma u Srbiji kao i njenu budući spoljnu politiku. Trijumf Narodne skupštine i vlade nad Dvorom i vojskom uklonili su, iako ne u potpunosti, uticaj ovih poslednjih na donošenje političkih odluka.
       Bečka vlada i poslovni krugovi nisu mogli mirno da prihvate poraz svojih pristalica u Srbiji. Zbog toga je vlada odlučila da energično reaguje. Prvi korak bilo je uvođenje carinske tarife na uvezenu robu u proleće 1904. godine. To je prisililo srpsku vladu da počne da traži nova tržišta za svoje agrarne proizvode. Našla ih je u Nemačkoj, sa kojom je zaključila trgovinski ugovor u novembru 1904. godine, kao i slične ugovore sa Turskom i Bugarskom, zaključene u leto i jesen 1905. godine. To je izazvalo nove osude i napade na srpsku vladu. Pregovori sa vladom Austro-Ugarske kako bi se rešili ovi problemi, počeli su u jesen 1905. godine, ali su već nakon nekoliko meseci bili prekinuti zbog neprihvatljivih zahteva austrougarske delegacije. Sredinom januara 1906. godine, vlada u Beču naredila je blokadu srpskih granica i zabranila izvoz stoke, žita i mesa u Austro-Ugarsku. To je dovelo do velikih demonstracija u Beogradu upravljenih protiv pristalica sporazuma sa Austro-Ugarskom. Početkom jula 1906. godine srpska strana je odbacila uslove koje je postavio Balhausplac za produženje privremenog trgovinskog ugovora. Odgovor je bio dekret cara Franje Josifa od 7. jula, kojim su zatvorene granice Carstva za srpsku robu i čime je započeo carinski rat. Uvozna i izvozna trgovina između dva suseda bila je prekinuta. Poslovni krugovi i stanovništvo u Srbiji trezveno su primili odluku bečke vlade i Dvora. Novčano tržište ostalo je mirno, a Narodna skupština je podržala stav vlade. Preovladalo je uverenje da je carinski rat bio dobra prilika da se zemlja oslobodi političke i privredne zavisnosti od Austro-Ugarske. Kralj Petar koji je u početku bio uzdržan u sukobu, osudio je politiku Balhausplaca prema Srbiji. Time je jedinstvo svih ustavnih činilaca, Narodne skupštine, vlade i Dvora bilo uspostavljeno.
       Carinski rat je otvorio nove sukobe Srbije sa Austro-Ugarskom koji su neprekidno trajali sa različitim intenzitetom do početka Prvog svetskog rata. Istovremeno carinski rat je Srbiji obezbedio podršku među zapadnim velikim silama. Britanska vlada i javno mnjenje otvoreno su stali na stranu Srbije i osudili austrijski pritisak kao neprihvatljiv. Oni su podržali ekonomsku emancipaciju Srbije i videli u tome priliku za povećanu isporuku svoje robe i kapitala. Zaokret britanske politike prema Srbiji bio je potpun. Sličan stav zauzele su i Francuska, Italija, Grčka i druge zemlje koje su otvorile svoja tržišta za agrarne proizvode iz Srbije. To je bio potpuni poraz za Dvojnu monarhiju i njenu politiku.
       Austrougarski privrednici i državnici teško su doživeli taj poraz. Njihov odgovor, dat u leto 1908. godine, predstavljao je pokušaj potpune strategijske, vojne i saobraćajne dominacije na Balkanu. Cilj Balhausplaca bio je prodor u Solun preko Sandžaka ili severne Albanije. Odlučeno je da se izgradi železnička pruga preko Kosovske Mitrovice, čime bi se Srbija potpuno okružila, sprečilo njeno ujedinjenje sa Crnom Gorom i onemogućio prodor u Makedoniju. Turska se saglasila sa predloženim planom. U jesen 1908. godine, plan je bio zaokružen aneksijom Bosne i Hercegovine. Taj korak, kao i svi prethodni, predstavljao je udar na srpske nacionalne interese u celini, opkoljavanje zemlje sa ciljem da se spreči njen dodir sa ostalim zemljama. Reakcija u Srbiji bila je burna. Povorke i demonstracije bile su svakodnevne, gorele su austrijske zastave i izvikivalo se za rat. Zemlja se nalazila u ratnom raspoloženju, što je predstavljalo veliku opasnost za balkanski i evropski mir. Vlada je zatražila podršku Rusije i drugih zapadnih sila. Rusija i Turska bile su za otvaranje međunarodne rasprave o aneksiji, dok su Velika Britanija i Francuska bile protiv. Posle mnogo ubeđivanja, srpska vlada je prihvatila savet cara Nikolaja Drugog, da ostane mirna, priprema se i čeka pravi trenutak. Slični saveti prispeli su i od vlada u Londonu, Parizu i Rimu. Konačno, vlada je prihvatila iako uz mnogo otpora, čin aneksije i u martu 1909. godine, saopštila da time nisu bili ugroženi njeni nacionalni interesi. Neprijateljstvo između dve zemlje dobilo je tim činom novi intenzitet, koji će postepeno prerasti u borbu na život i smrt.
       Od početka do kraja svoje vladavine, kralj Petar i njegove vlade suočavali su se sa teško rešivim problemom - zavereničkim pitanjem. Zaverenici su predstavljali snažni “neodgovorni činilac” u srpskoj državi. Izazivali su sukobe na unutrašnjem planu i stvarali probleme u međunarodnim odnosima. Zaverenici su se uplitali u mnoga pitanja i imali kontrolu nad svim značajnim položajima u vojsci. Uživali su podršku na Dvoru (kralj Petar, J. Nenadović, Ž. Balugdžić) i uticali na imenovanje pojedinaca na najviše državne položaje. Vlade velikih sila zahtevale su od srpske vlade da utvrdi njihovu odgovornost, ukloni ih sa položaja, penzioniše i kazni kao počinioce zločina. Britanska vlada je obnovu diplomatskih odnosa sa Srbijom uslovljavala njihovim uklanjanjem iz aktivne službe. Kralj Petar se dugo opirao tim zahtevima; pristao je na njihovo uklanjanje tek u maju 1906. godine, posle mnogih zahteva i pritisaka.
       Zavereničko pitanje nije bilo rešeno penzionisanjem preostalih oficira-zaverenika. Ono je nastavilo da truje politički život zemlje, deli i sukobljava stranke, Dvor i Narodnu skupštinu. Uticaj zaverenika će se kasnije proširiti i na članove kraljevske porodice (Đorđe, Aleksandar). Aneksija Bosne i Hercegovine podstakla je žar zaverenika i vratila ih u žižu javnosti. Oni su delovali na okupljanju svih snaga otpora i podržavali organizaciju Narodne odbrane, čime su vladi stvorili nove glavobolje. Abdikacija kneževića Đorđa kao naslednika prestola dolila je novo ulje na vatru, tako da su se sukobi nastavljali.
       Balkanska politička scena početkom dvadesetog veka predstavljala je zamršeno klupko suprotstavljenih pretenzija, interesa, ličnih sporova među balkanskim vladarima. Pored toga, na balkanske prilike snažno su uticali politika i držanje velikih sila. Sporovi na Balkanu, vezani pre svega za sudbinu Otomanskog carstva i reformi u njemu, stalno su se zaoštravali. Velika Britanija i Francuska nastojale su da spreče njegovu deobu i raspad, Nemačka i Italija su težile da prošire svoje prisustvo u njemu, a Austro-Ugarska i Rusija da očuvaju svoj dotadašnji položaj. Apetiti malih balkanskih država bili su primetni i stalno su se povećavali. Zaoštravanje imperijalističkih sukoba širom sveta imalo je svoj odjek i na Balkanu.
       U takvim okolnostima, srpska vlada i Dvor, lišeni podrške Rusije i izloženi stalnom pritisku Austro-Ugarske, tražili su saveznike u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, ali i radili na pomirenju sa balkanskim susedima (Crna Gora, Bugarska, Grčka, Rumunija). U tim nastojanjima nailazili su na velike prepreke. Velike sile su bile nepouzdani zaštitnici i saveznici, dok su balkanske zemlje imale suprotstavljene, često nepomirljive pretenzije. Najzad, postojali su i međusobni animoziteti i nepoverenje među njihovim vladarima. Stoga je bilo prirodno da dva srpska vladara, kralj Petar i knjaz Nikola, vezani inače i rodbinskim sponama, uspostave blisku saradnju. Međutim, njihovi međusobno nepoverenje i netrpeljivost isključivali su iskrenu saradnju između dve države. Bilo je drugih razloga i nesporazuma (Kosovo, severna Albanija, Sandžak, primat u Srpstvu). Oni su dugo onemogućavali uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i saradnje. Laskavi crnogorski knjaz bio je na rečima med i mleko, ali u stvarnosti nije bio spreman na saradnju. Dugo se pregovaralo o sporazumu i tajnom ugovoru između dve zemlje, ali dogovor nije bilo lako postići. Oba vladara su to priznavala. Oštre kritike zbog prilika u Crnoj Gori (Ustav iz 1905) dolazile su iz krugova crnogorskih studenata u Beogradu, za šta su knjaz Nikola i vlada optuživali srpske zvanične krugove. U Crnoj Gori su takvim napadima pripisivali odgovornost za podsticanje revolucije i obaranje vladara. Pripremu atentata na knjaza Nikolu (“bombaška afera”), vlast u Crnoj Gori je iskoristila da otvori sudski proces protiv nekoliko crnogorskih studenata i optuži srpsku vladu da ih je snabdela bombama. To je dovelo do povlačenja srpskog poslanika sa Cetinja. U spor se umešala i Rusija koja je tražila da se dve zemlje izmire.
       Aneksija Bosne i Hercegovine ubrzala je pomirenje. Vlade obe zemlje odlučile su se na taj korak uverene da je aneksija predstavljala opasnost koja je nalagala međusobno zbližavanje. Ipak, do iskrenog pomirenja nije došlo. Kralj Petar je odbio da prisustvuje proslavi proglašenja Crne Gore za kraljevinu i knjaza Nikole za kralja u leto 1910. godine. U januaru 1912. godine, predsednik vlade i ministar inostranih dela Milovan Milovanović, bio je još uvek protiv zaključenja sporazuma sa Crnom Gorom. U februaru iste godine, car Nikolaj Drugi savetovao je kralja Petra da dve vlade zaključe sporazum o međusobnoj saradnji. Kralj Petar je prihvatio savet i pozvao kralja Nikolu da poseti Beograd. On je taj poziv odbio. Ipak, savet ruskog cara nije se smeo zanemariti. Pregovori između vlada dve zemlje otpočeli su u trenutku kada je Crna Gora već bila u fazi razmene projekta o ratnom savezu sa Bugarskom i utvrđivanjem početka datuma ratnih operacija sa Turskom. Tek sredinom septembra 1912. godine otpočeli su pregovori o zaključenju saveza između Srbije i Crne Gore. Pregovori su vođeni u Lucernu i bili su veoma teški zbog suprotstavljenih zahteva dveju zemalja. Na kraju, zaključene su dve konvencije, Politička i Vojna, kojima su određeni oblici saradnje, međusobnih obaveza u slučaju rata i utvrđene teritorijalne tekovine u slučaju pobede nad Turskom. Konvencije su stupile na snagu 6. oktobra 1912. godine, neposredno pred početak balkanskih ratova. Sređivanje odnosa i uspostavljanje saradnje sa Bugarskom, drugim balkanskim susedom, bili su jednako značajni i osetljivi. Njih su nalagali susedstvo, bliskost sa Rusijom i suprotstavljene pretenzije u Makedoniji. Sporazum sa Bugarskom bio je neophodan Srbiji i zbog sve oštrijih sukoba sa Austro-Ugarskom. Bugarskoj je slična pretnja dolazila od Otomanskog carstva. Kratkotrajno povlačenje Rusije sa Balkana, ostavljajući Srbiju i Bugarsku bez zaštite, otvorilo je put njihovom sporazumevanju. Obe zemlje su bile prinuđene da čine međusobne ustupke u Makedoniji. Srbija je prihvatila ideju o njenoj autonomiji, dok je Bugarska priznala postojanje srpskih interesa u njoj. Glasovi o nameri dve strane da zaključe sporazum nisu naišli na odobravanje mnogih, uključujući i knjaza Nikolu. Uprkos tome, približavanje dve zemlje se nastavilo. Posle mnogo kolebanja, zahteva za i protiv, upozorenja na štetnost takvog koraka, vlada i kralj Petar su se saglasili da on poseti kneza Ferdinanda u Sofiji. To je bio prvi korak. Poseta je obavljena 30. oktobra 1904. godine, a prethodili su joj zaključenje dva ugovora o političkoj i privrednoj saradnji. Poseta Sofiji je bila više kurtoazne prirode, nego što je imala političke ciljeve. Bez obzira na to, izazvala je burne reakcije u Beču i optužbe da su se dva vladara sporazumeli o sudbini Makedonije. Politički i vojni krugovi u Beču nastojali su da spreče saradnju između dve zemlje i njihovu eventualnu akciju protiv Turske.
       Mladoturska revolucija i aneksija Bosne i Hercegovine predstavljale su nove opasnosti za Bugarsku i Srbiju. Reakcija bugarskog kneza na taj korak bila je proglašenje nezavisnosti Bugarske u aprilu 1909. godine. To je stvorilo novo stanje na Balkanu kao i odnos snaga, što se nije moglo zanemariti. Politika saradnje sa Bugarskom bila je potvrđena posetom kneza Ferdinanda Srbiji u oktobru 1909. godine. Uprkos tome, u tim aktivnostima nije postojalo mnogo iskrenosti, pošto je bugarski knez u susretima sa drugim vladarima govorio protiv Srbije i njenog kralja. Bez obzira na to Milovanović je uložio velike napore da se približavanje sa Bugarskom nastavi. U jesen 1911. godine došlo je do promene politike u Sofiji i otpočinjanja pregovora između dve zemlje o zaključenju političkog sporazuma. Promeni stava Sofije doprineli su politika “mladoturaka” u Makedoniji, rusko-turski pregovori, rumunske pretnje i tursko-italijanski rat. Pregovori između Ivana Gešova, predsednika vlade i Miroslava Spalajkovića, poslanika u Sofiji, privedeni su kraju februara 1912. godine. Srpska vlada i kralj Petar prihvatili su predloženi tekst ugovora kao i njegov tajni dodatak. Konvencija o vojnoj saradnji dve zemlje, potpisana je u maju iste godine. Tokom narednih meseci uspostavljena je puna saradnja sa Grčkom i Crnom Gorom.
       Srpsko-bugarski ugovor predstavljao je kamen-temeljac saradnje balkanskih država u predstojećem sukobu sa Turskom. Ugovor je imao defanzivni i ofanzivni karakter; njime se predviđala zajednička odbrana balkanskih teritorija, ali i rat protiv Turske u slučaju napada na Makedoniju i promene teritorijalnog statusa kvo. Deoba teritorija između dve zemlje otkrivala je njihove protivrečne zahteve i očekivanja. “Nesporna zona” na severu i zapadu od Šar-planine pripala bi Srbiji, dok bi Bugarskoj pripale oblasti istočno od Rodopa i reke Strume. Za središnju zonu (Vardarska Makedonija) predviđala se autonomija ili podela između dve zemlje. U slučaju nesporazuma, ruski car je dobio ulogu presuditelja.
       Balkanski savez koji je uobličen u tim mesecima, predstavljao je zbog svojih ciljeva izazov velikim silama i njihovim pretenzijama. Opasnost od Austro-Ugarske bila je direktna, dok je držanje Rusije izazivalo mnoge nedoumice. U takvoj situaciji ubrzanje priprema za rat postalo je imperativ. Pripreme planova za mobilizaciju i operacije srpske vojske privodile su se kraju, pa se njihov početak mogao očekivati svakog trenutka. Velike sile su nastojale da spreče početak ratnih operacija, ali bez uspeha. Osamnaestog oktobra kralj Petar je uputio proglas narodu. U njemu je objasnio da je sudbina zahtevala taj rat kako bi se srpski živalj oslobodio turskog i arbanaškog jarma i nasilja. Pozvao je sve narode da se pridruže borbi za slobodu. Vojne operacije u Makedoniji i Staroj Srbiji odvijale su se uspešno, a saradnja sa grčkim, bugarskim i crnogorskim trupama bila je uspostavljena. Srpske trupe zauzele su Skoplje, Bitolj, Đevđeliju, Prizren, Novi Pazar, došle pod Jedrene u pomoć Bugarima i sredinom novembra 1912, izbile na obalu Jadranskog mora kod Lješa. U februaru 1913. godine kralj Nikola je tražio pomoć srpske vojske da zauzme Skadar. Velike sile nisu mogle da dopuste takvo komadanje Turske i širenje balkanskih zemalja. Srpske trupe su bile prisiljene da se povuku sa jadranske obale, a Crna Gora se našla pritisnuta savezničkom blokadom.
       Sukob sa Bugarskom oko Makedonije i poraz njene vojske, u leto 1913. godine, otvorio je novu duboku krizu među balkanskim državama.
       Bugarska je izgubila teritorije stečene u prethodnom ratu, dok je Srbija dobila Vardarsku Makedoniju, Kosovo i veći deo Metohije; Bugarska je zadržala Pirinsku Makedoniju sa Strumicom i delom Trakije, a Rumuniji je pripala Dobrudža. Takva preraspodela turskih teritorija bila je ozvaničena Bukureškim mirom zaključenim 10. avgusta 1913. godine.
       Osvrćući se na protekla zbivanja, kralj Petar je u prestonoj besedi izrečenoj 17. oktobra 1913. godine, pohvalio vojsku i njenu spremnost na žrtvu, ukazao da je vlada nastojala da izbegne rat, mada to nije mogla da ostvari zbog rastućeg terora nad srpskim življem. Stavio je u dužnost Narodnoj skupštini i vladi da pomognu narodu u oslobođenim oblastima, osiromašenom materijalno i duhovno, da se obnovi i okrene put razvoja. Tek kad se to ostvari, on će postati ravnopravan i koristan deo Kraljevine Srbije.
       Uspeh srpske vojske u balkanskim ratovima izazvao je nove neprijatnosti. Pre svega, oživeo je sukob između vojne i civilne vlasti. Ovenčani slavom, zaverenici i njihove pristalice ponovo su digli glave. Okupljeni u tajnoj organizaciji Crna ruka, osporavali su politiku vlade i davanje ustupaka Bugarskoj u Makedoniji i zalagali se, uprkos upozorenju Rusije, za rat protiv Turske. Pojedinci su bili uvereni da su upravo oni, oficiri, bili pozvani da reše srpsko nacionalno pitanje. To im je obezbedilo podršku drugih oficira. Rat sa Bugarskom samo je odložio gorući sukob. Razlozi za njegovo oživljavanje bili su stav vlade prema Bugarskoj i uprava u novopripojenim krajevima. Namera vlade da zakone i ustavne odredbe primenjuje postepeno s jedne, i prisustvo vojske u pograničnim oblastima, s druge strane, doveli su do preplitanja nadležnosti vojne i civilne vlasti. Korupcija i zloupotrebe samo su još više zaoštrile ovaj spor. Sukob između dve strane postao je neminovan.
       Bez obzira na unutrašnja trvenja, rasprave i sukobe sa Austro-Ugarskom i Bugarskom, Srbija je iz balkanskih ratova izašla kao pobednik i oslobodilac dela Srpstva koje je vekovima živelo pod otomanskom vlašću. Time je deo nacionalnih ciljeva bio ostvaren. Pobedonosni pohod srpskih armija u Makedoniju, Staru Srbiju, na arbanašku obalu i pružanje podrške Bugarskoj kod Jedrena, prikazali su Srbiju u potpuno novom svetlu. To je izazvalo novo zaoštravanje sukoba sa Austro-Ugarskom koja se osetila ugroženom pobedama srpskog oružja i rastućim uticajem Srbije među njenim slovenskim podanicima. Uspeh u ratu sa Bugarskom, s druge strane, predstavio je Srbiju kao novu regionalnu snagu na balkanskim prostorima.
       Na kraju, valja se zapitati kako su izgledali Srbija i njeno društvo, nakon svih iskušenja i trijumfa, u predvečerje Prvog svetskog rata? Odgovor na ovo pitanje je složen, ali neke činjenice su bile očigledne. Pripajanjem teritorija u Makedoniji i Staroj Srbiji, ona je značajno proširila svoj državni prostor i povećala - iako etnički, verski, kulturno i razvojno, heterogenim stanovništvom - broj svojih podanika. On se povećao sa 3,1 na 4,1 miliona stanovnika. To joj je omogućilo da u početku Prvog svetskog rata mobiliše preko 350 000 oficira i vojnika, prekaljenih veterana iz balkanskih ratova. To joj je osiguralo početne pobede u ratu. Državna teritorija se takođe povećala sa 55.500 kvadratnih kilometra na 87.300 kvadratih kilometara, iako je i posle toga Srbija spadala u red manjih evropskih država.
       Brzi procesi industrijalizacije zemlje, uprkos carinskom ratu i drugim krizama, bio je primetan. Između 1906. i 1911. godine u Srbiji je stvoreno 284 novih industrijskih preduzeća. Obim industrijske proizvodnje porastao je sedam puta. U tom razdoblju nastale su nove fabrike za preradu i konzerviranje mesa, pivare, mlinovi, strugare, tekstilne fabrike, preduzeća za preradu kože, stakla i cementa. Stvorene su takođe nove trgovačke kompanije i firme za poslovanje sa inostranstvom.
       Izgradnja industrije otvorila je put većem učešću njihovih predstavnika u političkom životu zemlje. Slično je bilo i sa predstavnicima nastajuće radničke klase, čiji se broj udvostručio u odnosu na 1906. godinu kada je u Srbiji bilo oko 16 000 fabričkih radnika, mahom nekvalifikovanih. Zakon o radnjama iz 1910. godine značajno je poboljšao položaj radnika: radni dan je smanjen na deset časova, deci ispod 18 godina bio je zabranjen noćni rad, a poboljšani su i sanitarni uslovi. Broj žena u industriji, trgovini i slobodnim profesijama značajno se uvećao, a time i njihova uloga u društvu. Interese radnika štitila je Radnička komora. Ponuda na tržištu radne snage, zbog rastućeg napuštanja sela, prevazilazila je potražnju, pa je samo u Beogradu u predvečerje Prvog svetskog rata bilo oko 1500 nezaposlenih radnika. Bez obzira na slabosti i malobrojnost, Srpska socijaldemokratska stranka imala je 1910/11. godine oko 2 900 članova. Ona je u Beogradu organizovala demonstracije i štrajkove. Srbija se nesumnjivo kretala putem izgradnje industrijskog društva.
       Duhovni i obrazovni razvitak bio je impresivan. Inteligencija je predstavljala društvenu elitu zemlje, a njeni pripadnici školovani u zemlji i inostranstvu, prednjačili su u kulturnom, javnom i političkom životu zemlje. Mnogi univerzitetski profesori obavljali su ministarske poslove, bili narodni poslanici, diplomati i stranački prvaci. Ipak, ukupan broj visokoobrazovanih nije bio dovoljan da zadovolji rastuće potrebe zemlje. U njoj je 1905. godine radilo 249 lekara, 262 advokata, 155 inženjera, 64 veterinara, 148 sudija. Pred početak svetskog rata, taj broj se primetno povećao prilivom svršenih studenata Velike škole koja je 1905. godine prerasla u Beogradski univerzitet. On se brzo razvijao. U školskoj godini 1913/14. imao je pet fakulteta, 80 nastavnika i 1 600 studenata. Niže i srednje obrazovanje bili su takođe u stalnom porastu. Krajem 1913. godine u Srbiji je postajalo 1425 osnovnih škola u kojima je učilo 140 000 učenika; istovremeno u njoj je radila 21 srednja škola sa 8 132 učenika. Postojalo je i 11 “nepotpunih” privatnih škola sa 2 000 učenika.
       Srpska kraljevska akademija nauka imala je značajno mesto u duhovnom životu i naučnom stvaralaštvu zemlje. U njenim redovima nalazili su se istaknuti stvaraoci i mislioci koji su srpsku nauku podigli na evropski i svetski stupanj. Među njima su najistaknutija imena, svako u svojoj nauci, bili Jovan Cvijić, Jovan Žujović, Mihailo Petrović Alas, Milutin Milanković, Jovan Skerlić, Pavle i Bogdan Popović, Stojan Novaković, Slobodan Jovanović, Branislav Petronijević, Ljuba Stojanović, Aleksandar Belić i drugi.
       Sloboda štampe i izražavanja omogućila je, pored ostalog, nastanak i uspon “Srpskog književnog glasnika”. Stvaralaštvo mnogih pisaca, pesnika, kritičara, esejista, olakšano je porastom broja listova i časopisa. Njihov broj povećavao se iz godine u godinu. Krajem devetnaestog veka (1899), u Srbiji je izlazilo ukupno 40 listova i časopisa. U predvečerje balkanskih ratova u Srbiji je izlazilo 42 dnevna lista, 20 književnih naučnih i političkih časopisa i 82 profesionalne publikacije. Njihov ukupni godišnji tiraž dostizao je 50 miliona primeraka.
       I druge delatnosti otkrivaju promenjenu duhovnu klimu i interesovanje. Prvi kinematograf stigao je u Beograd već 1906. godine, a njihov broj se uvećavao i širio po Srbiji (Užice, Valjevo, Čačak). Prvi avion je leteo iznad Beograda 1911. godine, a naredne godine je eskadrila vojnih aviona letela nad Skadrom. Iste godine, u Beogradu je osnovan Olimpijski komitet, a već 1912. godine, dvojica srpskih sportista učestvovali su na Olimpijskim igrama u Stokholmu. Bilo je mnogo sličnih primera u drugim oblastima života i stvaralaštva.
       Tokom ovih godina (1903-1914) Srbija se vidljivo menjala. Zemlja je dobijala novi izgled, iako je u njoj bilo još mnogo zaostalosti i siromaštva. Ona je sticala potrebnu sigurnost i pravila snažne iskorake prema Evropi. Proces promena i prihvatanje evropskih tekovina zaustavio je Prvi svetski rat koji je zapretio da uništi elan i sve ono što je bilo ostvareno u toj deceniji.
      
       PROF. DR DRAGOLJUB R. ŽIVOJINOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu